Ušli smo sa rudarima 300 metara ispod zemlje: "Mi smo jedini koji svaki dan vidimo svetlo na kraju tunela" (FOTO/VIDEO)

Sa uzvikom "Stigli novinari", reporteri 24sedam su dočekani na ulazu u rudnik mrkog uglja Resavica. Dok smo čekali da nam provere lične karte i podignu rampu, zaposleni u ovom preduzeću su se već našalili na račun kolege čija je adresa Resavska ulica u Beogradu, pa je dobio komentar da ovo mora da je "neka nameštaljka". Ipak, pustili su nas da prođemo, da obučemo opremu i vidimo kako izgleda jedan dan sa rudarima.

Na 300 metara ispod zemlje spoznali smo šta znače težak rad i posvećenost. Ko su pravi diskretni heroji, pokazali su nam srpski rudari, oni koji obavljaju posao od koga svi beže.

Na putu do Resavice osvrtali smo se ne bismo li videli neku fabriku, njivu... Osim nekoliko manjih pogona, deluje kao da u opštini Despotovac funkcioniše samo rudnik, a da su rudari i njihove porodice jedini koji nisu napustili ove krajeve.

Tako smo tek u naselju Resavica, u ranu zoru, videli ljude koji idu na posao, rudare...

Kako ovi ljudi zarađuju hleb sa sedam kora, uverili smo se na licu mesta. Čini se da nije samo stvar u tome što oni rade ono što niko neće, nego što rade ono što ne može svako. Oko 40 rudara u svakoj od tri smene, svaki dan silaze u jamu i osam sati provode u mraku, potpuno zatvoreni. Ali oni vole svoj posao i, kako kažu, to što oni uzimaju od majke prirode jedino je na šta se ona ne naljuti.

Prašnjavi, garavi i znojavi, ne staju s radom, a raspoloženje u utrobi zemlje ne izostaje. Fokusirani na posao i bez odmora stižu i da se našale s nama, iako deluje da nemaju nimalo vremena za priču. Većina rudara koje smo zatekli u prvoj smeni dugo je u ovom poslu, ali ima i mladih koji upijaju znanje od starijih kolega.

Svi su nas pozdravili tradicionalnim uzvikom: "Srećno!", tako smo i uzvratili...

Sa osmehom nas je na glavnom mestu u proizvodnji dočekao Saša Jevtić, rudar koji već 43 godine svakodnevno silazi u jamu. Na naše pitanje kako održavaju raspoloženje na nivou, Saša kaže: "Zamislite da smo stalno namrgođeni, pa ništa ne bismo uspeli da uradimo."

24sedam/Goran Sivački

Njemu je ponuđeno i da, posle toliko godina radnog staža, pređe na neko drugo mesto, da radi kancelarijski posao, ali on je to odbio.

- Počeo sam kao profesionalac i hoću da odem u penziju kao profesionalac!

Večito pitanje za rudare koji su svakodnevno izloženi riziku jeste kako se nose sa tim što znaju da u svakom trenutku postoji mogućnost da dođe do nezgode, ma koliko se o tome vodilo računa, ali oni imaju spreman odgovor:

- Ma ne bismo mi ovo menjali, znamo zašto smo došli na posao i uradićemo ga kako treba. Znamo mi da postoji rizik, ali ovo smo izabrali, od ovoga živimo, pa možemo od toga i da umremo.

Sad znamo i šta je to što ih natera da svaki dan rizikuji živote i zdravlje, jer je jednostavno. Nije do plate, koja je u proseku 60.000 dinara... Za njih je ovo posao kao i svaki drugi. 

- Vi idete svaki dan na posao, idemo i mi. To je prosto ono što radimo i tako smo navikli... - kažu oni.

Rudari su, u trenutku kad smo stigli do njih posle dva kilometra pešačenja i klizanja po prašini i pesku, pravili raskršće. Nismo bili sigurni kako to tačno funkcioniše i šta znači, ali po njihovim izrazima lica, znoju i uglju zaključili smo da smo došli u jednom od najgorih trenutaka. 

Naša kuknjava zbog neprohodnih tunela, daski, kamenja, vetra i prljavštine prestala je u trenutku kad smo ih videli. 

- Evo, slikaj njega, on izgleda kao pravi rudar - rekao je poslovođa Dragiša foto-reporteru kad smo stigli i pokazao na rudara kojem samo osmeh u tom trenutku nije bio prekriven ugljem.

24sedam/Goran Sivački

Dok su krampovima razbijali barijere, mi smo im dosađivali pitanjima. Onako zadihani, zapitaju i oni nas ponešto u prolazu.

"Koje su to vaše novine?", "Portal 24sedam", odgovaramo  glas. "A, pa ne čitam ja to ništa, ja znam samo za 357, magnum." Dobro, može i tako...

U najdubljem delu jame je zagušljivo i jedva se diše, što najviše otežava ovaj rudarski posao. Mi smo došli pod "punom ratnom opremom", koju nam je, čistu, obezbedila teta Vukica, koja za rudare to čini već 34 godine. Pa dok je nama bilo prijatno u bundama, njima je bilo vruće u majicama kratkih rukava.

Da ne grešimo dušu, nismo sve vreme ni pešačili, iako nam je tako delovalo. Mašinovođa Bojan, koji već 16 godina vozi rudare u jamu i iz nje, vozio je i nas. On je istakao da uz sve napore radnika u rudniku i toga što mladi imaju želju da dođu da rade fali pravih rudara.

- Ma ja sam zadovoljan, moj posao je manje rizičan od onih poslova u proizvodnji. Međutim, ljudi hoće da rade, ali smo uvek u deficitu. Ima majstora, ali nema dovoljno rudara - rekao nam je Bojan.

Oni su navikli, ali mi nismo bili spremni baš na svaku prepreku na koju smo naišli. Njima je silazak u jamu rutina, pa kako kažu, sad mogu i zatvorenih očiju:

- Kao što doručkujemo, tako nam dođe i ovo. Svaki dan, ista meta, isto odstojanje. 

Nama nije bila rutina. Iako smo imali vodiče Aleksandru, Milicu i Acu, koji su nam sve vreme sugerisali gde da sagnemo glave, gde da se pomerimo, gde je strmo i klizavo, jedina moja sreća je bila što sam imala šlem na glavi.

Udarac je odzvonio, a ja sam samo pitala: "Odakle ovde mašina?"

Očekivala sam komentar, ali poštedeli su me, žensko sam...

Nastavili smo put bezbedno, jer smo obratili više pažnje i počeli da gledamo kuda idemo. Tako smo i primetili da su mašine koje su bile oko nas i na kojima oni obavljaju posao stare, ali oni su na njih navikli i još ih dobro služe.

- Nije ovo muzej, ako to gledate. Muzej je u Senjskom, a ovo je sve naše za rad - kažu nam kroz smeh.

U delu smo gde se obavlja sav posao, onaj najteži. Tako nailazimo na rudare duž svih tunela. Najmlađi rudar kog smo sreli kaže da je ovaj posao izabrao, da se još navikava, ali da se ne žali.

Stariji kolega je požurio da ga uteši: - Prvih deset godina je teško, posle se navikneš.

Dok smo prolazili, pokazali su nam i priručno spremište za mine, gde nikako ne sme da bude zapaljivih materija. Za naprave koje se tamo nalaze zaduženi su ljudi koji su posebno obučeni i jedino oni mogu tamo da borave.

Upravnik rudnika, koji nam je bio vodič u ovoj našoj avanturi, kaže da priručno spremište za mine postoji u obliku komore i kovčega. Nijedno nam nije zvučalo dobro. Ali šta da se radi, sad nam nema nazad, kad smo već sve prošli...

Međutim, atmosferu "podiže" pacov koji je projurio pored naših nogu.

Izgleda da nisam bila dovoljno pripremljena na to, ali rudari nam objašnjavaju da su oni dobrodošli u rudniku i da je, dok njih ima, sve u najboljem redu. Ovo je bilo dovoljno utešno, ali je onda usledilo još jedno objašnjenje.

- Nemoj da brineš, to su kanibalski pacovi, oni kad nemaju ovde šta da jedu ne napadaju ljude, nego jedu jedni druge.

To me nije nimalo ohrabrilo, hvala vam...

Objasnili su nam i da iz jedne jame može na razne načine da se pređe u drugu, a da iz jame "Ravna reka", u kojoj smo bili, oni ponekad idu i do Senjskog rudnika, koji je udaljen oko četiri kilometra.

- Ma nije to ni tako teško, moraš samo da se držiš za žicu rukama. Sreća pa sam visok i mogu da idem tako ko da sam trolejbus - nasmejao nas je Dragiša.

Iscrpljeni od posla, nekoliko rudara nam se pridružilo na povratku do dnevne svetlosti, pa smo i uz njihovu pomoć uspeli da ponovo dođemo do Bojana, koji će tamo i da nas odvede.

- Mi smo jedini ljudi koji svaki dan gledaju svetlo na kraju tunela - šali se Dragiša, a mi odgovaramo: "Ali bukvalno..."

SREĆNO, RUDARI!

BONUS VIDEO:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi