Budimir sa Rudnika među prvima ušao u Vukovar: Samo ga je čudo spaslo smrti

Trenutna situacija u Ukrajini budi mučna sećanja nešeg naroda na minule borbe, stanje haosa i izbegličke kolone. Ratnim veteranima u srcu, a nekima i na koži, u vidu ožiljaka, urezana je uspomena na front i pušku. Budimir Vasić sa Rudnika, uz saborce iz Čačka, među prvima je ušao u Vukovar, bio učesnik uličnih borbi i oslobođenja, "kuću po kuću", u tom gradu. Boravio je na gospićkom ratištu, da bi potom bio dobrovoljac u ratu na Kosovu, gde je, opet među prvima, učestvovao u bici na karauli Košare.

- U Milanovcu smo čekali Čačane da bismo dalje nastavili za Šid. Dodeljena nam je bojeva municija i krenuli smo. U Beogradu smo čekali oklopne transportere i tenkove. I, šta se dogodilo. Zakasnili smo, taj naš korpus je zakasnio, Novosadski korpus je otišao napred umesto nas. U Tovarniku u Hrvatskoj, njih su Hrvati sačekali i izmasakrirali. Da smo stigli na vreme sada ne bih bio među živima - priča za RINU Budimir, koji je u rat otišao sa košarkaškog terena, kada su sportske borbe prekinute i zamenjene onim oružanim, u Hrvatskoj.

RINA/Privatna arhiva

Jednostavno, to su, navodi, bile strašne scene, nakon čega su ljudi iz njegove jedinice koja je zakasnila počeli da bacaju oružje.

- Samo smo se ja, iz opštine Milanovac, i još osmorica Čačana priključili ljudima u Negoslavcima, meštanima tog sela, i napali Vukovar. Tada i otpočinju ulične borbe. Nas 89 smo prvi ušli u Vukovar sa naše strane. Njih 80 iz Negoslavaca, osmorica Čačana i ja. Po pet ljudi je dejstvovalo u grupi, to je bio rat "kuću po kuću", dokle mi dođemo, dotle je dolazila naša vojska i čuvala stražu. Pa sutradan opet nastavljamo. Posle pada Vukovara došao sam transportnim helikopterom u Batajnicu na vojni aerodrom, samo pet dana proveo kod kuće i vratio se opet u borbe oko Vinkovaca - priseća se Vasić.

Kasnije ga put navodi u Gospić. Košarku nastavlja, da bi se opet karijera prekinula 1998. godine, uoči rata na Kosovu i, kasnije, agresije na Srbiju i Jugoslaviju. Ipak, u taj rat je otišao dobrovoljno. Objašnjava i kako.

RINA/Privatna arhiva

- Trebalo je da kao rezervista vojne policije uhapsim ljude koji se ne odazivaju na vojni poziv. Odlazim u Gornje Banjane nadomak Rajca, žena me kune jer joj se sin jedinac nije odazvao na vojni poziv. Ja kažem, gospođo, samo radim svoj posao. Ipak, kako je ona nastavila, ja se vraćam u Milanovac, predajem naoružanje koje sam zadužio i odlazim za Bubanj potok da bih se prijavio kao dobrovoljac. Razmišljam tad, bolje da idem sam nego da me neko kune - prepričava Vasić.

Kada su prestala ratna dejstva, ovaj bivši sportista je svoju humanost pokazivao delima na kojima bi mu svako pozavideo, kada je spasavao ljude iz nabujalih reka i potopljenih kuća za šta je kasnije i nagrađen za hrabrost. Danas se, po sopstvenom priznanju, oseća lepo i uživa "u penziji", mada je i više nego aktivan u lovu, poljoprivredi, seoskom turizmu, voćarstvu... Uz sve to, verovatno je, kao lovac, na području Šumadije nezvanični rekorder po broju ustreljene divljači.

Bonus video

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi