Za Fiću je trebalo čak 50 plata, a ipak su ga masovno kupovali! Evo kako su Jugosloveni dolazili do automobila!

Automobil u nekadašnjoj Jugoslaviji nije bio samo prevozno sredstvo, već za mnoge porodice jedna od najvećih životnih investicija. Iako se danas često može čuti da se do novih kola nekada dolazilo mnogo lakše, odnos tadašnjih cena i prosečnih plata pokazuje znatno drugačiju sliku.

Jedan od najboljih primera je legendarni Fića, odnosno Zastava 750.

Za jedan od prvih primeraka ovog automobila trebalo je izdvojiti oko 450.000 tadašnjih dinara, što je odgovaralo približno 50 prosečnih plata.

Prostom računicom, zaposleni sa prosečnom zaradom morao bi da odvoji više od četiri godine kompletnih primanja kako bi sakupio dovoljno novca za automobil.

Fića je vremenom postajao dostupniji

Situacija se, međutim, menjala sa razvojem domaće automobilske industrije, povećanjem proizvodnje i rastom zarada.

Poslednja serija Fiće, proizvedena 1985. godine, koštala je oko 476.000 dinara. Iako nominalna cifra deluje slično, odnos prema zaradi bio je drastično drugačiji – za automobil je tada bilo potrebno približno 15 prosečnih plata.

To pokazuje da je Fića tokom decenija postajao znatno dostupniji prosečnom zaposlenom.

A koliko je koštao čuveni Stojadin?

Početkom sedamdesetih na jugoslovenske puteve stigla je Zastava 101, poznatija kao Stojadin ili Kec.

Prema podatku iz „AVTO magazina“ iz 1972. godine, novi Stojadin koštao je 40.040 dinara, odnosno oko 2.084 dolara po tadašnjem kursu.

Prosečna mesečna plata u SFRJ te godine, prema dostupnim podacima, iznosila je oko 1.574 dinara. To znači da je za novi Stojadin bilo potrebno približno 25,5 prosečnih zarada.

I dalje je to bio ogroman izdatak, ali je automobil postajao dostižniji širem sloju stanovništva.

Zašto stare cene ne treba samo pretvarati u evre?

Poređenje tadašnjih dinara sa današnjim evrima može da stvori pogrešnu sliku o stvarnoj kupovnoj moći.

Jugoslavija je tokom decenija prolazila kroz inflaciju, promene deviznih kurseva i denominacije. Zbog toga podatak koliko bi 40.040 dinara iz 1972. godine danas vredeo ne govori nužno koliko je prosečnom građaninu tada bilo teško da kupi automobil.

Mnogo jasniju sliku daje odnos cene vozila i prosečne mesečne zarade.

Stojadin postao jedan od simbola Jugoslavije

Zastava 101 nastala je na osnovi Fijata 128, a proizvodnja u Kragujevcu počela je 1971. godine.

Praktična karoserija sa petoro vrata bila je značajna prednost za tadašnje kupce. Tokom 37 godina proizvodnje napravljeno je više od milion primeraka, a deo proizvodnje završio je i na stranim tržištima.

Stojadin je tako postao mnogo više od automobila – bio je jedan od simbola domaće industrije i motorizacije velikog broja jugoslovenskih porodica.

A gde je bio Golf?

Folksvagen Golf imao je drugačiju poziciju. Dok su Fića i Stojadin bili direktno povezani sa domaćom automobilskom industrijom, Golf je vremenom postao jedan od najpoželjnijih automobila među kupcima u Jugoslaviji.

Direktno poređenje, međutim, zahteva cenu konkretnog modela Golfa, prosečnu zaradu i podatke iz iste godine. Bez toga bi računica mogla da bude atraktivna, ali ne i ekonomski precizna.

Kako su onda ljudi kupovali automobile?

Odgovor nije samo u štednji. Automobili su se kupovali uz pomoć kredita, pozajmica, porodične ušteđevine i drugih načina finansiranja.

Zato podatak da je određeni automobil koštao 25 ili čak 50 prosečnih plata ne znači da je kupac morao bukvalno da odvaja čitavu zaradu godinama.

Broj prosečnih plata pre svega pokazuje koliko je automobil predstavljao veliko finansijsko opterećenje za tadašnje domaćinstvo.

Bonus video

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi