Jeziva svedočenja žena iz Srbije koje su same prošle kroz pobačaj: "Sestra mi je rekla da to umotam u papir i bacim"

Pre nekoliko dana na Fejsbuku se pojavio potresan status jedne devojke, kojoj je trebalo godinu dana da smogne snage da otvori svoju dušu i ispriča ono o čemu mnoge žene nikada ne pregovore, zakopavajući taj bol i patnju duboko u sebi.

U nekoliko redova, Milica F. podelila je sećanje na najtužniji dan u svom životu, dan kada je na svet samostalno pobacila dete.

Ovako je glasio njen status, prenosimo samo delove:

- Kada je Sofija pre tačno godinu dana izgubila sestru, a mi drugo dete u velikoj trudnoći u leglu neljuda, imala sam samo želju da nekad kada budem ok sa tim svi čuju kako se doktori i sestre ponašaju prema najosetljivijoj kategoriji žena u ovoj dubokocenjenoj ustanovi. Ukoliko, hvala Bogu, niste imali prilike da čujete za ovo leglo, GAK Narodni Front je porodilište namenjeno najrizičnijim trudnoćama sa najboljim stručnjacima... - Žao nam je, Vaša beba više nema srčanu radnju. Sestro, pišite spontani prekid srčane radnje.  - započinje svoju priču Marija F i dodaje da su joj indukovali porođaj: 

- Jutro je, 1h iza ponoći, odlazim kod sestre u sobu da joj kažem da je to to, da me vodi u porodlište. A ona, gleda seriju, gricka semenke, ma ni pogled nije podigla na mene i kaže da idem u sobu i čekam, da nije to to još i da ću osetiti prave.

Onda, naposletku, kada je već "dosadila" sestri, ova je odlučila da joj objasni ako već ne želi da čeka, kako sama da se porodi.

- Da ne dolaziš opet, da ti objasnim, to sigurno nisu prave kontrakcije, kad budu prave osetićeš, a sad ako baš misliš da jesu, idi u wc, uzmi gusku i napinji se, možda uspeš do ujutru. Nas tri iz sobe zanemele. Kažem ja njima da idem u wc, da ne gledaju, da je to to i da nemam šta da čekam više. Odem u wc, jer nisam imala izbora. I za pola minuta, sama stojeći završim posao doktora. Izlazim u hodnik, sa sve bebom u ruci, vičem sestru, koja naravno ne čuje. Poizlazile žene sa odeljenja na hodnik, zovu je, ona izlazi i dolazi do mene sa rečenicom - Au, ti si bila ozbiljna!?! - samo je deo Marijine priče.

I koliko god sve ovo surovo zvučalo, još više poražava činjenica da Marija nije izolovan slučaj, te da se ovakve stvari dešavaju više nego što mislimo.

Svaka vidi svoje pobačeno dete

Njen status, podstakao je jednu od čitateljki da napravi onlajn tribinu, kako bi podigla svest o tome što se svakodnevno dešava i s ciljem da pomogne i drugim devojkama koje su prošle kroz slično.

Srećom, ona nije imala pobačaj, ali je boravila u sobi sa devojkom koja je prolazila kroz jedan.

- To se obično dešava uveče kada nema nigde niti jednog doktora ili sestre. Ostavljene su same sebi. Na kraju svaka bude suočena sa tim da vide svoje pobačeno dete - objašnjava ona.

Ilustracija/Pixabay

Kako dodaje, mlade mame koje se pripremaju da izgube svoju bebu, součavaju se i sa tim da ih smeštaju u sobu sa po još par porodilja koje doje novorođenčad, a o tretmanu pojedinih sestara govore naredne rečenice same po sebi.

- Sestra dođe tek nakon pobačaja i jedna od njih je počela da viče na ženu, tek što je izgubila bebu, poručujući joj da je razmažena i da nije jedina kojoj se to dešavalo.

Ana je imala samo dvadeset godina

Vesna je podelila priču svoje drugarice, a sve se dešavalo devedesetih u Beogradu.

Tokom porođaja Ane, doktori su primetili da beba ima teške deformitete i kako objašnjava Vesna, naterali su je da bebu gura nazad kako bi posle izazvali porođaj, koji će rezultirati rođenjem mrtve bebe.

- Vratili su je u sobu sa ostalim porodiljama, svima su donosili bebe na podoj i previjanje, a ona je sve to vreme slušala i gledala. Na kraju je skrenula i završila na neuropsihijajtriji - priča Vesna.

Nažalost, njena drugarica se nikada nije oporavila nakon ovoga i tako Vesna poručuje ono najvažnije:

- Viđam je u kraju, podbulu od lekova... neke žene su srećne ako su uspele to da prebrode i ostanu zdrave.

Umotaj bebu i baci je u kantu

Jedna žena, koja je želela da ostane anonimna, preživela je sličan horor 2001. godine, a pri samom izlaganju, istakla je da ne može da poveruje da se ovakve stvari dešavaju i 21 godinu kasnije.

- U pitanju je 15. maj 2001. godine, poslali su me u Višegradsku da mi daju anesteziju... imala sam 24 godine. Rekli su mi kada osetim jake bolove da vičem. Tih tri sata krvarila sam kao živoitnja, nalazila sam se sa još tri žene u sobi. Nakon tri sata osetila sam kako je plod ispao, bila sam dvanaesta nedelja trudnoće - priča sagovornica i dodaje:

- Zvala sam sestru i ona mi je rekla da to umotam u papir i bacim u kantu. Kako ja da bacim svoje dete u kantu? Vidim ja da to nije dete, da je mrtvo ali... ostavila sam je pored - pitajući se kako im nije potrebno za analizu, međutim sestra joj nije pružila odgovor.

Kako dalje objašnjava, odvode je da se presvuče po prvi put i na reviziju, ali bez anestezije!

Pixabay

- Kada sam pitala za anesteziju, rekli su mi šta će mi to jer traje svega 10 minuta. Za tih 10 minuta, nadala sam se da ću umreti. Svašta me je bolelo u životu, ali tako nešto nikad nisam doživela. 

Kada se vratila u sobu, žene su joj rekle da je hrabra i da se ništa nije čulo, a ona, jadna, samo je bila paralisana od bola.

- Mislim da mi je taj tretman mnogo teže pao od spontanog jer sam znala nekoliko dana ranije da će se desiti. To što sam tamo doživela je strašno, mislila sam da se nešto promenilo, prošla je 21 godina - završava svoju priču jedva obuzdavajući drhtavi glas.

Više ne želim decu

Zdravstvena radnica doživela je sličnu sudbinu. Po svim testovima, beba je bila zdrava, međutim, doktori su od samog starta tridesetosmogodišnjoj ženi sa trombofilijom, pripisivali pogrešnu terapiju što je dovelo do umiranja ploda. Porođaj je trebalo da bude indukovan.

Smeštena je u sobu sa zdravim trudnicama, među kojima je bila još jedna devetnaestogodišnjakinja sa visokorizičnom trudnoćom.

- Šetala sam 26 sati po odeljenju, na kraju sam imala spontani na krevetu sobe. Imala sam sreću da sam kao zdravstveni radnik znala da deset sati pre pobačaja ne smem da jedem i pijem vodu, pa sam zato dobila anesteziju. A devojke inače  to niko ne obaveštava - objašnjava ona i dodaje:

- Najgore mi je bilo što su devojku od 19 godina  držali u sobi dok sam se porađala i jako sam srećna što je na kraju rodila zdravo dete.

Dodaje i da veruje da je imala bolji tretman, isključivo zato što je medicinski radnik.

Najtužnije od svega je to što je nemarnost onih koji uvek treba da budu na prvoj liniji, dovelo do toga da ova žena više ne želi decu.

- Ja neću imati dece, ne želim da imam tu traumu opet.

Ti si srećna žena!

Milica je kroz bolan gubitak ploda prošla 2019. godine, tada je imala 33.

Kako objašnjava, sve je bilo lepo i normalno, uredna trudnoća, a onda su joj u 23. nedelji saopštili da postoje anomalije na plodu, te da se kičma nije skroz razvila.

- Iako sam radila testove i delovalo je da je sve u redu, ova anomalija nije mogla da se vidi pre ekspertskog ultrazvuka. Tada mi je rečeno da se javim na institut i da mora da se izvrši pobačaj.

To je i učinila, a nakon zahvata rečeno joj je ono što nijedna žena ne sme da čuje u takvom trenutku.

- Požalila sam se medicinskom bratu da me boli stomak, a on mi je odgovorio: ako ti je to najveći bol u životu, ti si srećna žena! - dodaje.

Srećom, danas ima zdravog sina. 

Ono što bi trebalo da bude najlepši trenutak u životu, olako može da se pretvori u košmar.

A kada i do toga dođe, te nam treba pomoć od onih ljudi koji su se na to obavezali, nailazimo na zatvorena vrata i tihu patnju u kojoj smo apsolutno same, a to nikako ne bi smelo da se dešava.

Bonus video

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi