Đorđe je heroj godine: Posle stotina prepešačenih kilometara, molbi i suza, ima samo jednu želju (VIDEO/FOTO)

Đorđe Joksimović. Otac. Te tri reči simbolizuju ljubav, predanost i hrabrost.

U martu 2015.godine njegov život se promenio iz korena. Jedan telefonski poziv iščupao ga je iz svakodnevice, promenio mu navike, a narednih šest godina pretvorio u borbu. Javili su mu da mu je supruga hospitalizovana, a deca odvedena u hraniteljsku porodicu. Od tada on obija pragove socijlanih službi, štrajkuje glađu i čak pet puta pešači do Beograda kako bi vratio svoje tri devojčice - Mariju, Laru i Bebu.

24sedam/Goran Sivački

Izgubio je čak 40 kilograma, ali volju za životom nije. Posle šest godina deca su opet sa njim, ali, kaže, propušteno vreme ne može da vrati.

- Borimo se da nadoknadimo te prošle godine. Nismo izgubili nit, i to je važno, ali još moramo da se navikavamo jedni na druge i da se usklađujemo - iskren je Đorđe, kojeg smo posetili u podstanaraskoj kući u naselju Bresnica u Kragujevcu.

Prijavio me je čovek iz komšiluka

24sedam/Goran Sivački

Bez dece je, kaže, ostao zbog siromaštva. Tako su mu bar rekli u Centru za socijalni rad, ali naglašava da nadležni nikada pre tog dana nisu došli da ih obiđu i uvere se kako žive.

- Prijavio me je čovek iz komšiluka. Deca su mi oduzeta na pravdi Boga, a moja supruga, koju su tog dana ispred Centra za socijalni rad razdvojili od dece, doživela je nervni slom. Ona danas nije sa nama, i šanse za njen oporavak su gotovo nikakve - priča Đorđe pognute glave.

- Uništen je jedan mlad život. Sve što znam o njoj su informacije koje dobijam od prijatelja. Ne viđamo je ni deca ni ja. U lošem je stanju. Deci nedostaje. Majka je jedan stub, ali ja se trudim da sve nadoknadim. Obavljam i ženske poslove, kroz život sam svašta naučio - kaže nam otac, i pokazuje rukom na kuhinju.

Ističe da je najlepši period u njegovom životu bio upravo onaj od rođenja prve ćerke pa do trenutka kada su mu deca oduzeta. 

- Ništa gore od samoće nema.To je najveća kazna za čoveka.

Najteže mi bilo kada ne dovedu decu da ih vidim

24sedam/Goran Sivački

I dalje nema čvrst san, i godinama unazad budio se sa knedlom u grlu i brigom na plećima.

- Mnogo mi je bilo teško poslednjih godina. Ujutro ustanete i ni do čega vam nije. Pitate se kako su, šta rade... Teško je. To ne može da se opiše - priča otac.

Decu je viđao na sat vremena jednom mesečno, a ponekad ni toliko.

- Dešavalo se da odem, a dece nema. Živite za taj trenutak, ne možete da zamislite kako je to. Govorili su mi da imaju obaveze oko škole i da nisu mogli da ih dovedu. Verujte, to su mi bili najteži trenuci. Činilo mi se da mi je neko srce iščupao - kroz suze kaže Đorđe.

Sa hraniteljima kod kojih su devojčice boravile prethodnih godina je u prijateljskim odnosima. 

- Pratio sam decu dok su bila tamo. Znam da su dobro brinuli o njima, radilo se dosta. Baš su nam sinoć bili u gostima i sumirali smo utiske - iskren je ovaj hrabri otac. 

Ni posle pozitivne presude nije sve išlo glatko

Pre tri meseca nisam znao da li sam srećan ili tužan. Dobio sam presudu, ali decu mi nisu dali. Opet sam stigao do Ministarstva, i zahvaljujući ministarki Dariji Kisić Tepavčevič izvršena je kontrola i postupilo se po presudi. Ko zna, možda bih još dve godine bio bez dece – tužno gledajući kaže Đorđe.

Prvi dan s devojčicama u kući nije se mnogo razlikovao od prethodnih viđanja vikendom. 

- Već su ovde imale svoje društvo, decu s kojom su se igrale. Znale su i da odu do prodavnice. Ima tu još usklađivanja, ali srećan sam jer su i u školi prihvaćene. Pribavio sam stvari za ovu kuću sam. Imamo grejanje, deca imaju televizor, igračke... - ističe naš sagovornik. 

Đorđe još uvek nema stalan posao. Radi na građevini, snalazi se.

- Sreća pa radim 10 metara od njih, tako da mogu stalno da ih obilazim u toku radnog vremena. Onda kada to ne budem mogao doći će da ih pričuvaju baka i deka iz komšiluka, tetke... Uz pomoć naroda imam sve. Mnogo ljudi mi pomaže. Komšije, rođaci, ali i ljudi koje nikada nisam upoznao - kaže osmehujući se naš sagovornik, i naglašava da nikada nije sumnjao u srećan kraj. 

Za sebe kaže da je srećan čovek, nepromenjen, ali ima jednu neostavarenu želju i očekuje da će naredna godina doneti boljitak.

- Voleo bih da nađem stalani posao, da se ne mučim ovoliko.

I mi smo mu poželeli još srećniju narednu godinu. Više smeha i manje briga.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi