Korona ili ne, PCR test će da pokaže: Kako smo preživele dvodnevni odlazak u kovid ambulantu

Kašalj, kijanje, temperatura, proliv, bol u mišićima, gubitak čula mirisa i ukusa, glavobolja, malaksalost bili su razlozi da oko 30 ljudi izađe u mrak subotnje večeri i stane u red ispred prestoničke kovid ambulante.  I, nema neke distance. Sati je 17.30.

– Šta je vama? Otkud upadoste sad? Radimo do 18 časova – rešeta reportere medicinska sestra doma zdravlja u centru grada.

Skupismo se u onom hodniku, dok su nas pogledi pacijenata streljali s klupe prekoputa ordinacije. Naizust, razgovetno i brzo izgovarale smo svoje simptome, objašnjavale situaciju i da moramo sad na pregled, da možda imamo koronavirus, ali nekolicina glasova s iste te klupe su negodovali:

– Mi smo ovde od jutros! Šta hoćete vas dve sada? Mislite da to tako lako ide. Evo ja. Imam koronu. Bila sam pre šest dana ovde. Dali mi lekove. I rekli da dođem danas. I, došla! Znate šta? Od jutros sam ovde – već viče na nas gospođa u bež kaputu, kojoj su očigledno tek izvadili krv jer pritiska vatu na nadlaktici. Nekolicina pacijenata vrtela je glavom.

Prestravismo se

Prestravismo se. Korona je ispred nas. Na nosu i ustima su nam labave hirurške maske. Još se više skupismo u kaputima. Neka hladnoća nastade. Kao da će svakog časa da dolete dementori iz “Harija Potera”.

– Izvinite, radile smo do sada. Od kuće – nismo stigle ni da objasnimo do kraja našu situaciju, kada nas ona sestra uvede u ordinaciju. Njena starija kolegenica, držeći spreman špric i iglu u ruci, nemo mi pokaza gde da sednem.

– Umorna sam. Radim od osam jutros. Ruke mi se tresu. Ne vidim više ništa – priča ona dok se vrh igle približava mojoj veni.

– Nema veze. Ne morate da mi vadite krv. Doći ćemo nas dve ujutru. Ako ste umorni, idemo mi – izgovorih u dahu, istovremeno se dižući s otomana, kad osetih njenu slobodnu ruku kako me vraća da sednem. Oči su mi se raširile od uboda. Imala sam osećaj da mi je igla bila malo u veni, malo u laktu. Ali ko te pita. Korona menja realnost. Srećan si što si uopšte upao u ordinaciju, pored sveg onog bolesnog sveta.

-Izađite i čekajte rezultate. U hodniku – reče ona, i pokaza koleginici da zauzme isto mesto i primi ubod.

Sad kod doktorke

Hodnik se prazni. Ostale smo samo nas dve da čekamo rezultate analiza krvi. Stigoše. Sad idemo kod doktorke.

– Neću da vam slušam pluća. Na osnovu rezultata krvne slike, moramo da vam uradimo PCR testiranje. Ali, ne sada. Morate i na bolovanje – izdeklamova ona, dok je unosila generalije u kompjuter. Onda ih je štampala.

– Neću na bolovanje. Radim od kuće – kažem.

– Morate. I dođite sutra oko 16 časova da vam se uzmu brisevi. Sada ne može. Nemojte da čekate ispred, evo vam uputi, odmah uđite. Da li ste razumele? – pita nas ona. Klimnusmo glavom.

Napustile smo tu crvenu kovid zonu doma zdravlja. Stale, izvadile bočicu od 100 mililitara alkohola i ispolivale se cele. Kao da će to da nas spase bilo čega. Kao da će naši simptomi nestati, a sa njima i sve brige.

Pao je dogovor da se u nedelju nađemo u zakazano vreme. Ni sanjale nismo da će se na nas sručiti sav bes, nervoza, onaj mentalitet ljudi koji samo žele da viču, isteruju pravdu. Da će situacija biti na ivici eskalacije nasilja.

Bezobraznice jedne!

Ponovo smo otvorile vrata doma zdravlja narednog dana. Prošle smo pored desetak ljudi napolju, onda pored mnogo više u hodniku, nastavile pravo i stale iza petoro ljudi ispred ordinacija gde se uzimaju brisevi za PCR testiranje. Nismo stigle ni da vidimo šta se dešava, vrata su se otvorila i do nas je dotrčao čovek u plavoj jakni.

– Ej! Ma jeste normalne? Prošle ste pored nas i “ni pet, ni šest” ste ušle! Kako ste samo bezobrazne – vikao je on.

Nismo bile baš sigurne da se nama obraća. Dolete starija žena i poče da viče da smo nevaspitane, bezobrazne, da oni čekaju od ujutru.

– Izvinite. Tako nam je sinoć rekla doktorka. Da uđemo. Ne čekamo. Završile smo pregled – izgovorile smo obe.

– Ma kakva doktorka! I nama je rekla. I mi čekamo briseve – povikaše uglas svi. Nije prošlo ni dve sekunde, unutra uleću svi oni ljudi koji su bili ispred. Nasta graja. Viču. Kolutaju očima. Niko više nije zabrinut da li ima kovid ili ne. Distance nema. Izlazi doktorka iz ordinacije.

– Da li ste normalni? U prostoru može da bude samo pet osoba! Izlazite napolje – viče ona i poče da otvara prozore u toj čekaonici.

– Ni mrtvu me nećeš izneti odavde – povika jedna gospođa. Doktorka se povuče.

Garant imamo koronu

– Garant sad imamo koronu – kažem koleginici, jer distance više uopšte nema. Ljudi se guraju, kao u marketu kada je piletina 100 dinara. Nas dve se malo izdvojismo. Srećom, uzimanje briseva traje minut. Brzo je išlo. Bura se stišavala. Još samo poneki pogled nas je bičevao.

Koleginica preblede. Gospode, šta joj je sad? Ako padne u nesvest ostadosmo ovde! A, poješće nas ovi ljudi za večeru, vrzmale su mi se misli po glavi. Onda začuh njen tihi glas:

– Joj, kako ću. Nikad mi niko nije uzimao bris – kaže ona.

– Ćuti – sikćem ja.

– Idi ti prva – kaže mi ona. Sedam na stolicu. Sestra u skafanderu priprema tri štapića. Gura mi prvi u levu nozdrvu. I, uvija. Suze su mi krenule. Ne boli. Samo golica, malo je neprijatno. Tako bi i sa drugom nozdrvom. A, onda bris grla. Gotovo.

Suze mi cure ispod naočara i upadaju u masku. Požurismo da izađemo. Za 30 sekundi vađenja krvi i minut uzimanja briseva izgubile smo dva dana. Ali, tako je sada. To je prošlo. Ostalo nam je još tačno 10 sati do rezultata. Ili “presude”. Kako ko gleda sad na to.

Čuvajte se i na prve simptome pravac u kovid ambulantu. I, ne gubite strpljenje. Sve će ionako proći. I, korona.

Zdravi bili!

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi