Goni ga ljubav prema novinarstvu, Partizan mu je u srcu, a živi za pecanje: Priča o srpskom reporteru

Novinarstvo je krvav posao. Zahteva sve vaše vreme, snagu, pamet i život. Ne zna da li ste gladni, žedni, da li vam je hladno ili vruće, da li lete meci oko vas i da li majka ne sklapa oči, dok ste celu noć negde na terenu. Ne zna da li vam dete ima temperaturu… Ko se zarazi novinarskim virusom, ni kovid mu ne pada teško. On bude i prođe, a ovo ostaje doveka…

Fakat je da su mnogi zalutali u novinarske vode. Isto tako, fakat je i da ima i onih koji žive novinarstvo.

Ovo je priča o jednom, malo je reći, najboljem među nama. Težak je na rečima, ali zato…

Kada po ciči zimi na Pešteru ugledate čoveka kako gazi sneg do pasa, smrznut toliko da od struka ne oseća telo, kad na kakvom slavlju skače i trči da radi, kad umesto da legne u postelju na počinak, onako u pidžami, na brzinu navlači šta stigne na sebe i istrčava u mrak, znaćete ko je pitanju! Novinar, Užičanin Vladimir Lojanica, jedan od najboljih srpskih reportera, fele u novinarstvu koja polako nestaje, najveći partizanovac, pecaroš, najskrominiji čovek, koji neće da priča samo – o sebi!

A, gde god da mrdnete po Užicu, brdima i planinama okolo, svi hoće o njemu da pričaju. Ljudima je pomogao. Promenio im život.

Pusti nagrade

A, za svoje reportaže, inače najteži novinarski žanr, dobio je onomad UNS-ovu godišnju nagradu „Laza Kostić“ za reportažu „Dorat Zvezdan branio štalu od komisije za rušenje“. Tu su i par nagrada sa Internacionalnog festivala reportaže i medija „Interfer“ i nagradu Medijskog foruma u Topoli „Dr Marko Mladenović“.

-Pusti nagrade – odvraća me on, dok ga ubeđujem da prozborimo po koju.

Lakoradno

-Reportaža slovi za najzahtevniji novinarski žanr, ali kod mene je suprotno. Doživljavam je kao lakoradnu formu, mnogo se lakše „izborim“ sa reportažom, nego sa nekim izveštajem iz kulture, ekonomskom ili društvenom temom – kaže Vladimir za „24sedam“:

-Kako pišem reportaže – čudi se pitanju. Ćuti malo, pa nastavlja:

-Neka sude čitaoci. Mada ima i onih koji kažu da nisam loš. Nijedna moja reportaža ne bi bila ni upola dobra da nije fotoreportera Miloša Cvetkovića Cveleta ili Cvekle, čije majstorske fotografije često govore više od samog teksta. Ja sam neškolovan novinar. Da, nemam fakultet. Tajne novinarskog, odnosno reporterskog zanata, sticao sam od starijih kolega Zorana Šaponjića, Branka Pejovića i pokojnog Zorana Tmušića. Posle srednje škole, kad su se moji vršnjaci spremali za fakultet, ja sam bio iskren prema roditeljima:“Ako odem u Beograd, znate da knjige neću dohvatiti i da ću biti na stadionima i halama gde igra Partizan. Bolje da ne bacate pare“ – priča Lojanica i dodaje da mu je pisanje reportaže sto puta lakši deo posla od pronalaženja priče.

Samo da ne bude zabune, dobre reportaže su izuzetno teške, ali i retke, to su tekstovi u kojima su verno preneti neki događaji, nečiji životi, muka, sreća, nesreća, tren… To je tekst, koji kada ga pročitate, ostavi vas bez daha, krenu vam suze, razmišljate o rečima, tek isceđenim iz novinarske duše. Kao da ste sami bili tamo… Reporteri su među novinarima najređe ptice. Takav je i Lojanica.

Kopam i rukama i nogama

-Za reportažu kopam i rukama i nogama. Svaki razgovor sa poznanicima ili ljudima koje srećem završavam sa: „Ako znaš nekog zanimljivog čoveka, njegovu sudbinu, životnu priču, javi mi“. U mom fokusu uvek je čovek. Običan, mali, nevidljiv, negde tamo iz zapećka. Tamo su ga potisli mediokriteti, političari, izveštaji iz crne hronike, gologuze pevaljke i starlete. E, tom zaboravljenom čoveku je mesto u medijima. Hoću da se čuje za njegovu muku, životni problem, teški hleb koji zarađuje. Nisu moje priče vezane samo za nedaće pojedinaca, naravno, po ovim mojim brdima nalazim i vedre teme koje kroz lik čoveka pokušavam da predstavim – kazuje taj kolega i nastavlja:

Lakše mi je da sednem u kola i pravac…

-Mnogo mi je lakše da sedem u kola i za dobru reportažu, makar i po ciči zimi, krenem put Zlatibora, Tare, Požege, Kosjerića, Prijepolja, svih mesta u široj okolini Užica, nego da se iz tople sobe bavim svakodnevnim temama i dnevnim izveštavanjem. Bezmalo 20 godina sam u ovom poslu, i stečena poznanstva za to vreme daju mi mogućnost da slobodno vreme provodim sa nekim poznatijim ljudima iz mnogih sfera. Uz dužno poštovanje prema njima, više mi prija društvo običnog seljaka. Onog mog Zlatiborca sa šajkačom i brkovima, koji vuče volove. Dosta mojih priča su sa socijalnom tematikom, a najveća satisfakcija mi je kada čujem da je posle objavljenog teksta njima stigla pomoć – priča Vladimir, a kad se dotaknusmo našeg posla, on krete:

Novinarstvo je težak posao

-Nije lako nerazumnima objasniti koliko je novinarstvo težak posao. Ne u fizčkom smislu, nego koliko nerava oduzima. Stresno je biti novinar. Radno vreme za nas dopisnike ne postoji. Bilo da je podne, gluvo doba, nedelja, praznik, mi smo uvek u pripravnosti. Koliko samo puta sam uveče, dok sam se spremao za počinak, dobio dojavu da se tu i tu dogodilo nešto – ubistvo, teška, saobraćajka, iskakanje voza iz šina, poplava. Umesto u krevet sedaš u kola i pravac tamo. Jer, onlajn novinarstvo traži informaciju odmah – objašnjava on ono očigledno sebi i meni.

Pročitajte i: Ekskluzivno: Ispovest Lene (50) iz Australije, kontinenta koji je juče beležio nula novoinficiranih koronavirusom

Pročitajte i: Ljubav je američkog muzičara odvela u Hrvatsku, a EKV ga dovela u Beograd: Ekskluzivna ispovest za “24sedam”

Nastavlja da kolege iz redakcije, bez želje da ih omalovažava, ne znaju šta je terenski rad.

-Nemaju predstavu kako je izveštavati sa hladnog Peštera, pešačiti kilometrima kroz sneg do kolena, hodati preko zaleđenog jezera, gaziti kroz poplavu, ući u bolničku sobu, bežati od šarplaninca, koji te juri kroz nedođiju, objasniti gnevnom seljaku da nisi poreznik ili opštinar, pre nego što te uz livadu stigne toljagom. Najteže od svega je slušati ispovest nekoga koje ostao bez svoga najmilijeg. Sve sam to doživljavao u karijeri. Par puta sam pisao tekstove sa pecanja jer se, dok sam ja plandovao uz vodu, dešavalo nešto bitno za novine. Jednom sam, sećam se, usred ručka na porodičnom veselju u Bajinoj Bašti, pisao tekst – navodi taj čovek.

Navijač Partizana

-Ja bez Partizana ne mogu. Ranije, dok sam bio mlađi, išao sam na većinu utakmica mog voljenog kluba. Za sve te godine vernosti, mislim da su mi bubrezi dobro prebrojali svaki železnički prag barske pruge od Užica do Beograda. Zbog proklete korone, sada Partizan isključivo pratim preko TV. Fudbal, košarka, rukomet, bilo koji sport, bilo koje takmičenje, za mene je važno samo kad igra Partizan. Teška je noć posle poraza – ko ne razume koliko – neće ni razumeti jer nije ni probao tu ljubav. Ne ide dobro mom klubu zadnjih godina, ali, kao i većina Grobara, nisam navijač rezultata nego Partizana. Možda imam jednu, dve majice, koje nisu sa obeležjima tima iz Humske. Ako gde postoji četkica za zube sa grbom Partizana nabavio bih je. Sve ostalo imam – priča on u dahu.

Živim za pecanje

Svako ko iole malo poznaje Lojanicu, zna da je srčani pecaroš.

-Zimi kada je dan kratak, a jezera oko Užica okovana ledom, je najteže za mene kao ribolovca jer na pecanje tada ne idem. Sedim i gledam ribolovački TV kanal i kad plovak potone rukom u prazno kontriram štap, zamišljajući da sam pored vode i da riba „uzima“. Ali zato proleće i leto… E, retko da prođe koja subota da nisam na vodi. Ako se i pogodi neka subota da me obaveze odvoje od vode, narednih sedam dana nisam svoj. Obično sam na jezeru Vrutci, kraj Užica, mada idem i na Zaovine na Tari, Uvačko jezero itd. Vrutci su za mene veće i lepše more od svih mora. Volim da skoknem na Vrutke i radnim danom, kada završim sa obavezama.

Pre desetak godina, Vladimir je na moru ležao na plaži i kao u vojsci brojao dane do povrtaka u svoje Užice.

Sanja selo

– Povikah najednom: „Ajoj, kad ću u Biosku“. To je, inače, selo u kome je ušće Vrutaka. Žena ispod susednog suncobrana, čuvši moju kukumavku, pitala je diskretno moju suprugu: „Šta mu je to Bioska?“. „Selo“, odgovori ona. „Zar više voli selo nego more“, nastavlja ona znatiželjna. „Ne, ne, on tu ide na pecanje“, stiglo joj je objašnjenje – prepričava kolega i dodaje:

-Letos sam komšijama ispred zgrade, dok sam žurio na pecanje, poželeo „bistro“. Ko ne zna, to je ribilovački pozdrav. Bledo su me pogledali, a ja tek onda svhatio da sam glavom na pecanju, a fizički još ispred zgrade – reče Vladimir i ućuta. Mora da radi. Kaže ide da juri reportažu.

I neka! Jer će i taj njegov tekst, možda, promeniti nekom život.

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi