„Boleli su me pogledi u školi“: Odrasla u hraniteljskoj porodici, danas student Vojne akademije

„Ljubavi ima toliko malo na ovom svetu. Ko ume da voli, ne treba ništa drugo da radi.” Ove reči Duška Radovića možda najbolje opisuju “posao” kojim se bavi više od 4.000 hranitelja u Srbiji i to već 100 godina.

Jedna od njih je i Jelica Maksić iz Donje Borine, koja već 14 godina brine kao o svojoj deci o dvema devojčicama – Slađani, koja je imala šest godina kada je došla u njenu porodičnu kuću u ovom malom mestu kod Loznice, i Milici koja je te 2006. imala samo četiri godine.

Deca su odrasla u lošim uslovima – bez odeće i hrane, u hladnom, spavale su u kutijama, nisu znale ni šta je pribor za jelo… Danas su one dve vesele i zadovoljne devojke sa jasnim životnim ciljevima. 

Starija sestra Slađana je za “24sedam“ ispričala kako je, zahvaljujući velikoj ljubavi, od divljeg deteta izrasla u samosvesnu i srećnu devojku, studenta Vojne akademije u Beogradu. 

Bile smo jako male

-Ja sam starija i baš zato što sam starija čini mi se da celu našu situaciju posmatram i doživljavam malo drugačije, za razliku od moje mlađe sestre. Kada smo kročile u ovu porodicu bile smo jako male, ja sam imala šest godina, a ona četiri i, naravno, da se ja nekih stvari mnogo bolje i jasnije sećam. Mogu da kažem da na samom početku nije bilo lako ni nama, koje smo bile napuštena deca sa nekim lošim navikama, nismo znale ništa u vezi sa uobičajenim i normalnim životom, kako se ponašati, kako pričati, pa sve do toga kako se koristi viljuška, recimo, i još mnogo toga što se podrazumeva da deca tog uzrasta već znaju – počinje priču naša mlada sagovornica. 

  – Bile smo deca iz divljiine, ako mogu tako da se tako izrazim. Sećam se tog prvog dana…Oduševila sam se kućom, sve mi je delovalo nestvarno i začudila sam se kada sam videla fotografiju na zidu, na njoj je bila tetkina mlađa ćerka. Pitala sam je:“Kako si ti ovde pored mene i tamo na zidu, kako je to moguće?“ – seća se Slađana.  

  Nije bilo lako

  Ističe da nije bilo lako porodici u koju su došle, a posebno „tetki“, kako zovu svoju hraniteljicu Jelicu. 

  – Ponavljala sam tetki da ona meni nije ništa, da mi nije mama. Bila sam drska i neukrotiva, brbljiva i svađalački nastrojena i verujem da je moja tetka stvarno preživela pakao sa mnom. Međutim, brzo sam krenula i u školu i tad mi je, čini mi se, tetka počela da znači. Shvatila sam da mi ona pomaže, da je uz mene. Moj život je počeo znatno da se razlikuje, bio je lepši i mnogo toga sam naučila – iskrena je ona. 

  Pričala sam o životu

Kao ni sada, Slađani ni tada nije bio problem da priča o svom životu sa biološkim roditeljima.

  – Bile smo stalno uz tetku i često sam joj pričala o tome kako sam živela, valjda sam imala potrebu to njoj da ispričam. Zanimljivo je što se ja tih priča više ne sećam, kao da sam time htela da izbrišem sve iz sećanja – kaže ova devojka. 

Ipak, seća se svoje kratke kose, zbog koje je trpela čudne dečije poglede u novoj školi.  

  – Ono što mi je najteže palo tih prvih dana, bila je moja kratko pošišana kosa. Ošišane smo bile kao dečaci, jer smo iz prihvatilišta došle u porodicu, i ja sam krenula u školu sa takvom frizurom, ali tetka je odmah shvatila da mi je to problem i kupila mi je šeširić koji nisam skidala sa glave – seća se naša sagovornica.

  Posle 14 godina, Slađana kaže da sadašnju porodicu ne bi ni za šta menjala, jer je za nju i njenu sestru to dar od Boga.

 

– Stvarno sam ih doživljavala kao najrođenije, nikoga bližeg nisam ni imala, a oni su nam poklanjali svu ljubav i pažnju. Posle svega što smo prošli, danas sa svojih 20 godina, kao jedna ispunjena devojka, shvatam drugačije značaj porodice. Ne mogu ni da opišem taj osećaj koji imam dok pričam o njima- ističe naša sagovornica i dodaje da sa biološkim roditeljima nije u kontaktu 

 Sa pravim roditeljima nisam u kontaktu

– Ni sama nisam želela da sa njima imam neki poseban odnos, nisam osećala potrebu, ni oni nisu bili uverljivi da žele sa nama da se viđaju. Nikada ih nisam krivila niti osuđovala, jednostavno mi je lepo tu gde sam i ne želim da se vraćam u neku svoju prošlost. Susreti sa njima bi me sigurno podsećali na nju. Sa njima sam živela u siromaštvu i bedi, prepuštena samoj sebi, u prljavštini, na hladnoći, bez odeće i bez hrane. Moj otac je pre nekoliko godina i preminuo, i možda jeste tužno što za svojim ocem ne osećam toliku žalost, ali mu uvek zapalim sveću i to je sve što mogu da uradim za njega. Ne vežu me nikakva sećanja za biološke roditelje – priča ona u dahu.

 Uzor su joj, ističe, bile „tetkine“ ćerke. 

-Još kao mala sam u njima videla sebe u budućnosti, želela sam da budem kao one kad porastem. Divila sam se njihovoj lepoti i dobroti, to ni ne mogu da dočaram rečima. Zbližile smo se odmah, jer su one nas prihvatile tako da smo uživale kada smo sa njima – kaže Slađana.

Danas su, naglašava, ona i njena sestra na pravom putu i to zahvaljujući njihovoj hraniteljici, njenom mužu i njihovim ćerkama. 

– Oni su ti koji su mi pokazali šta su prave vrednosti, naučili me da cenim i poštujem ljude. Trudim se da nikada ne zaboravim šta su sve učinili za nas, ni malo nije lako gajiti tuđu decu, kao svoju, i od njih stvoriti ljude kojima će se jednog dana ponositi. I, ja sam uvek htela da se mnome ponose, da budem primer svoj deci koja odrastaju u hraniteljskim porodicama kao neko kome je data šansa da jednog dana bude ostvarena ličnost i ko tu šansu ne propušta – navodi Slađana. 

 Različiti putevi

Slađana i njena mlađa sestra su izabrale različite puteve. Milica završava srednju medicinsku školu, a Slađana je upisala Vojnu gimnaziju i sa 15 godina “se odvojila od kuće“. Danas živi u Beogradu gde studira na Vojnoj akademiji.

– Mislim da sam možda malo ranije sazrela za razliku od svojih vršnjaka i da je moja životna priča zahtevala neku dozu ozboljnosti od mene, zato sam brzo počela da razmišljam o svojoj budućnosti, i, naravno, shvatila sam da mi je škola veoma važna. I, sam poziv oficira koji sam odabrala zahteva veliku odgovornost i posvećenost, i stvarno se trudim da dam svoj maksimum. Inače sam pozitivna osoba, nasmejana i vedra i veoma sam društvena, ne stidim se toga što živim u hraniteljskoj porodici i smatram da me to samo čini posebnom – zaključuje ova mlada devojka. 

Na kraju, život je, ipak, onakav kakvim ga sami napravimo.

Tako je bar u ovoj Slađaninoj priči.

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi