Zavirite iza glamura na superjahtama: Ispovesti ljudi koji znaju sve o tome

Svet je nedavno bio zadivljen vešću o novoj jahti osnivača „Amazona“ Džefa Bezosa, napravljenoj u najvećem svetskom brodogradilištu za tu vrstu brodova u Holandiji. Najveće plovilo svoje vrste napravljeno je prema posebnim zahtevima, košta 500 miliona dolara i sa svoja 193 metra uglačanog aluminijuma i čelika spada u novu elitnu kategoriju plovila – gigajahte.

A kakav je život iza scene na takvim brodovima, otkrivaju za „Blumberg“ iskusni članovi posade. Mnogi od njih došli su tu sa idejom da uživaju radeći u društvu svetskih bogataša i selebritija i da „obiđu ceo svet“. Međutim, brzo se uvere da stvarnost uglavnom izgleda mnogo manje glamurozno nego što to u mašti zvuči.

Konstantno „na straži“

– Stotine ljudi se utrkuju da dobiju svoje mesto na brodu. Većina mašta o kafiću na plaži i obilasku velikog broja zemalja tokom godine u društvu glamuroznih osoba sa dubokim džepom. Međutim, u stvarnosti se posada retko kad sunča u San Tropeu i druži sa šeicima, a to sam naučio nedugo nakon što sam dobio posao kao palubarac na „Beli“, potpuno novoj jahti, delimično rađenoj po meri, sa šest kabina i četiri palube sa skajlajtom i plutajućom kadom – kaže Luk Hemond, sada kapetan jahte od 45 metara.

Lista zaduženja koja je delio sa još osam članova posade je uključivala skupljanje pincetom mrva od pohovane piletine sa poda od tikovine, izigravanje čiviluka tokom šopinga vrednog milione dolara i odlazak trajektom u nedođiju zbog nabavke kavijara.

Privatnost ne postoji

Dobar član posade se ne vidi i ne čuje – ali vidi i čuje sve. Slušalice, radio-veza i kamere mu pomažu da stalno drži goste na oku i sve prosleđuje kontrolnoj sobi.

„Rijaliti“ na brodskim kamerama

Posmatranje šta se dešava na kamerama može da bude kao gledanje komičnih TV serija.

– Gledali smo klijente kako rade špagu sa jednom nogom na brodu dok im je druga bila na pomoćnom plovilu koje se udaljavalo, ili kako nekog u glavu udara leteća riba – priseća se Hemond.

Čim gosti krenu na doručak, stjuardi se odmah šalju u sobe da ih pospreme. Sve se gleda, pa ako neki gost iz omleta povadi pečurke, kuvar to zabeleži, da bi sledećeg jutra izmenio jelo.

To naravno znači da osoblje vidi i čuje stvari koje su škakljive prirode, kao što je bio slučaj sa članom posade čija je stalna klijentkinja obavezno svih sedam dana provodila gola i često se onesvešćivala pijana u neprikladnim pozama. Nudizam, svingeraj i pijane tuče su isto tako uobičajeni.

Postoji čisto, a postoji i „jahta čisto“

– So ubija sve. Svaki put kada se brod kreće kroz vodu – čak iako samo treba da pređe do sledeće plaže udaljene 30 minuta – to kasnije iziskuje sate i sate čišćenja – kaže Klint Džouns, dugogodišnji kapetan, koji je radio na brodu golfera sa A liste, pre nego što je postao broker jahti u „Jahtlajfu“.

Poznati sportisti imaju reputaciju da su najneuredniji gosti i da najviše prljaju brodove. Najveću štetu u skorije vreme napravio je aktuelni NBA igrač, koji se na brod ukrcao ujutru i uništio ga do ručka, ispolivao unutrašnjost šampanjcem i svojom povraćkom zapušio sve toalete na brodu.

Čak i bez svega toga, za čišćenje od poda do plafona potrebno je da šestoro ljudi radi punih deset dana. Šest hotelskih soba može da se sredi za tri sata, koliko je potrebno da se očisti jedna soba na jahti, gde se usisavaju zidovi i otvori za ventilaciju posebnim vakuum dodacima i detaljno čiste zidovi čačkalicama za zube.

– Jednog dana sam 45 minuta čistio ormarić u kupatilu štapićem za uši – naglašava Džouns.

Članovi posade odmah znaju kada ste prvi put na čarteru.

– Recimo, ako se isprskate kremom za sunčanje u spreju. Te fleke se najteže čiste – izjavila je Đina Nivison, glavna stjuardesa na „Beli“, koja seveoma trudi da svoje klijente na suptilan način uputi na kremu za sunčanje pre nego što se ukrcaju.

Žene koje spavaju sa šminkom i kremama za potamnjivanje takođe izluđuju posadu.

– Kada sam došao na „Belu“, članovi posade su menjali posteljinu vrednu 8.000 dolara upravo iz ovog razloga, mada često prljanje „iz drugih razloga“ zahteva brzo presvlačenje 86 komada posteljine. Isto tako je strašna pržena hrana, a masni ostaci odolevaju čišćenju i moraju da se strpljivo pokupe sa podova i paluba, jedan po jedan – priseća se Luk Hemond.

Dodatni brod za prostitutke

Davno su prošli oni dani kada su jahte za uživanje bile ploveće kokainske jazbine, kaže Hemond, jer brod sada može da bude zaplenjen a kapetan uhapšen ako se na brodu pronađu ilegalne supstance ukoliko ste na Mediteranu, dok je Florida „druga planeta“.

Hemond je za nekoliko godina morao da otpusti više mornara zato što su nepažnjom popušili džoint na brodu.

Ali prostitutke su druga priča.

– Viđamo devojke za druženje na drugim brodovima stalno, i to posebno na Mediteranu. Viđao sam kako velike trošadžije vode iza glavne superjahte drugi brod pun žena koje se smenjuju, po deset odjednom, tokom plovidbe od nekoliko dana – rekao je Kristofer Sojer, kuvar sa „Bele“.

Često se jahta iznajmljuje na dve nedelje. Prva nedelja je rezervisana za porodicu, a druga za samačko ludovanje.

Čega nema, stići će – helikopterom

Ključno na dobroj jahti je da se uzme u obzir svaki gost kada se nabavlja hrana. A posebna priča su kućni ljubimci. Jednom je Sojer kuvao hranu u vrednosti jednonedeljnog obroka za psa po imenu Belini.

– On bi vas gledao kao da je znao da je bogataš – kaže Sojer.

Kuhinjsko osoblje na „Beli“ klijentima pošalje pre puta detaljan upitnik, kako ne bi došlo do neočekivanih prohteva. Nacionalnost gostiju može takođe da predstavlja korisnu informaciju.

Šta god da žele klijenti sa Bliskog istoka, toga mora da bude u izobilju.

– Oni jedu kao Amerikanci, ali žele pet puta veću porciju i da bude poslužena kao bife. A onda pojedu samo deseti deo svega. Žene iz Emirata i iz Saudijske Arabije vole da im se spremi hrana isto kao kod kuće. Uglavnom mi to ne smeta, tako naučim nove recepte – kaže Sojer.

Za Ruse „puno kuva sočivo“, ali ono bez čega ne mogu je, naravno, votka i kavijar.

– Čoveče, koliko oni vole ikru. Svaki iskusan mornar koga sam sreo mi je ispričao da ako gost stigne privatnim avionom iz Moskve, verovatno će helikopter da na pola puta preuzme zalihe kavijara – rekao je Klint Džouns.

Jedanput, kada su bili na udaljenom delu Kariba, morao je da nekako stvori još šampanjca i kavijara. Pozvao je dobavljača sa Floride, a onda organizovao privatni avion da sve to prenese do Santa Lucije.

– Odatle smo morali da iznajmimo brod koji bi došao na pola puta do nas. A onda sam trajektom sve prevezao do kraja – priča Džous.

Posada je često „razmaženija od gostiju“

Kada se stalno nalaziš u društvu ljudi koji imaju velike prohteve, to počinje da utiče i na tebe, priča Nivison.

– S obzirom na to da imamo plaćenu hranu i smeštaj, svaki put kada smo slobodni napuštamo brod, baš kao da smo njegovi vlasnici. Stjuardi i ostalo osoblje prosečno zarađuju 3.000 dolara mesečno, i to se nije mnogo promenilo već decenijama. Međutim, često znaju da potroše novac za piće na Niki bič, rame uz rame sa mogulima i bogatim naslednicama, a kupuju se i „guči“ naočare za sunce i firmirani kupaći kostimi – kaže Nivison.

Ono što je još bolje, često ih gosti zamole da im prave društvo i da ponesu kese u šopingu, gde računi imaju šest ili čak sedam cifara, pa budu nagrađeni sitnim poklonima, kao što je „Hermesova“ marama, na primer.

Ponekad luksuzne stvari budu ostavljene na jahti, a klijente nije briga da im se pošalju kući. Isto se odnosi na hranu i alkohol.

– Jednom smo imali neverovatan višak kobe bifteka (japanska govedina koja košta oko 500 evra kilogram), pa sam počeo da pravim fahite za osoblje, nakon što nam se smučilo da jedemo šnicle svako veče – priča Sojer uz smeh.

Bakšiš od 5.000 dolara

Kada se brod iznajmi, nepisano pravilo za klijenta, koje se naziva primarnim, jeste da svakom članu posade ostavi bakšiš od jedan odsto ukupne cene nedeljne rente.

Na „Beli“, čije iznajmljivanje košta 220.000 dolara nedeljno (što ne uključuje troškove hrane, goriva i pristaništa), posada može da računa na najmanje 2.200 dolara. Ova suma može da bude daleko viša ako klijenti za sobom ostave depozit za hranu i gorivo, što je 30 odsto ukupne cene boravka, što se onda podeli među posadom.

Unosno leto na Mediteranu može da jednom članu posade donese i 5.000 dolara bakšiša, a postoje i retki slučajevi kada osoblju padne sekira u med u vrednosti od 10.000 dolara bonusa.

Vlasnici čarter-jahti, s druge strane, retko ostavljaju napojnice, zato što su oni šefovi posadi. Ipak, bonusi za godišnjice, zamišljeni kao nagrada za lojalnost, mogu da budu ogromni: „brajtling“ sat posle godinu dana službe ili „roleks“ posle pet godina.

Radnici koji se dobro slažu sa svojim šefovima ponekad imaju zagarantovan udeo od obveznica njihovih kompanija ili budu pozvani kao investitori u sledećim akcijama firme – to je vid zahvalnosti koji može da se isplati.

Gubiš ako uđeš u posao, gubiš i ako iz njega izađeš

Po nekom opštem pravilu, svaki metar superjahte košta milion dolara. S obzirom na to da su duge najmanje 37 metara, za jednu mora da se odvoji oko 40 miliona, a u to se ne računaju troškovi za džakuzije i piste za helikoptere. A tu su i „igračke“, od skutera do podmornica vrednih pet miliona dolara.

Gorivo, struja, naknade za vez i održavanje i drugi operativni troškovi još više istanjuju novčanik, što na godišnjem nivou iznosi pet odsto prodajne cene. U to spadaju i troškovi predviđeni za posadu.

Hemond dodaje da se na njegovim brodovima nalazilo svašta, između ostalog Faberžeova jaja i koncertni klaviri.

– Jednom sam radio na brodu koji je u kuhinji imao Pikasovu sliku, osoblje ju je gledalo više nego vlasnik – kaže Hemond.

Pročitajte još:

A taman je počela da pada: Hoće li nam cenu benzina sada zabiberiti OPEK?

Šta ne znamo o subvencijama za solarne panele: Ne može “uradi sam”, a plaća se i “pristup EPS-u”

U dizajn drugog broda, koji je bio u vlasništvu direktora LVMH-a, bilo je uključeno najviše što je moglo da stane „Diorovih“ proizvoda, a među njima i tapete po meri („prokleto sunce i slani vazduh“).

Ali najveći gubitak je sama jahta.

Čim vaš brod napusti gradilište, vi izgubite 20 odsto od sume koju ste platili, a onda se svake godine ona povećava za jednocifren procenat. To je dodatnih osam miliona dolara povrh zvanične cene od 40 miliona, u šta ne ulazi još dva miliona godišnje za održavanje, nabraja Hemond.

Ali i pored svega, interesovanje ne jenjava, naprotiv.

– Tržište se zahuktava. Pretprodaja je u jeku, nemoguće je pronaći slobodno mesto na brodogradilištu – kaže Sem Taker, direktor istraživačkog odseka za superjahte u kompaniji „Vesels value“ iz Londona.

Potražnja za čarterima je porasla 340 odsto u odnosu na 2020. godinu, potvrđuje Patrik Kurli, suosnivač brokerske firme „Jaht lajf tehnoložis“.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi