Iz Niša na šezdeset tržišta: Ko zapravo pravi softver koji drugi prodaju

Fazi posluje iz Niša i Beograda i, po sopstvenim navodima, u ovom poslu je tri decenije. Počeo je od hardvera, od mašina i kućišta koja se proizvode u Srbiji, a danas navodi preko šest stotina softverskih naslova i prisustvo kod više od dve hiljade klijenata na više od šezdeset tržišta. Za domaću softversku industriju to je izvozna priča kakvih nema mnogo, i vodi je firma koja je počela od proizvodne hale.

Tržište na koje Fazi prodaje je, međutim, znatno uže nego što izgleda spolja. Broj kuća koje na tom nivou razvijaju sadržaj meri se desetinama, a ne stotinama, pa se na spisku dobavljača kod jednog klijenta i kod njegovog najvećeg konkurenta po pravilu nalaze ista imena.

Razlog nije naročito skriven. Razvoj jednog naslova je softverski posao sa sopstvenom ekonomijom i isplati se tek ako se isti proizvod proda na većem broju tržišta. Klijent koji otvara platformu zato sadržaj po pravilu ne pravi, nego ga licencira, a broj kuća koje rade na tom nivou je ograničen. Ekskluzivni ugovor bio bi skup, a korist od njega kratkog veka, jer konkurent isti sadržaj dobije nekoliko meseci kasnije. Posledica je da se u ovom delu industrije retko kupuje ekskluzivnost, a mnogo češće pristup istoj biblioteci koja će se, pod drugim brendom i drugim rasporedom, pojaviti i kod konkurencije.

Kome se sve to isporučuje

Najveći deo tih klijenata su priređivači igara na sreću, a u Srbiji je taj posao vezan za teritoriju. Traži se sedište u zemlji, oprema sa uverenjem laboratorije koju ovlašćuje ministar finansija i baza podataka na serveru u Srbiji, o čemu je 24sedam pisao ranije ovog meseca. Sloj ispod dozvole ne poštuje istu granicu. Ono što korisnik zapravo otvori na ekranu, sama igra, po pravilu nije napravljeno ovde.

Ta biografija zato nešto znači. Zakon o igrama na sreću tehničku proveru vezuje za opremu i njeno uverenje, a Fazi dolazi upravo iz proizvodnje aparata, dakle iz dela posla koji je u Srbiji odavno predmet takve kontrole. Prelazak sa mašine na softver u tom smislu je manji skok nego što deluje, jer je logika sertifikacije ista, samo se menja predmet.

Nekoliko kompanija, mnogo imena

Studio čije ime stoji na igri retko je i kompanija koja ga poseduje. Švedska grupa Evolution, poznata najpre po stolovima sa živim krupijeom, kupila je Ezugi 2018, NetEnt 2020. i Big Time Gaming 2021. godine, dok je Red Tiger u grupu ušao preko NetEnta, koji ga je preuzeo 2019. Sve to danas stoji na njihovom sopstvenom pregledu brendova.

Posledica je praktična. Na jednom katalogu mogu se pojaviti četiri različita imena koja vode istom vlasniku. Igrač koji bira između dve platforme zato ne bira nužno između dva različita kataloga, nego često između dva različita rasporeda istog sadržaja.

Konsolidacija pritom nije specifičnost jedne grupe. Kupovina studija je u ovoj industriji uobičajen način da se uđe u novu kategoriju igara, pa se portfoliji šire brže nego što nastaju nova imena. Spisak dobavljača zbog toga izgleda duže nego što je krug vlasnika iza njega.

Regionalnih kuća ima i pored Fazija. Amusnet je do 2022. poslovao pod imenom EGT Interactive i dolazi iz Sofije, gde je osnovan 2002. godine. Ima ih, dakle, ali malo, i uglavnom dele katalog sa istim globalnim imenima.

Za tržište veličine srpskog to ima svoju logiku. Broj licenciranih priređivača je ograničen, a svaki od njih se obraća istoj publici, pa se isti naslovi isplate svima. Ekskluzivni ugovor sa studijom bio bi skup, a korist od njega kratkog veka, jer konkurent isti sadržaj dobije nekoliko meseci kasnije.

Šta se vidi kada se uporede katalozi onlajn kazina

Provera ne traži pristup internim podacima, jer priređivači spiskove dobavljača objavljuju sami. Na jednom mestu se za srpsko tržište vide onlajn kazina i njihovi dobavljači softvera, pa se preklapanje lako prebroji. Kod platformi koje katalog objavljuju u celini broj studija ide od dvadeset četiri do devedeset, ali se pet imena, NetEnt, Playson, Spinomenal, Endorphina i Hacksaw, pojavljuje na svakom od tih spiskova. Fazi, Amusnet i Big Time Gaming su na četiri od pet.

Ista lista pokazuje i koliko malo prostora ostaje za razliku tamo gde bi je igrač najpre tražio. Prosečan povraćaj igraču kreće se od 95,40 do 98,06 odsto, dakle unutar dva i po procentna poena, a veličina kataloga varira mnogo više nego taj broj. Razlika u marketingu je, po pravilu, veća od razlike u ponudi.

Razlika u obimu je, nasuprot tome, velika. Najmanja biblioteka na toj listi ima nešto preko četiri stotine igara, a najveća prelazi devet hiljada. Isti dobavljači, dakle, ne znače i isti katalog, jer se razlikuje koliko je ko od njih zaista integrisao i koliko dugo.

Kada se sadržaj toliko poklapa, takmičenje se seli na sve što nije igra. Na raspored u aplikaciji, na uslove bonusa, na to koliko brzo neko odgovori na prigovor i na to koliki deo ponuđenog kataloga je priređivač zaista integrisao. To su razlike koje se ne vide sa spiska dobavljača, a upravo one ostaju kada se sa spiska skine sve što je svima zajedničko.

Za nadzor to ima posledicu. Uverenje o tehničkoj ispravnosti izdaje laboratorija koju ovlašćuje ministar, a predmet provere je softver nastao pretežno van Srbije. Kontrola je, kao i dozvola, vezana za teritoriju. Ono što se kontroliše najčešće nije.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi