Ulaganja srpske dijaspore u domaću privredu: Gde završi novac naših rođaka?

Iako nema zvaničnih podataka, prema nekim procenama, van Srbije živi dva i po miliona Srba i to u čak 159 država. Prva asocijacija mnogih naših ljudi na pomen srpske dijaspore su luksuzne kuće sa skupocenim ogradama i skupi automobili, a retko kada se govori o ulaganjima naših iseljenika u domaću privredu.

Takvih primera ima, ali malo, posebno u južnom i istočnom delu Srbije, a i oni su vrlo često nevidljivi i malo poznati široj javnosti, piše magazin Biznis i finansije (B&F).

Imali jasan cilj

Draga i Branko Topalović iz Kladova su novac zarađen tokom rada u Nemačkoj uložili u otvaranje staračkog doma u rodnom kraju. Dom za smeštaj odraslih i starih lica "Topalović“ otvoren 2012. godine i dalje je jedini starački dom u Kladovu. Branko i Draga su ga podigli uz pomoć članova svoje porodice, a za to su im bile potrebne skoro dve decenije. Bio je to mukotrpan posao, ali Topalovići ni u jednom trenutku nisu pomišljali da odustanu jer su imali jasan cilj – da u Srbiji obezbede posao za svoje ćerke, zetove i unučad.

Aleksandra Popović, Dragina i Brankova unuka, socijalni radnik po zanimanju, kaže za B&F da starački dom ima 82 korisnika, 28 zaposlenih, od kojih su šestoro u rodbinskim vezama.

- Ovde radimo moja majka, brat i ja, moja tetka, njen suprug i brat. Dedina zamisao je bila da svi živimo i radimo zajedno i uspeo je u tome. Napravio je kuću pored doma u kojoj smo živeli svi zajedno i dom u kojem ima posla za sve nas. Baba i deda nikada nisu vozili skupe automobile, niti su ih kupovali svojim ćerkama, odnosno mojoj majci i tetki. Takođe nisu, poput drugih ljudi koji rade u inostranstvu, ulagali u imanje na selu. Procenili su da u toj kući na selu neće hteti niko da živi, da ćerke, unuci i unuke neće hteti da se bave poljoprivredom. Ulagali su u dom za stare, onoliko koliko su mogli da uštede radeći u Hamburgu - objašnjava Popović.

Ona dodaje da su njeni baba i deda radili u domovima za stare u Nemačkoj, te otuda i ideja da u domovini ulože u takav posao.

Ilustracija; Profimedia

- Kada su oni počinjali gradnju, u našoj zemlji još nisu postojali standardi za izgradnju staračkih domova, ali je deda imao već veliko iskustvo i insistirao je da objekat bude izgrađen po standardima koji su u to vreme važili u Nemačkoj. Dom je izgrađen sa niskim stepenicama, rukohvatima, podnim grejanjem kako bi se pločice brzo sušile, liftom dovoljno širokim da u njega stane krevet, trpezarijom i dnevnim boravkom na svakom spratu. Kada je uvedena obaveza licenciranja, mi smo već ispunjavali sve te zahteve koje su tražili od vlasnika domova - ističe Popović.

Izgradnja i otvaranje staračkog doma umnogome su uticali na izbor zanimanja nje i njenih braće i sestara, kao i njene majke i tetke.

Posao za potomke...

- Moja majka i tetka radile su u školama kao nastavnice, ali su nakon otvaranja doma krenule da rade ovde kao radni terapeuti. Moj rođeni brat završio je master na elektrotehnici i direktor je doma, a brat od tetke je ekonomista i radi u računovodstvu. Ja sam se između medicine i Fakulteta političkih nauka opredelila za ovaj drugi kako bih stigla do diplome socijalnog radnika, jer je to zanimanje neophodno za rad jednog doma. Svi mi radimo sve što zatreba u domu, pomažemo jedni drugima i to je jedan od uslova da bi dobro funkcionisali. Tako je bilo i dok se dom gradio, svi su pomagali. Pri tom, svi imamo tačno određenu platu, niko ne uzima direktno iz kase novac i to je takođe uslov da dobro funkcionišemo - konstatuje Popović.

Cilj njenog dede da svojim potomcima osigura budućnost obezbeđivanjem posla, u potpunosti je ispunjen, ali nažalost, on nije poživeo dovoljno dugo da bi to video.

- Nakon penzionisanja, posle 30 i više godina rada u inostranstvu, baba i deda su krenuli u domovinu, ali je njemu usput pozlilo. Vrlo brzo nakon toga je preminuo. Baba je živa, a i pored poznih godina stalno obilazi dom i razgovara sa korisnicima. Među našim korisnicima ima puno ljudi koji su radili u inostranstvu pa se vratili u domovinu, ali ne mogu da žive sami u selima, jer tamo nema prodavnica, ambulanti. Deca su im daleko, uglavnom van zemlje, pa se plaše da žive sami jer može da im pozli ili da padnu, a nema ko da im pomogne i onda im je dom najbolje rešenje - navodi Popović.

Pixabay

Prema njenim rečima, ovog proleća će kapacitete staračkog doma proširiti još jednim objektom koji su oni porodično izgradili. Reč je o objektu koji je "toplom“ vezom povezan sa postojećim domom, a koji će u prizemlju imati zdravstvene ordinacije, a na ostalim spratovima sobe za tridesetak korisnika. Popović napominje da sa područja jugoistočne Srbije veliki broj naših ljudi radi u inostranstvu, ali su retki oni koji se opredeljuju da investiraju u objekte koji će njihovim potomcima obezbediti posao u Srbiji.

- Uglavnom se svi opredeljuju da u inostranstvo ode cela porodica. Tako je bilo ranije, tako je i sada. Migracije se nastavljaju, odlaze ljudi svih zanimanja, a posebno medicinske sestre. Znam ljude koji su imali nameru da novac zarađen radom u inostranstvu iskoriste za pokretanje privatnog posla, ali su odustali kada su naišli na administrativne prepreke. Nama je ovde blizu Rumunija i znamo da je tamo mnogo jednostavnije osnivanje firme. Mi smo baš dugo radili na otvaranju doma - komentariše Popović.

Ušteđevina iz Švedske ulog za IT firmu

Među našim ljudima koji žive i rade u inostranstvu, poslednjih godina poraslo je interesovanje za otvaranje firmi u Srbiji, ali prvenstveno u IT sektoru.

U Nišu već postoji veći broj IT firmi čiji su vlasnici Srbi u dijaspori, a jednu od njih, "Sozap“, otvorio je Rade Prokopović, naš čovek koji živi u Švedskoj, a poreklom je iz Leskovca.  On je dolaske u domovinu iskoristio da uspostavi saradnju sa domaćim stručnjacima, pošto je u Švedskoj od 2015. godine imao sopstvenu firmu. Vremenom, ta saradnja je prerasla u otvaranje švedsko-srpske kompanije koja se bavi proizvodnjom video-igara za mobilne i tablet uređaje.

Direktor marketinga "Sozapa“ Marko Dimitrijević kaže za B&F da je ta firma u Nišu počela 2019. godine da radi najpre u jednom malom prostoru, a potom se preselila u Naučno-tehnološki park u Nišu.

Profimedia

- Srbija se po kvalitetu IT kadrova dobro kotira u svetu, po znanju i po ophođenju prema poslu i projektima, pri čemu je radna snaga jeftinija nego, recimo, u skandinavskim zemljama, Americi ili zapadnoj Evropi. Nisu to tako velike razlike kao što ljudi misle, ali opet je jeftinije da zaposlite programera ovde nego u Švedskoj ili Americi, a ukoliko su tu negde po znanju, normalno je da to uradite ovde - smatra Dimitrijević.

Prema njegovim rečima, osim pomenutih prednosti rada u Srbiji, firme koje rade u Naučno-tehnološkom parku u Nišu imaju i dodatne pogodnosti, kao što su odličan prostor za rad, obezbeđena logistička podrška i blizina fakulteta.

- Tehnički fakulteti su na samo 20 metara od NTP-a, a 90 odsto naših zaposlenih su diplomirani inženjeri. Pored toga, značajna nam je i saradnja sa drugim firmama u ovom objektu koje se bave izradom video igara. Dostupna su nam različita savetovanja i treninzi, kao i izvori finansiranja. Mnogo je drugačije kada nastupate zajedno sa zaposlenima iz Naučno-tehnološkog parka i kada vas oni predstave, nego kada svuda idete sami - naglašava Dimitrijević.

Godišnje tri milijarde od dijaspore

Naš sagovornik kaže da se Naučno-tehnološki park angažuje i oko obezbeđivanja kadrova koji stalno nedostaju IT firmama, poput 2D ili 3D artista. Rukovodstvo NTP-a iniciralo je razgovor sa Fakultetom umetnosti u Nišu, kako bi se nastavni program tog fakulteta prilagodio potrebama na tržištu rada.

Prema podacima Ministarstva spoljnih poslova, u prethodnih deset godina srpska dijaspora u proseku na godišnjem nivou daje tri milijarde evra u doznakama. Reč je uglavnom o ličnim transferima, odnosno novčanoj pomoći koju porodicama u Srbiji pružaju porodice iz inostranstva, a tu je i pomoć humanitarnih organizacija građanima i nevladinim organizacijama u našoj zemlji.

BONUS VIDEO:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi