"Da imam gde, ne bih bio ovde": Potresna priča beskućnika koji živi na Kalemegdanu
Svestan sam da onog trenutka kada sam počeo da živim na ulici postajem NN lice i više ni za koga ne postojim - rekao je S. V.
Rođeni Beograđanin S. V. (47) već skoro osam meseci živi u improvizovanom šatoru na Kalemegdanu, u blizini paviljona Cvijeta Zuzorić. Kako tvrdi, kada je počela pandemija virusa korona ostao je bez ikakvih prihoda i, kaže, nije imao drugu opciju, osim da počne da živi na ulici.
S. V. je odrastao na Karaburmi, a od 2003. do 2009. godine je, priča, radio kao vozač u GSP-u. Njegova tužna priča počinje upravo 2009. godine kada je krenuo na more sa porodicom.
Prema njegovim rečima, on je upravljao automobilom kada su mu u stravičnoj saobraćajnoj nesreći poginuli trudna žena i dvoipogodišnji sin. Ubrzo je, kaže, ostao bez oca i majke, i od tada počinju svi njegovi problemi. Nažalost, ni tu nije bio kraj njegovih nevolja, jer je zbog nerazjašnjenih pravno-imovinskih odnosa, dok se oporavljao od nesreće, ostao je bez stana u kojem je živeo.
S. V. priča da se, do početka pandemije, godinama snalazio radeći fizičke poslove, skupljajući limenke koje je potom prodavao i uvek uspevao da zaradi dovoljno makar da iznajmi sobu. Od kako su uvedene preventivne epidemiološke mere i vremenski ograničen rad kafića i klubova, sve je manje ljudi na ulicama i on, jednostavno, ne može da pronađe način da zaradi novac.
– Već deset godina skupljam limenke, od kako su mi žena i dete poginuli. Ja sam odrastao u ovom gradu, i evo što me je danas snašlo, da nemam ni stan, ni kuću, ništa. Kažu da vreme leči sve, ali nije tako. Nas Beograđane neće niko. Kada sam ostao bez porodice, smršao sam 30 kilograma i na nervnoj bazi su počeli i zubi da mi ispadaju. Od tada se snalazim kako umem. Dok nije bilo korone od skupljanja limenki i uz neke fizičke poslove mogao sam da zaradim da platim stan, bez problema. Sada, kada klubovi rade skraćeno, nemam gde da skupim dovoljno limenki, i morao sam na ulicu – priča za 24sedam S. V.
S. V. se od gubitka porodice nikada nije u potpunosti oporavio, a kako kaže, nikakvu pomoć države ne prima, i ne pamti kada poslednji put nije morao da brine o tome šta će da jede.
– Dva dana jedeš, pa onda dan gladuješ, posle jedeš jednom dnevno, i tako u krug. Ja da imam gde, sigurno ne bih bio ovde. Ljudi se boje da mi priđu, plaše se korone. Svestan sam da onog trenutka kada sam počeo da živim na ulici postajem NN lice, i više ni za koga ne postojim. Ne volim da molim, kad mogu da zaradim mogu, a kad ne mogu – ne mogu, i to je to. Niko za ovih osam meseci nije došao da pita da li nam nešto treba. Znaš onaj film “Zaboravljeni”, e to je to – zaključio je S. V.
Inače, naš sagovornik svoj privremeni “dom” od najlona deli sa jednim sedamdesetogodišnjim invalidom, koji takođe nema krov nad glavom. Njih dvojica snalaze se kako znaju i umeju, a S. V. svom “cimeru” završava sve poslove koji su za njega previše naporni.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari