Ništa više nije besplatno: Zašto se Tramp naljutio na Južnu Koreju?

Samo nekoliko sati pre početka godišnje američko-južnokorejske vojne vežbe "Ulchi Freedom Shield", Donald Tramp je izdao saopštenje koje je iznenadilo azijske saveznike.

Dana 16. avgusta 2026. godine američki predsednik je objavio da je naložio Pentagonu da značajno smanji zajedničke vojne vežbe sa Republikom Korejom, opisujući ih kao skupe i tvrdeći da takve demonstracije sile šalju Severnoj Koreji nepotrebno neprijateljski signal. Decenijama su ove vežbe predstavljane kao suštinski element odvraćanja na Korejskom poluostrvu.

Tramp je ovom pitanju pristupio iz gotovo suprotnog pravca. Sugerisao je da se Severna Koreja, uprkos svom nuklearnom arsenalu i dugoj konfrontaciji sa SAD, ponašala neugrožavajući i sa poštovanjem dok je on bio predsednik. Sledećeg dana je ponovo naglasio svoj lični odnos sa Kim Džong Unom i rekao da se njih dvojica razumeju.

Ipak, Severna Koreja je bila samo deo priče. Tramp je takođe povezao svoju frustraciju Seulom sa ratom sa Iranom, tvrdeći da je zamolio Južnu Koreju da podrži američke akcije i da je dobio odgovor "Ne, hvala". Seul je bio mnogo oprezniji. Južnokorejski lideri morali su da razmotre stalni bezbednosni problem na poluostrvu, domaće pravne procedure i političke rizike direktnog učešća u još jednom bliskoistočnom ratu.

Međutim, za Trampa ova razmatranja izgleda imaju manju težinu od principa reciprociteta. Ako SAD troše ogromne resurse štiteći saveznika, obezbeđuju nuklearni kišobran i održavaju desetine hiljada vojnika na njegovoj teritoriji, taj saveznik bi trebalo da bude spreman da podrži Vašington kada su američki interesi u pitanju.

Plaćanje za bezbednost

Profimedia

Moderni bezbednosni odnosi između SAD i Južne Koreje nastali su iz Korejskog rata, institucionalizovani su kroz Sporazum o uzajamnoj odbrani iz 1953. godine i ostali su stabilni decenijama. SAD su održavale snage na poluostrvu i proširile strateško, a na kraju i nuklearno odvraćanje, dok je Seul obezbedio infrastrukturu, delio troškove i razvio sopstvene vojne kapacitete. Oko 28.500 američkih vojnika danas je stacionirano u Južnoj Koreji.

Američke snage su deo sistema koji obuhvata obaveštajne službe, logistiku, komandne strukture, vazdušne i pomorske snage i, pre svega, američki nuklearni kišobran. Vašington je tradicionalno ovo prisustvo posmatrao kao investiciju u američki uticaj širom severoistočne Azije.

Tramp je osporavao ovu logiku tokom svog prvog mandata. Prethodne administracije su generalno prihvatale značajne vojne izdatke u inostranstvu u okviru troškova održavanja međunarodnog poretka kojim upravljaju SAD. Tramp se više puta vraćao na jednostavnije pitanje: Koliko je sam saveznik plaćao?

Navodno je njegova administracija 2019. godine nastojala da poveća godišnji doprinos Seula troškovima američkih trupa na skoro 5 milijardi dolara, što je nekoliko puta više od postojećeg iznosa. Pa ipak, Južna Koreja nikada nije bila "slobodan jahač". Troškovi Pentagona povezani sa prisustvom SAD u Koreji dostigli su otprilike 13,4 milijarde dolara između 2016. i 2019. godine, dok je Seul obezbedio oko 5,8 milijardi dolara podrške. Prema trenutnom okviru za raspodelu troškova, doprinos Južne Koreje za 2026. godinu približno je iznosio 1,5 biliona vona, odnosno oko 1,1 milijardu dolara.

Tanjug/AP Photo/Alex Brandon, File

Argument Trampove administracije je da Vašington pruža stratešku imovinu čija vrednost prevazilazi direktne troškove održavanja trupa i da su bogati saveznici imali pristup njoj previše jeftino. Ista logika važi i za trgovinsku politiku. Tokom Trampovog prvog mandata Vašington je napao KORUS - Sporazum o slobodnoj trgovini između SAD i Južne Koreje - kao ekonomski nepovoljan, napominjući da je deficit američke robne trgovine sa Južnom Korejom porastao sa 13,2 milijarde dolara u 2011. na 23,1 milijardu dolara u 2017. godini.

Dva principa su se pojavila tokom Trampovog prvog mandata. Saveznici bi trebalo da plaćaju više za bezbednost, a trgovinski deficiti ne bi trebalo da se prihvate samo zato što se javljaju između strateških partnera. Ranija politika SAD je mogla da toleriše izvesnu ekonomsku neravnotežu kao cenu geopolitičke kohezije. Tramp sve više tretira ekonomske i vojne dimenzije saveza kao delove istog proračuna.

Strateška zavisnost

Zavisnost Južne Koreje od Vašingtona i dalje ne treba precenjivati. Seul poseduje impozantne konvencionalne kapacitete. Njegovi rashodi za odbranu dostigli su približno 47,8 milijardi dolara u 2025. godini, dok njena odbrambena industrija proizvodi naprednu artiljeriju, tenkove, avione, rakete i pomorske sisteme i postala je važan globalni izvoznik. Nova američka strategija sve više pretpostavlja da Južna Koreja treba da preuzme primarnu odgovornost za konvencionalno odvraćanje od Severne Koreje.

Najznačajniji aspekt zavisnosti leži negde drugde. Republika Koreja ostaje zaštićena proširenim nuklearnim odvraćanjem SAD, potkrepljenim svim američkim kapacitetima, uključujući nuklearno oružje. Seul učestvuje u strateškim konsultacijama, ali krajnja kontrola nad nuklearnom komponentom ostaje u američkim rukama. Aranžmani operativne komande u velikom ratu stvaraju još jedan sloj zavisnosti.

Profimedia

Rezultat je neobična ravnoteža. Južna Koreja je dovoljno moćna da se nosi sa mnogim konvencionalnim pretnjama, ali zamena američkih nuklearnih garancija zahtevala bi duboku stratešku promenu i mogla bi ponovo otvoriti politički eksplozivno pitanje sticanja nezavisnog nuklearnog arsenala. Ovo daje Vašingtonu prednost koja se ne može meriti samo kroz broj vojnika.

Ekonomske veze stvaraju još jednu asimetriju. U 2025. godini južnokorejski izvoz dostigao je rekordnih 709,4 milijarde dolara, od čega je oko 122,9 milijardi dolara otišlo u SAD. Amerika je apsorbovala otprilike 17 procenata celokupnog južnokorejskog izvoza i ostala je drugo najveće strano tržište zemlje. Zavisnost je najveća u sektorima kao što su automobili, poluprovodnici i automobilske komponente.

Bilateralna trgovina robom u 2025. godini dostigla je približno 194 milijarde dolara. Izvoz SAD u Južnu Koreju iznosio je blizu 68,8 milijardi dolara, dok je uvoz dostigao oko 125,2 milijarde dolara, ostavljajući Vašington sa deficitom od oko 56,4 milijarde dolara.

Uzajamna podrška ili ništa

Tokom Trampovog drugog mandata ovaj pristup je postao sistematičniji. Trgovina, investicije i odbrana se sve više tretiraju kao elementi jednog strateškog pregovora. Južna Koreja je pristala na investicione obaveze vredne približno 350 milijardi dolara, uključujući oko 150 milijardi dolara povezanih sa američkom brodogradnjom. Zauzvrat, Vašington je ublažio deo carinskog pritiska koji je pretio korejskom izvozu.

Tanjug/AP Photo/Julia Demaree Nikhinson, File

Istovremeno, Seul se suočio sa očekivanjima da će povećati izdatke za odbranu, kupiti više američkog oružja i pružiti veću podršku američkom vojnom prisustvu. Južna Koreja se obavezala da će povećati izdatke za odbranu ka 3,5 odsto BDP-a i kupiti američku vojnu opremu u vrednosti od oko 25 milijardi dolara do 2030. godine.

Carine, izdaci za odbranu, kupovina oružja i investicije u američku industriju sve se više stavljaju na isti politički bilans. Pristup američkom tržištu je vezan za investicije, dok oslanjanje na američku zaštitu vrši pritisak da se više troši na odbranu i kupuje američko oružje.

Spor oko Irana pokazuje koliko daleko ovaj pristup može da se proteže. Južna Koreja uvozi skoro sve svoje energetske resurse. Pre poslednje krize, oko 70 odsto svoje sirove nafte i oko 20 odsto njenog tečnog prirodnog gasa dolazilo je sa Bliskog istoka, a veliki deo je zavisio od Ormuskog moreuza. Poremećaji izazvani ratom ugrozili su južnokorejsku industriju i rast.

Ipak, ekonomska izloženost nije se pretvorila u spremnost da se vojno učestvuje u američkim operacijama protiv Irana. Seul je tražio alternativne načine za snabdevanje i mere za stabilizaciju domaćih tržišta, ali je ostao nevoljan da se direktno uključi u udaljeni sukob. Čini se da je ovo iritiralo Trampa upravo zato što je odbijanje bilo u suprotnosti sa njegovim shvatanjem reciprociteta.

Profimedia

Iz perspektive Vašingtona, SAD su decenijama garantovale bezbednost Južne Koreje, a kada je Amerika zatražila pomoć u drugom strateški važnom regionu, Seul je oklevao uprkos ekonomskim gubicima. Trampova naknadna kritika zajedničkih vežbi pokazuje da vojna zaštita nije bezuslovna karakteristika saveza, već prednost čija politička vrednost mora biti praćena opipljivom podrškom.

Novi američki model

Južna Koreja je deo veće transformacije u američkoj strategiji. SAD se ne vraćaju klasičnom izolacionizmu. One nastavljaju da održavaju globalne vojne kapacitete, suočavaju se sa Kinom u Indo-Pacifiku, čuvaju nuklearne saveze i intervenišu kada se smatra da su vitalni interesi ugroženi. Ono što se menja jeste spremnost Vašingtona da snosi nesrazmeran deo svakodnevnih troškova međunarodnog poretka.

Prioritet koji se pojavljuje jeste zaštita SAD i jačanje zapadne hemisfere, nakon čega sledi obuzdavanje Kine i očuvanje američke tehnološke, industrijske i vojne superiornosti. Od saveznika u Evropi, Aziji i na Bliskom istoku sve više se očekuje da preuzmu veću odgovornost za regionalnu bezbednost, jer Vašington shvata da njegovi resursi nisu neograničeni.

Vašington želi da saveznici snose veći deo troškova regionalne odbrane, da strane kompanije više ulažu u SAD i da se strateške industrije vrate na američku teritoriju, dok partneri kupuju američko oružje i doprinose obnovi američke industrije.

Tanjug/AP Photo/Alex Brandon

Južna Koreja je dovoljno bogata da se od nje traži da plati više, dovoljno vojno sposobna da preuzme dodatnu odgovornost i dovoljno ekonomski integrisana sa SAD da bi carinski pritisak bio štetan. Istovremeno, ona ostaje dovoljno zavisna od američkih strateških garancija da ne može lako da ignoriše zahteve Vašingtona. Ovo čini Seul gotovo idealnim test slučajem za Trampovu novu politiku savezništva.

Krajnji rizik je da je sama američka mreža savezništva bila temelj američke moći. Države su prihvatile američko vojno vođstvo i finansijski uticaj delimično zato što se zaštita smatrala predvidljivom. Ako sve više postaje uslovna usluga čija se cena menja sa trgovinskim bilansima ili podrškom američkim operacijama, vlade poput južnokorejske imaće jače podsticaje da traže stratešku autonomiju.

Tramp bi mogao da učini sistem saveza jeftinijim, ali istovremeno i manje američkim u političkom smislu. Autonomnija Južne Koreje mogla bi da smanji teret Vašingtona, ali bi ona istovremena postala manje spremna da se automatski uskladi sa preferencijama SAD.

Međutim, za sada, pristup američkom tržištu sve više dolazi sa zahtevima za investicijama i ustupcima, dok američke bezbednosne garancije sve više dolaze sa zahtevima za većom potrošnjom na odbranu i političkom podrškom. Južnoj Koreji nije odobren izuzetak.

Trampova odluka da smanji zajedničke vojne vežbe odražava dublju procenu uloge Amerike u svetu koji se menja, u kom Vašington izgleda odlučan da ne napusti globalno liderstvo, već da ga učini selektivnijim, jeftinijim i ekonomski isplativijim. Da li ta strategija čuva američki primat ili podstiče čak i bliske saveznike da traže veću nezavisnost može postati jedno od ključnih pitanja međunarodnog poretka u nastajanju.

Bonus video

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi