„Devičanska kraljica“: Kako je Elizabeta I zbog svoje osobenosti ostala upamćena kao raskalašna umesto kao sposobna vladarka

Elizabeta I Tjudor, koja je bila kraljica Engleske i kraljica Irske od 17. novembra 1558. do svoje smrti 1603, poslednji je vladar iz svoje dinastije. Na prestolu je bila u periodu velikih verskih previranja, a nakon kratke vladavine polubrata Edvarda VI i polusestre Meri, čiji se način upravljanja zemljom razlikovao u svakom pogledu. Tokom njenog 44-godišnjeg boravka na tronu došlo je do porasta engleske moći i njenog uticaja u svetu.

Iako je bila sposoban vladalac, javnost je najviše zanimao njen ljubavni život, koji je dugo bio predmet nagađanja i spekulacija. Poznata je kao „devičanska kraljica“, i tako je ostala upamćena kao - nevina. Pošto je imala izrazit smisao za politiku i finansije i akademsko znanje, teoretičari zavere i mizoginisti tvrdili su da je bila muško. Ti isti teoretičari zavere otišli i korak dalje. Tvrdili su da je ona napisala sve ili bar neke od Šekspirovih čuvenih komada.

Ćerka zloglasnog kralja Henrija VIII i Ane Bolen rođena je 7. septembra 1533. kao druga ćerka. Pričala je bar sedam jezika - engleski, velški, grčki, latinski, španski, francuski i italijanski.

Iako je važila za protestantkinju, pridržavala se katoličkih pravila dok je vladala njena sestra Meri, poznatija kao Krvava Meri (Bloody Mary) zbog progona protestanata.

Smatra se da je ten bojila u belo, jer je imala ožiljke od malih boginja koje je preležala kao devojka, ali to se ne vidi ni na jednom njenom portertu. 

Devica ili ne?

Mnogi romani, knjige, pozorišne predstave i filmovi prikazali su da je čuvena „devičanska kraljica“ imala odnose sa Robertom Dadlijem ili grofom od Lestera, Robertom Devreom, grofom od Eseksa i anžujskim vojvodom. Pošto ne postoje dokazi da li se nešto desilo, sve te priče treba uzeti s rezervom.

Wikimedia/Marcus Gheeraerts the Younger

Ono što je sigurno jeste da su i u Engleskoj i van nje tokom vladavine Elizabete I kružile priče o njenom burnom ljubavnom životu. Za neke je ona je i dalje „devičanska kraljica", a za neke je bila i ostala „kurva“ ondašnje Evrope.

Mnogi su verovali da je bila „seksualno nezasita", u šta se uklapalo i to što se nije udala. Sve to je podstaklo priče o kraljičinim „tajnim seksualnim vezama". Katolici su joj osporavali sve vrline i optuživali su je da ima „prljavu požudu“ kojom je „opoganila i sebe i zemlju".

Tomas Simor, suprug poslednje žene kralja Henrija VIII Ketrin Par i stric Elizabetinog polubrata Edvarda VI, ubijen je jer je terao Elizabetu da se uda za njega, a tvrdilo se i da ju je napastvovao. O njihovom odnosu postoje parcijalne informacije i priče koje su onda kružile po dvoru i koje treba uzeti sa rezervom.

Još od kada je stupila na presto, kružile su priče o Elizabetinoj vezi sa Robertom Dadlijem. Njih dvoje su se znali od detinjstva. Čim je zauzela tron, imenovala ga je za čuvara konja. To zvanje im je garantovalo skoro svakodnevni kontakt. Španski ambasador je u to vreme izveštavao španskog kralja kako se „lord Robert toliko sviđa kraljici da mu je dopušteno da radi sve što mu se hoće", kao i da ga kraljica posećuje u njegovim odajama i danju i noću.

Ubistvo Dadlijeve supruge

Kada je 1560. godine Ejmi Robzart, supruga Roberta Dadlija, nađena mrtva slomljenog vrata na dnu stepeništa, pokrenute su priče da su u ubistvo umešani kraljica i njen ljubavnik.

Bez obzira na to, oni su nastavili redovno da se viđaju, ali o braku nije bilo ni reči.

Wikimedia

Kada joj je umrla sestra Meri koja je bila udata za Filipa II Španskog, on je poželeo da uzme Elizabetu za ženu. Meri i Filip su bili rođaci, a Elizabetin otac kralj Henri VIII razveo se od Merine majke, između ostalog, jer je najednom smatrao neprimerenim da bude u braku sa ženom svog brata.

Porodični odnosi nisu bili prepreka za Filipa II, ali ga je Elizabeta na kraju odbila. Prema navodima nekih istoričara, njeno odbijanje je u leto 1588. pokrenulo Špansku armadu. Naravno, invazija na Englesku je propala, a ovaj konflikt je obeležio njenu vladavinu.

Zbog neprijateljstva sa Španijom, Elizabeta je stvorila savez sa Osmanskim carstvom i sultanom Muratom III, kao i sa marokanskim sultanom Abidom al Malikom. Iako te zemlje nikada nisu ušle u sukob sa Španijom, ona je tim savezništvima stvorila dobre trgovinske odnose.

Elizabetini savetnici pokušali su da je dobro udaju, ne bi li tako ojačali položaj Engleske u Evropi i obezbedili naslednika.

U to vreme ona je imala mnogo prosaca, pa pored Filipa II Španskog, bili su tu i Erik XIV Švedski i austrijske nadvojvode Ferdinand i Čarls. Pa opet, niko od njih nije uspeo da pridobije kraljičinu pažnju ili bar podršku njenih savetnika.

Englesko-francuska ljubav

Elizabeta je 1579. godine ugostila anžujskog vojvodu Fransoaza, brata francuskog kralja Šarla IX, koji je bio rad da se njome oženi. To baš i nije bio dobar spoj. Anžujski vojvoda je tek bio zagrizao dvadesete, i bio je zagriženi katolik za koga se pričalo da je transvestit.

Wikimedia

Posle nekoliko nedelja, anžujski vojvoda se vratio u Francusku, a pregovori su se nastavili, iako su se mnogi protivili tom braku. U oktobru 1581. Fransoaz se vratio u Englesku. Još od prve posete, on je kraljici slao ljubavna pisma u kojima je pokazivao želju da je „ljubi i ponovo da je ljubi gde god Njeno visočanstvo poželi“, kao i da bude „u krevetu, u posteljini od njenih ruku".

Po njegovom dolasku u London, Elizabeta je bila vrlo uzbuđena, a 22. novembra 1581, kada se proslavljao dan kad je kraljica stupila na presto, javno je izrazila želju da se uda za anžujskog vojvodu.

Tada ga je poljubila u usta i dala mu je prsten. Ipak, vrlo brzo se predomislila. Već sutradan je rekla da ne želi da se uda za njega.

Sumnja se da je Elizabeta uopšte želela taj brak. Međutim, kada je anžujski vojvoda otišao, mnogo je patila što je izgubila voljenog vojvodu „od koga se rastala protiv svoje volje".

Zlatno doba

Elizabeta je započela svoju vladavinu okruživši se sposobnim savetnicima, od kojih su neki ostali uz nju tokom većeg dela njenog 44-godišnjeg kraljevanja. Prvi problem s kojim se uhvatila ukoštac bila je religija. Kao što beleži Nacionalni pomorski muzej, odlučila je da obnovi reformaciju i utemelji Anglikansku crkvu, koja ne bi bila ni katolička ni ekstremno protestantska.

Na čelu crkve bila je Elizabeta, ali ne kao poglavar već kao vrhovni upravitelj, kako bi umirila one koji nisu mogli prihvatiti ženu kao poglavara crkve. Zatim je parlament doneo Zakon o jednakosti kojim su utemeljena verovanja i običaji Anglikanske crkve, iako su zadržani neki katolički obredi. Naravno, ova „zlatna sredina“ nije bila po volji većini katolika, kao ni strožoj struji protestanata, takozvanim puritancima.

Wikimedia/Nicholas Hilliard

Postojao je još jedan problem koji je mučio Elizabetu. Kako zadobiti odanost i poštovanje naroda koji se još uvek oporavljao od katastrofalne vladavine Marije I? Odlučila je da svoj pol iskoristi kao prednost. Istoričar Kristofer Hejg objašnjava: „Na svom prestolu Elizabeta je bila kraljica devica, za crkvu je bila majka, za plemstvo rođaka, za svoje savetnike zahtevna žena, a za udvarače zavodnica.“

Njena tajna je bila u tome da stalno uverava narod u svoju posebnu ljubav prema njemu. Zauzvrat, i narod je voleo nju ili je bar verovao da je voli, budući da ga je ona u to uveravala.

Pošto je Elizabeta sledila „umerenu“ struju u religiji, postala je meta zavera. Iz zasede je vrebala njena rođaka, katolikinja Marija Stjuart, koju je katolička Evropa smatrala zakonskim naslednikom Marije I. Ta pretnja je postala još veća 1568, kada je Marija bila prisiljena da napusti škotski presto i pobegne u Englesku. Iako je bila u kućnom pritvoru, ubrzo je postala središte katoličkih zavera protiv protestantske kraljice, ali je Elizabeta uporno odbijala da je osudi na smrt.

Godine 1570, papa Pije V je izdao papsku bulu kojom je ekskomunicirao Elizabetu i podanike razrešio poslušnosti. Sledeći papa, Grgur XIII, išao je još dalje, objavivši da ne bi bio greh napasti Englesku i svrgnuti kraljicu. Situacija je dostigla vrhunac kada je otkriveno da Entoni Bebington planira da ubije Elizabetu i da je Marija umešana u zaveru. Elizabeta je na kraju bila prisiljena da donese odluku i pod pritiskom parlamenta složila se da Marija bude pogubljena 1587. To je razbesnelo katoličku Evropu, a posebno španskog kralja Filipa II.

Na početku Elizabetine vladavine, Engleska nije posedovala nijednu prekomorsku teritoriju. Za razliku od njih, Španija je prikupila veliko bogatstvo sa ogromnih područja koja je osvojila u Severnoj, Srednjoj i Južnoj Americi. Engleska je želela udeo. Stoga su neustrašivi avanturisti zaplovili preko okeana u potrazi za slavom, bogatstvom i novim trgovačkim putevima do Kine i Dalekog istoka.

Wikimedia/Marcus Gheeraerts the Younger

Ser Fransis Drejk je bio prvi kapetan koji je svojim brodom zaplovio oko sveta, pljačkajući španske brodove na putu do zapadne obale Južne i Severne Amerike. Prkoseći španskoj prevlasti nad Novim svetom, ser Volter Rali je poslao ekspediciju s ciljem da osnuje koloniju na istočnoj obali Severne Amerike. Teritoriju koju je prisvojio nazvao je Virdžinija, u čast engleske kraljice device (od engleske reči virgin, što znači devica).

Iako su ti prvi pokušaji kolonizacije propali, oni su probudili interes Engleske za buduće poduhvate. Kada je poražena španska „nepobediva armada“, Engleska se osmelila kao pomorska sila i Elizabeta je podržala nove trgovačke poduhvate na drugoj strani sveta u jugoistočnoj Aziji. Svetska scena je bila spremna za osnivanje Britanskog carstva koje će jednog dana obuhvatati gotovo ceo svet.

U samoj Engleskoj favorizovalo se obrazovanje. Osnovane su nove škole, čime su većem broju učenika otvorena vrata u svet književnosti. Žeđ za književnim delima udružena s napretkom u štamparstvu dovela je do kulturne revolucije. To je bilo doba Vilijama Šekspira i drugih velikih pisaca. Publika je pohrlila u novoosnovana pozorišta kako bi uživala u predstavama. Pesnici su pisali izražajne sonete, a kompozitori stvarali novu muziku. Vešti umetnici su slikali izuzetne minijature sa kraljicom i dvoranima. U crkvama i domovima koristili su se novi biblijski prevodi. Ali zlatno doba nije dugo potrajalo.

Pad u nemilost i smrt

Poslednje godine Elizabetine vladavine bile su pune problema. Budući da je nadživela svoje poverljive savetnike, te privilegije je poverila nekolicini izabranih, čime je izazvala oštro rivalstvo na dvoru i čak jednu neuspelu pobunu. Njeno kraljevstvo je ponovo bilo religiozno razdeljeno. Katolici su odbijali da prisustvuju crkvenoj službi protestanata i zbog toga bili žestoko progonjeni.

Wikimedia/Barthel ii

Do kraja njene vladavine pogubljeno je oko 200 sveštenika i laika. Puritanci su takođe bili zatvarani i ubijani. U Irskoj je izbila pobuna protiv engleske vlasti, a rat sa Španijom se nastavio. Četiri uzastopne slabe žetve dovele su do nezaposlenosti i prosjaštva, a ljudi su se bunili zbog visokih cena hrane. Elizabeta je nadživela svoju popularnost. Engleska više nije volela svoju kraljicu devicu.

Elizabeta je umrla 24. marta 1603. u 69. godini, neudata i poznata kao „devičanska kraljica", jer se nije udavala. Njena smrt je samo nastavila spekulacije o privatnom životu vladarke.

O njenom devičanstvu se raspravljalo, posebno u katoličkim krugovima, i sve više se pričalo da su se njena razuzadana osećanja loše odrazila na njenu vladavinu.

Dok je bila živa, Elizabetine dvorske dame su čuvale čistoću kraljičinog tela i tako štitile vladarkinu reputaciju i krunu. U smrti, činjenica da ona nije toliko čista kao što se pričalo nastavila je da fascinira i tako osigurava da kraljica Elizabeta I Tjudor i dan-danas privlači pažnju.

Bonus video

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi