Nisu im bili dovoljni Hirošima i Nagasaki: Kako su Amerikanci testirali nuklearno oružje ubrzo nakon do tada nezamislivog razaranja

Samo nekoliko meseci nakon što su atomske bombe bačene na japanske gradove Hirošimu i Nagasaki na kraju Drugog svetskog rata, američki vojni lideri počeli su da planiraju dodatne testove nuklearnog oružja.

Prva lokacija koju su u novembru 1945. godine odabrali za to bilo je udaljeno mesto za koje je verovatno malo Amerikanaca znalo da postoji.

Atol Bikini, prstenasti koralni greben sa ukupnom kopnenom masom od samo oko pet kvadratnih kilometara, bio je deo većeg lanca Maršalskih Оstrva u centralnom delu Tihog okeana.

Bikini je ispunio vojne kriterijume, kao što je detaljno navedeno u izveštaju Saveta za odbranu prirodnih resursa. Bio je pod kontrolom Sjedinjenih Američkih Država i daleko od brodskih puteva, a ipak u okviru 1.600 kilometara od baze iz koje su bombarderi mogli da polete. Osim toga, laguna koju je okruživala atol predstavljala je zaštićenu luku za mornaričke brodove, uključujući i plovila koja bi se koristila kao mete.

Osim toga, na Bikiniju je živelo veoma malo ljudi - prema jednom računu, samo 167 ljudi - koje je vojska lako mogla da premesti.

U februaru 1946. komodor Ben H. Vajat, vojni guverner Maršalskih Ostrva, otišao je na atol Bikini i sastao se sa skupštinom stanovnika da im saopšti da moraju da odu, makar privremeno. Prema istoriji atola Bikini iz 2001. Džeka Nidentala, "Za dobro čovečanstva", Vajat im je rekao da su testovi neophodni da bi se sprečili budući ratovi. Stanovnici su reagovali zbunjeno i bili su tužni.

Na kraju je njihov vođa, kralj Juda, ustao i rekao: „Idemo, verujući da je sve u rukama Božijim".

Pixabay

Mali atol uskoro je postao jedno od najpoznatijih mesta na planeti, toliko prepoznatljivo ime da je francuski dizajner po njemu nazvao kupaći kostim. Između 1946. i 1958. SAD su detonirale 23 nuklearna uređaja na atolu Bikini, uključujući 20 hidrogenskih bombi. Među njima je testirana i hidrogenska bomba Kasl Bravo 1. marta 1954, jačine 15 megatona, to jest 1.000 puta snažnija od atomske bombe koja je uništila Nagasaki 1945. godine.

Prva atomska bomba bačena na atol Bikini promašila je cilj

Atol je izabran kao lokacija za operaciju Raskršće, program za istraživanje efekata nuklearnih eksplozija na brodove mornarice. Test Ejbl (Able, u prevodu "Sposoban") pokrenut je 1. jula 1946. godine.

Ciljna flota od 95 brodova bila je pozicionirana u laguni atola Bikini, sa laboratorijskim životinjama, svinjama, kozama i miševima, na brodu kako bi naučnici mogli da proučavaju potencijalne efekte radijacije na posadu broda. Flota za podršku od još 150 brodova povukla se na poziciju 10 nautičkih milja od atola i čekala.

U 9 sati ujutru bombarder B-29 preleteo je lagunu i bacio atomsku bombu, koja je eksplodirala na 160 metara od površine i promašila ciljani brod u sredini lagune za 450 do 610 metara, prema izveštaju Fondacije Atomik Heritidž.

Pixabay

Bomba je potopila samo pet brodova, ali je sila eksplozije i radijacije ubila trećinu laboratorijskih životinja.

Drugi test doveo je do cunamija

Tokom testa Bejker, izvedenog 25. jula 1946, američka vojska je pokušala drugačiji pristup, detonirajući bombu 30 metara ispod površine vode.

Bio je to prvi podvodni test nuklearnog oružja i rezultirao je svim vrstama zapanjujućih pojava, prema Fondaciji Atomik Heritidž. Eksplozija je stvorila masivni mehur vrućeg gasa koji se istovremeno širio nadole i nagore.

Na morskom dnu je urezan krater dubok 10 metara i širok 600. Na površinu se probila kao gejzir i stvorila ogromnu kupolu vode koja je na kraju dostigla visinu veću od 1.600 metara.

Eksplozija je izazvala cunami sa talasom visokim 30 metara, toliko moćnim da je podigao Arkanzas, brod težak 27.000 tona. Nalet vode zapljusnuo je mnoge ciljne brodove, učinivši ih radioaktivnim. Osam brodova je potopljeno, navodi se u izveštaju američke mornarice.

Sovjeti su gledali testove, ali nisu bili impresionirani

SAD su dozvolile da testove prate međunarodni posmatrači, a Lavrentij Pavlovič Berija, koji je bio i šef sovjetskog atomskog programa i šef tajne policije Staljinovog režima, poslao je tamo fizičara i geologa, prema knjizi "Mračno sunce: Pravljenje hidrogenske bombe" Ričarda Rodsa iz 1995.

Profimedia

Po svemu sudeći, Sovjeti nisu bili impresionirani. Jedan od posmatrača Sajmon Piter Aleksandrov, koji je bio zadužen za uranijum za sopstvene nuklearne napore, rekao je američkom naučniku da, ako je svrha testa bila da uplaši Sovjete, u tome nije uspeo, jer su Sovjeti imali bombardere koji bi „mogli da stigne do američkih gradova", prema Arhivu nacionalne bezbednosti.

Sovjetski list „Pravda" kasnije je kritikovao američka testiranja kao „uobičajenu ucenu“ i naveo je da je, osim nekoliko zastarelih ratnih brodova, jedino što su Sjedinjene Države raznele „vera u ozbiljnost američkih razgovora o atomskom razoružanju“.

Treći test atomske bombe na Bikiniju bio je otkazan

Američki program nuklearnog oružja imao je problem 1946. godine, jer još nije bilo toliko bombi.

Prema Roudsu, testovi Ejbl i Bejker su potrošili dva od samo tri nuklearna jezgra u zalihama SAD. Iako je proizvodnja novih bombi ubrzo porasla, američka vojska je bila zabrinuta zbog rasipanja resursa.

Operacija Raskršće prvobitno je trebalo da uključi treći test, Čarli, zakazan za april 1947, u kojem su istraživači planirali da detoniraju atomsku bombu još dublje u vodi, ali visoki zvaničnici u Projektu Menhetn i Pentagonu tvrdili su da to nema vojnu vrednost i da bi obezbeđivanje još jedne bombe ometalo napore da se proizvede lakše i manje atomsko oružje, prema izveštaju Arhiva nacionalne bezbednosti. Test je odložen i na kraju otkazan.

Profimedia

Zvaničnici su očigledno takođe bili nezadovoljni nedostatkom zemlje na atolu za stvaranje baze za podršku i nemogućnošću da se tamo izgradi uzletište. Nakon testova iz 1946. godine atol Bikini nije ponovo korišćen sve do 1954. godine, kada su SAD počele da testiraju hidrogenske bombe.

Test hidrogenske bombe proizveo je veću eksploziju nego što je očekivano

Bravo test nije bila prva hidrogenska bomba koju su SAD detonirale - prvi je bio Ajvi Majk, uređaj koji je eksplodirao u novembru 1952. na atolu Enivak na Maršalskim Ostrvima.

Međutim, to je bilo prvo termonuklearno oružje koje je bilo dovoljno malo da se može koristiti kao oružje. Iako su njeni stvaraoci bili prvi koji su je napravili, napravili su i veliku grešku, drastično potcenivši jačinu reakcije koju bi proizvelo njeno fuziono gorivo.

Kada je uređaj težak 10.500 kilograma detoniran 1. marta 1954, proizveo je eksploziju od 15 megatona, tri puta veću od planirane, prema izveštaju Instituta Brukings. Eksplozija je bila toliko snažna da su tri ostrva u atolu isparila i da je napravljen 1.600 metara širok krater na dnu lagune.

Radioaktivne krhotine koje je izbacila eksplozija kontaminirale su 23 člana posade na japanskom ribarskom brodu koji se nalazio 128 kilometara dalje, kao i stanovnike atola Rongelap i Utirik. Kubojama Aikiči, član posade japanskog broda, umro je šest meseci kasnije, u 40. godini. Japanski lekari koji su izvršili obdukciju Aikičija naveli su radijacionu bolest kao uzrok smrti, iako je ta odluka ostala sporna.

Hidrogenske bombe testirane na Bikiniju 1950-ih imale su čudne nadimke

Nuklearni uređaj Bravo testa dobio je nadimak "Škampi", iako je težio 10.500 kilograma. Romeo test, sproveden nekoliko nedelja nakon Bravoa, koristio je još veću bombu, nazvanu „Runt I“.

Profimedia

Druge bombe su imale nadimke kao što su „Morgenštern“ i „Budilnik“.

Atol Bikini i dalje nije pogodan za život

Kada su stanovnici atola Bikini preseljeni 1946. godine, obećano je da će na kraju moći da se vrate na njega. Umesto toga, oni su premešteni na druga ostrva.

Počevši od kasnih 1960-ih, američka komisija za atomsku energiju proglasila je atol Bikini konačno ponovo bezbednim za ljudsko stanovanje i dozvolila nekim bivšim stanovnicima da se vrate. Taj eksperiment je prekinut deceniju kasnije, kada je studija pokazala da je nivo cezijuma-137 u telima povratnika povećan za 75 odsto.

Stanovnici Bikinija ponovo su premešteni, ovog puta na ostrvo Kili, udaljeno 720 kilometara. Naučnici kažu da još uvek nije bezbedno vratiti se na Bikini. Njihovi zaključci zasnivaju se na nivoima cezijuma-137 u hrani, pozadinskom gama zračenju i prisustvu različitih izotopa u tlu i sedimentu okeana.

Unesko je 2010. proglasio atol Bikini mestom svetske baštine koje je podsetnik na strašnu moć nuklearnog oružja i njihov uticaj na modernu civilizaciju.

Amerikanci su se prvi igrali bogova

U poslednjih nekoliko meseci sve češće se pominje mogućnost nuklearnog rata između Rusije i NATO, na čelu sa Amerikom, koja je čak četiri godine pre Sovjetskog Saveza izvršila prvi test atomske bombe.

Pixabay

Dana 16. jula 1945, u 5.29.45 ujutru, projekat Menhetn daje eksplozivne rezultate pošto je prva atomska bomba uspešno testirana u Alamogordu, u Novom Meksiku.

Planovi Saveznika za stvaranje uranijumske bombe napravljeni su još 1939. godine, kada se italijanski fizičar emigrant Enriko Fermi sastao sa zvaničnicima odeljenja američke mornarice na Univerzitetu Kolumbija kako bi razgovarali o upotrebi fisionih materijala u vojne svrhe.

Iste godine Albert Ajnštajn je potpisao pismo predsedniku Frenklinu Ruzveltu podržavajući teoriju da nekontrolisana nuklearna lančana reakcija ima veliki potencijal kao osnova za oružje za masovno uništenje.

U februaru 1940. savezna vlada je odobrila ukupno 6.000 dolara za istraživanje, ali početkom 1942. godine, kada su Sjedinjene Američke Države bile u ratu sa silama Osovine, i kada je strah da Nemačka radi na sopstvenoj uranijumskoj bombi bio sve veći, Ministarstvo rata se aktivnije zainteresovalo i ograničenja u resursima za projekat su uklonjena.

Brigadni general Lesli R. Grouvs, i sam inženjer, bio u potpunosti zadužen za projekat okupljanja najvećih umova u nauci, sa ciljem da se ustanovi kako da se moć atoma iskoristi kao sredstvo za dovođenje rata do odlučujućeg kraja.

Projekat Menhetn (tako nazvan zbog mesta na kom je istraživanje počelo) prolazio je kroz mnoge lokacije tokom ranog perioda teorijskih istraživanja, pa je tako na Univerzitet u Čikagu Enriko Fermi uspešno pokrenuo prvu lančanu reakciju fisije.

Pixabay

Međutim, projekat je dobio konačan oblik u pustinji Novog Meksika, gde je 1943. Robert J. Openhajmer počeo da režira Projekat I u laboratoriji u Los Alamosu, zajedno sa velikim umovima kao što su Hans Bete, Edvard Teler i Fermi. Ovde su se spojile teorija i praksa, dok su se rešavali problemi postizanja kritične mase, nuklearne eksplozije, i same konstrukcije bombe koja bi mogla da se lansira.

Konačno je, ujutro 16. jula, u pustinji Novog Meksika, 200 kilometara južno od Santa Fea, detonirana prva atomska bomba. Naučnici i nekoliko velikodostojnika udaljili su se 9 kilometara dalje da bi posmatrali kako se prvi oblak pečurke žarke svetlosti protezao 12 kilometara u visinu, stvorivši razornu snagu od 15.000 do 20.000 tona TNT-a. Kula na kojoj je bomba bila kada je detonirana isparila je.

Tada se postavilo pitanje na koga je trebalo baciti bombu. Nemačka je bila prvobitna meta, ali Nemci su se već bili predali. Jedina preostala zaraćena strana bio je Japan, pa su stradali Hirošima i Nagasaki.

Prvi sovjetski atmoski test, RDS-1, interno je nazvan Prva munja (First Lightning) i sproveden je 29. avgusta 1949. godine. Amerikanci su ga nazvali Džo 1, a dizajn bombe bio je veoma sličan prvoj američkoj plutonijmskoj bombi "Debeljku" ("Fat Man"), koja je bačena na Nagasaki.

Bonus video

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi