Kad Amerika ima koristi, zločini nisu toliko strašni: Kako su japanski nacisti prošli nekažnjeno za zverstva tokom Drugog svetskog rata

U Tokiju i drugim velikim gradovima u Japanu postoji bar po jedna prodavnica u kojoj se prodaju vojne uniforme i rekviziti, što autentični, što replike, koji pripadaju raznim vojskama.

Najpopularnije među njima su moderna američka vojna uniforma i stara nemačka iz vremena Trećeg rajha. Povremeno se na ulicama mogu videti ljudi obučeni u nacističke uniforme sa kapama sa mrtvačkim glavama i crvenim trakama sa svastikama.

Ti ljudi uglavnom idu na maskenbale, ali najčešće se ove uniforme kupuju kako bi se dodale u privatne kolekcije ili da bi se nosile kod kuće ili u tematskim klubovima.

U Japanu nema odbojnosti prema nacističkim simbolima: za razliku od Nemačke, Japan nikada nije prošao kroz denacifikaciju i jednostavno nema pojma šta je to. Osim toga, mnogi Japanci ishod Drugog svetskog rata sagledavaju iz neočekivanog ugla.

Porodični biznis

Početkom 2021. Šinzo Abe, koji je donedavno bio premijer Japana, rekao je da zemlja treba da uspostavi obaveštajnu agenciju, što je izjava od koje se uzdržavao dok je bio na toj poziciji.

To je donekle bilo iznenađenje, ali ne i za one upoznate sa njegovim stavovima, jer se oduvek smatralo da je Abe jastrebovski nastrojen u svojoj politici. Dok je kao premijer sa najdužim stažom bio na vlasti, Japan je učinio mnogo toga da tajno oživi svoj vojni suverenitet, koji je nazadovao pacifističkim članom 9 japanskog ustava iz 1947. i Ugovorom o međusobnoj saradnji i bezbednosti između Sjedinjenih Američkih Država i Japana iz 1960. koji je predviđao da Japanu zapravo nije potrebna vojska.

AP Photo/Eugene Hoshiko, File

Novi Abeov predlog samo je nastavak Zakona o zaštiti posebno određenih tajni (SDS), koji je Japan usvojio dok je bio na vlasti.

Rastući vojni budžet Japana (čije bi samo postojanje zbunilo mnoge širom sveta), brza rekonstrukcija njegove vojske, koja tehnički ne postoji, kao i spremnost da se odustane od američkog odbrambenog kišobrana i stvori sopstvena nuklearna bomba, teme su o kojima japanski tradicionalisti ne žele da raspravljaju.

Šinzo Abe potiče iz političke dinastije. Njegov otac Šintaro Abe bio je vodeći član Liberalno-demokratske partije (LDP), koja je na vlasti više od 50 godina. Bio je ministar spoljnih poslova zemlje i oženio se ćerkom premijera Nobusukea Kišija 1951.

Mlađi brat Šinza Abea, Nobuo Kiši, uzeo je prezime njihove majke, kako bi izbegao optužbe za nepotizam. Kiši je 2020. postao ministar odbrane Japana.

Nobusuke Kiši imao je specifičan pogled na rat. Godine 1935. bio je zadužen za industrijski razvoj Mandžukua, marionetske države koju je u Kini stvorila Kvantungska armija. To je značilo da je on odgovoran za eksploataciju osvojenih delova Kine. Tamo je upoznao komandanta Kvantungske armije, generala Hidekija Tojoa.

Kada je Tojo postao premijer Japana u oktobru 1941, ponudio je Kišiju mesto ministra trgovine. Vlada Hidekija Tojoa objavila je 7. decembra 1941. rat Sjedinjenim Američkim Državama i odobrila napad na Perl Harbor.

AP Photo

Tokom rata Kiši je morao da menja poziciju i služi kao ministar za municiju. Naziv ove kancelarije možda zvuči prilično skromno, ali je zapravo bliski prijatelj i štićenik Hidekija Tojoa postao ključna figura među najuticajnijim ratnim zvaničnicima u Japanu.

Bilo je očekivano da će, nakon što se Japan predao saveznicima, američke okupacione kancelarije žigosati i Nobusukea Kišija i Hidekija Tojoa kao ratne zločince prve klase.

Naklonjenost Americi važnija od obraza

Japan je 2. septembra 1945. potpisao instrument predaje na palubi bojnog brodu „USS Misuri“, a savezničke okupacione kancelarije predvođene SAD, sa generalom Daglasom Makarturom na čelu, počele su da rade na demilitarizaciji zemlje.

Saveznici su bili uvereni da političko i vojno rukovodstvo Japana mora da odgovara za svoje postupke. Ovo je sadržano u Potsdamskoj deklaraciji iz 1945. i potvrđeno od američke komande u Japanu.

Nekoliko meseci kasnije Amerikanci su sastavili dugačku listu zvaničnika koji je trebalo da budu pritvoreni ili suspendovani. Vrhovni komandant savezničkih sila (SCAP) izdao je 4. januara 1946. direktivu sa dodatkom A u kom su navedene različite kategorije političkih i javnih ličnosti koje je trebalo očistiti. Najviša kategorija, ratni zločinci klase A, sadržala je 3.422 imena. Klasa B (karijerna vojna lica) obuhvatala je 122.235 ljudi. Kategorije od C do G imale su ukupno 210.288 ljudi na listi. Pored toga, raspušteno je i zabranjeno 1.300 ultranacionalističkih, militarističkih i drugih sličnih organizacija.

Profimedia

Ipak, to ne znači da su svi ovi ljudi dobili strogu kaznu koju su zaslužili. Dok je Hideki Tojo osuđen na smrt, njegov kolega iz klase A Nobusuke Kiši proveo je samo tri godine u zatvoru i na kraju je pušten, a da nije ni osuđen ni optužen. I nije bio jedini. SCAP je savršeno dobro znao da je čistka velika pretnja za visoke japanske zvaničnike koji nisu bili voljni da sarađuju sa okupacionim kancelarijama.

S druge strane, ako bi se preteralo sa tim, moglo je da se stvori previše neprijatelja sa solidnom pozadinom, kao što su političari, preduzetnici i javne ličnosti sa jakim antiameričkim stavovima. Pametniji potez je bio da se oni prevedu na američku stranu i najproameričkiji deo bivše elite pretvoriti u buduće lidere Japana, piše za RT Roman Mahonin, pisac i novinar koji istražuje japansku kulturu i istoriju.

Svako ko je iz nekog razloga bio osumnjičen da ne voli SAD dobijao je otkaz, dok su ostali nastavili sa svojim poslom. Od 15. septembra 1946. godine samo 894 od 7.769 ispitanih pripadnika japanske političke elite razrešeno je dužnosti.

Okupacione kancelarije su bile posebno nežne prema velikim preduzećima. Ukupno 161 kompanija koja radi u Japanu i 85 kompanija koje rade na teritorijama pod okupacijom Japana prošlo je kroz čistku, ali stvarna kazna zadesila je samo izvršne direktore preduzeća koja su proizvodila predmete za direktnu vojnu upotrebu, ističe Mahonin.

Poslovni krugovi su, međutim, bili mali. Jedan dobar primer koliko je čistka bila blaga i selektivna jeste činjenica da je neko tako ozloglašen kao što je Masanobu Cuji, bivši general koji je pokrenuo Marš smrti za Batan, u kom je ubijeno između 500 i 650 američkih zarobljenika i hiljade drugih ljudi iz različitih zemalja, izabran za posleratni parlament.

Profimedia

Cuji, koji je s pravom sumnjao da će biti obešen za sve ratne zločine koje je počinio, vratio se u Japan iz jugoistočne Azije tek 1949. Kako se saznaje iz dokumenata CIA sa kojih je 2006. skinuta oznaka tajnosti, agencija ga je ubrzo regrutovala u nadi da će moći da ujedini one koji su se protivili antimilitarnim i komunističkim stavovima. Cuji se, međutim, pokazao kao nepredvidljiv. Godine 1961. otišao je u Laos da se pridruži gerilskom ratu i od tada niko ništa nije čuo o njemu. To se ne bi moglo reći za njegove saborce.

Ljudi koji su bili neophodni

Cujijev slučaj je dobar primer onoga što se dešavalo u američkoj okupacionoj administraciji tokom prvih nekoliko posleratnih godina. Amerikanci su prerano shvatili da je kapitulacija Japana samo formalnost, dok su njeni generali bili spremni da uključe način osvete i čak započnu partizanski rat da uzvrate. SCAP je kao prioritet odredio sprečavanje svih mogućih pokušaja sabotaže i sabotera, kao i prikupljanje obaveštajnih podataka koji će pomoći u definisanju mogućih saveznika i mogućih neprijatelja.

Od 1946. do 1948, kada je počeo Hladni rat, međutim, američka administracija je više bila zainteresovana da obezbedi što više saveznika za kampanju protiv Rusa, komunista i levog krila uopšte nego za krivično gonjenje japanskih vojnih zločinaca, pod uslovom da su bili antilevičari/antikomunisti/antirusi.

Do sredine maja 1948. godine odluke o projektu čistke bile su finalizovane. Dana 23. decembra 1948. obešeno je sedam ratnih zločinaca klase A koje je Međunarodni vojni sud za Daleki istok osudio na smrt. Sledećeg dana pušteno je ukupno 19 ratnih zločinaca klase A, uključujući tri bivša ministra unutrašnjih poslova, tri šefa jakuza i ministra za municiju Nobusukea Kišija. Nikada nisu optuženi niti osuđeni.

Bilo je i dosta onih koji su optuženi, kojima je suđeno i koji su osuđeni i trebalo je da služe višegodišnju ili čak doživotnu zatvorsku kaznu. Niko nije imao formalna ovlašćenja da menja zvanične presude osim samog Tribunala, ali je SCAP odlučio da se ne trudi i izdao je direktivu da se doživotne kazne zamene kaznom od 15 godina zatvora, a da se sve ostale zatvorske kazne smanje za trećinu.

Profimedia

U junu 1950. počeo je Korejski rat, a tri meseca kasnije general Makartur je osnovao Odbor za žalbe koji je pomilovao preko 10.000 ratnih zločinaca prema odredbama nekoliko članova Direktive 01.4. Kasnije su odbačene i sve druge optužbe koje je proizvela vlast za čistke, uključujući i one protiv svih bivših službenika japanske tajne policije. Njihove veštine su bile potrebne za borbu protiv nove „komunističke pretnje“. Oni su bili dragoceni resurs za izgradnju novog Japana i samo to je bio dovoljan razlog da se previdi njihova prošlost i metode koje su favorizovali.

Tako su bivši policajci ponovo postali policajci, a bivšim šefovima jakuza i bivšim ministrima vraćene su titule i uticaj. Nobusuke Kiši, koji je u osnovi vodio celokupnu odbrambenu industriju zemlje tokom rata, postao je poslanik već 1953. Godine 1955. imenovan je za sekretara novoosnovane Japanske demokratske partije. Godine 1956. on je i dalje bio tamo kada se ona spojila sa Liberalnom partijom, formirajući organizaciju koja vlada Japanom do danas.

Osnivač Liberalne partije bio je Ičiro Hatojama, ministar obrazovanja od 1931. do 1934, poznat po svojoj politici „kontrole misli“. Bio je i na američkoj listi sankcija. On je praktično bio uklonjen iz političkog života Japana do 1951. Međutim, 1954. godine napravio je impresivan povratak kao šef vlade. Godine 1956, trinaestorici od 17 ministara u njegovom drugom kabinetu u prošlosti je bilo zabranjeno da se bave politikom.

Što se tiče Kišija, on je imao veze sa mnogima od onih koji su upravljali okupiranim teritorijama i kontrolisali ratnu ekonomiju, uključujući Naoki Hošino, Ecusabura Šiinu, Hisacuna Sakomizu, Teičira Morinagu i druge, koji su zajednički nazvani „podizvođačima okupacije“ u medija. To su bili isti ljudi koji su preuzeli kontrolu nad novom japanskom ekonomijom. Godine 1957. Nobusuke Kiši je postao novi šef vlade, dok je njegov polubrat Eisaku Sato postao ministar finansija. Pre toga Sato je bio pod istragom za korupciju, ali optužbe nikada nisu došle do suda.

Čvrste i okrvavljene ruke

Ekonomska komponenta bila je ključna za izgradnju države, a za Japan podjednako važno bilo je i uspostaviti novi, „liberalni“ okvir vladanja i društvenog upravljanja. Godine 1960. čak 54 člana parlamenta bila su bivši zvaničnici ministarstva unutrašnjih poslova koji su služili u vladi tokom rata. Bili su to isti ljudi koji su samo nekoliko godina ranije bili svrstani u različite kategorije Direktive 01.4.

Profimedia

Viši oficiri Tokoa, japanske tajne policije koja je bila srodna nemačkom Gestapou, zauzimali su ključne pozicije u mnogim posleratnim kabinetima. Na primer, Kingo Mačimura, šef policije poznat po suzbijanju „slobodnog mišljenja“, postao je ministar unutrašnjih poslova. Kjoširo Niva, šef ogranka Tokoa u Kjotu, postao je ministar saobraćaja. Eijo Okazaki, šef ogranka Tokio Toko, imenovan je za zamenika ministra rada i zamenika predsednika Komisije za javnu bezbednost Liberalno-demokratske partije. Bumbei Hara, šef odseka Kagošima u Tokou, unapređen je na čelo Metropoliten policije Tokija. Njegov bivši kolega Seisuke Okuno služio je kao ministar obrazovanja i ministar pravde pre nego što je preuzeo kormilo Nacionalne agencije za zemljište.

Jošimi Furui, koji je bio zamenik ministra unutrašnjih poslova tokom rata, postao je ministar blagostanja, a kasnije i ministar pravde. Ministar unutrašnjih poslova iz 1944. Šigeo Odači imenovan je posle rata za ministra prosvete. Bivši šef Tokoa u Vakajami Keikiči Masuhara morao je da bude zadužen za japanske snage za samoodbranu, što je bio nezgodan posleratni eufemizam za japansku vojsku. Fumio Goto, bivši ministar unutrašnjih poslova i ratni zločinac klase A, postao je senator. I ima nekoliko hiljada ovakvih primera.

Svi su izbegli zatvor zahvaljujući akcijama SCAP-a, a posebno generala Čarlsa Endrua Viloubija, pomoćnika načelnika štaba za obaveštajnu službu (G2), koga je general Makartur znao da zove „moj ljubimac fašista“. Viloubi i Makartur su pomogli generalu Širu Išiju, jednom od najgorih zločinaca u istoriji čovečanstva i rukovodiocu zloglasne Jedinice 731, da izbegne krivično gonjenje. Jedinica 731 je bila tajni ogranak Kvantungske vojske koji je testirao biološko oružje na živim ljudima. Među žrtvama su bili Kinezi, Korejci i Rusi. Ispitanici su interno nazvani „unosi (u dnevnik)“.

Prema različitim izvorima, između 3.000 i 10.000 „unosa" ubila je na najjezivije načine Jedinica 731. Širo Iši se predao američkim snagama, dobio je imunitet od krivičnog gonjenja, kao i pozajmicu i laboratoriju u Merilendu, gde je nastavio svoj rad i posle rata.

Profimedia

Japanski novinar je u to vreme prilično precizno primetio da je Međunarodni vojni sud za Daleki istok odabrao šačicu ljudi da kazni za zločine počinjene nad ratnim neprijateljima Japana, Sjedinjenim Američkim Državama, Ujedinjenim Kraljevstvom, Kinom i Sovjetskim Savezom, ali je prevideo stotine, ako ne i hiljade vojnih i policijskih službenika, birokrata i industrijalaca koji su počinili zločine protiv sopstvenog naroda.

„Oni koji su poslali naše ljude na prve linije, koji su im oduzeli slobodu i imovinu, koji su nametnuli surove i nehumane zakone, i dalje ostaju na pozicijama vlasti nakon rata“, napisao je tada novinar.

Slučaj Široa Išija dokaz je da su čak i neki od onih koji su počinili najteže zločine protiv čovečnosti na kraju uspeli da izbegnu kaznu. Sa druge strane, posleratna Nemačka je kao prioritet za celu naciju odredila kažnjavanje krivaca, i nijedan nemački ratni zločinac nije bio siguran. Nemci su osuđivali svoje zločince tako što su ih vodili kroz proces denacifikacije. Nirnberški procesi su, između ostalog, proizveli spisak organizacija koje su po svojoj prirodi osuđene kao zločinačke. Članstvo i svako udruživanje sa ovim organizacijama klasifikovano je kao krivično delo. Međutim, ništa slično se nikada nije dogodilo u Japanu.

Liberalni špijun

Kada je Šinzo Abe, član moćne političke dinastije, rekao da je Japanu potrebna sopstvena obaveštajna agencija, to je iznenadilo javnost iz jednog jednostavnog razloga. Zemlja je već imala ukupno 16 obaveštajnih i kontraobaveštajnih organizacija koje pokrivaju sve oblasti bezbednosti zemlje, uključujući vojnu, političku, naučnu i tehničku, i koje su savršeno sposobne da zaštite državu.

Abeove pristalice, međutim, tvrde da Japan i dalje nije dovoljno zaštićen i zahtevaju novi, centralizovani obaveštajni aparat. Imajući tu ideju na umu, pronašli su još jednog „zaboravljenog heroja“ iz prošlosti i rebrendirali ga kao uzor. Taketora Ogata je danas predstavljen kao vatreni pristalica liberalizma. Takođe je bio entuzijasta u stvaranju „japanske CIA“ u to vreme.

Profimedia

Talentovani novinar po imenu Taketora Ogata započeo je svoju karijeru probijajući se do vodećih pozicija u novinama „The Asahi Shimbun", jednih od najstarijih i najuticajnijih novina u Japanu. Godine 1944. pridružio se japanskoj vladi kao šef Obaveštajnog biroa. Njegovi današnji obožavaoci kažu da je Ogata bio šampion liberalizma i slobode govora jer se „borio da izgradi mehanizam za razmenu i analizu informacija kroz zajedničke sastanke vojske, mornarice i vlade“. Ova njegova vrlo liberalna ideja nikada nije uzela maha, pošto je Japan poražen i on je bio na listi ratnih zločinaca. Godine 1952. Ogata je dobio dozvolu da se vrati u politiku i postao je potpredsednik Liberalne partije Japana. Tada se zakleo da će osnovati „japansku CIA“. Ni ovaj projekat nikada nije prošao, jer je umro 1956, dok se pripremao da se kandiduje za premijersku funkciju.

U današnjem Japanu ideja o stvaranju sedamnaeste obaveštajne agencije mogla bi dobiti potrebnu podršku. Njeni zagovornici vide stvaranje „japanske CIA“ kao način da se garantuju mir i bezbednost u azijsko-pacifičkom regionu, sasvim u duhu „liberalnog špijuna“ Taketore Ogate.

Ali izgleda da sadašnji premijer Japana Fumio Kišida ne želi da oživi ove stare ideje. Iako je lider Liberalno-demokratske partije Japana, njegovo porodično poreklo poziva na komplikovaniju percepciju prošlosti. Kišidin otac i deda su bili članovi parlamenta, njegov rođak je bio ministar pravde, a drugi njegov rođak, Kiči Mijazava, nastavio je da služi kao premijer, uprkos činjenici da je bio načelnik odeljenja vojne policije Kempejtaj tokom rata.

S druge strane, neki iz porodice Kišida su poginuli u atomskom bombardovanju Hirošime 6. avgusta 1945. Saopšteno je da je budući premijer bio pogođen sećanjem na ovu tragediju od ranog detinjstva. Trenutno, Kišida je zauzet borbom protiv pandemije, jačanjem ekonomije i borbom protiv demografskog problema, a da li će se predomisliti i osnovati još jednu obaveštajnu agenciju, ostaje da vidimo.

Bonus video

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi