"Završio sam sa Šangajem! Kad konačno odem, neću se vratiti": Dostavljači hrane opisuju kakav horor vlada u gradu pod opsadom

Već nekoliko nedelja u Šangaju, gradu sa 25 miliona stanovnika, vlada strogi lokdaun, a tome najbolje svedoče dostavljači hrane i drugih potrepština.

U pitanju je nevidljiva radna snaga od 20.000 ljudi koji nemaju adekvatan smeštaj.

Dva takva radnika za BBC su opisala svoja iskustva.

Dete sa sela

- Mnogo sam zauzet. Mnogim ljudima je potrebna hrana, pa je raznosim svaki dan po ceo dan, a kada se približi ponoć, tražim mesto za spavanje.

Svoj stan sam napustio 8. aprila i nisam se od tada u njega vraćao. Vlasti su dozvolile dostavljačima da uđu u svoje stambene komplekse, ali i ta naselja imaju svoje sopstvene politike, tako da mnogi ne mogu da se vrate svojim kućama. Ima otvorenih hotela, ali ne za nas.

Postojao je šator ispred moje zgrade. Znate, jedan od onih plavih što su podignuti za testiranja na kovid. Kada sam otišao iz stana, upravnici zgrada su me zamolili da im kupujem namirnice, a ponudili su mi da noću spavam u plavom šatoru. Tu sam ostavio sve svoje stvari. Međutim, jednog dana šatora nije bilo. Nisam mogao da nađem stvari. Upravnici su tvrdili da se to njih ne tiče, a obezbeđenje je reklo da ne zna ništa o tome.

AP Photo/Ng Han Guan

Morao sam da potražim novo prenoćište. Spavanje pod mostom je postalo prirodno za nas dostavljače - možeš se skloniti od kiše i vetra. Toliko sam umoran da čim legnem zaspim!

Jednog dana nisam obratio pažnju na vremensku prognozu. Padala je jaka kiša i prostor ispod mosta je bio poplavljen. Pronašao sam prostoriju za bankomat u kojoj sam mogao da prespavam. Nije bilo loše, nikog drugog tu nije bilo. Nadao sam se da me policija neće videti i isterati me odatle. Međutim, posle dve noći, oko dva sata ujutru, patrola me je videla i oterala me. Rekli su mi da mogu da odem u prihvatilište. To sam i pokušao, ali nisu radili, nikog nije bilo, čak ni obezbeđenja.

U početku sam živeo na instant nudlama. Kasnije je grupa vozača otkrila restoran koji se tajno otvorio, pa smo tamo mogli da uzimamo hranu "za poneti". Policija bi to uglavnom ignorisala. Treba nam mesto da bismo jeli, je li tako? Pojedine prodavnice imaju utičnice na otvorenom, pa se tu ušunjamo da napunimo telefone.

Kružila je priča da je jedan dostavljač preminuo na ulici nakon sudara. Naravno, brinem se da će to i mene zadesiti. Ali veoma sam pažljiv, vozim sporo. Ukoliko bih imao nesreću u nekoj zabačenoj oblasti, bilo bi to veoma opasno. Najgore je ako vam se pokvari motor, a ništa ne radi kako bih mogao da ga popravim.

Dosta ljudi je čulo da vozači zarađuju do 10.000 juana dnevno (1.500 dolara). Mnogi su me pitali kako da postanu dostavljači, a ja im kažem da to ne čine.

U Šangaju uglavnom dobro zaradimo, ali većina zaradi nekoliko stotina juana dnevno. Mislim da ne može svako ovo da izdrži, ovakve radne i životne uslove.

AP Photo/Mark Schiefelbein

Međutim, da ne radimo ovo ne bismo imali nikakv prihod tokom lokdauna. To je uznemirujuće.

Rođen sam 1999. u provinciji Anhui, a kada sam završio srednju školu nisam mogao da se upišem na fakultet. Školarina je bila previsoka, bio sam mlad i nisam znao šta da radim. Mama je predložila da se pridružim rođaku u Šangaju. Makar bih imao gde da spavam i šta da jedem.

Došao sam u Šangaj i radio sa rođakom na prodaji kompjutera. To je trajalo dve godine. Posao je utihnuo tokom pandemije i počeo sam da tražim drugi posao. Nisam imao gde da živim, pa sam sa jednim dostavljačem iznajmio stan. Činilo se da je dosta zarađivao, pa sam ga pitao da mi nađe posao, i tako sam krenuo i ja time da se bavim.

Ljudi su mi rekli da je Šangaj mnogo razvijeniji grad od mog rodnog mesta. Sad me čak i porodica moli da se vratim kući, čuli su za situaciju koja ovde vlada. Neverovatno je da ljudi  danas mogu da gladuju u Šangaju.

Ali, nije kao da gladujem. Ja sam sa sela, spavao sam u štali kad sam bio dete. Biću ja dobro - zaključio je priču mladi dostavljač.

"Završio sam sa Šangajem!"

Drugi radnik je naveo da je prosečno zarađivao 4,5 juana po narudžbini.

- Ali niko danas ne preuzima takve narudžbine, mala je to suma. Danas uzimam narudžbine privatno od mojih klijenata, kroz čet grupe. Mogu da zaradim oko 1.000 juana dnevno.

Veći stambeni kompleksi grupno kupuju hranu, ali manji, sa samo nekoliko stanovnika, nemaju ništa. Teško im je nešto dostaviti, teško je i naručiti zalihe. Stariji ne znaju kako da učestvuju u grupnim porudžbinama.

Narudžbine sa malim količinama hrane se sada ne dostavljaju. Prodavnice voća neće više da prodaju pojedinačne komade voća već morate da kupujete veće količine.

Tanjug/Chinatopix Via AP, File

Sada nemamo ni hranu ni vodu, a spavamo na ulici. Znam najmanje 40 dostavljača koji su u istoj situaciji. Ima i onih koji rade za firme koje im obezbeđuju hotelske sobe. Mnogi, poput nas, primaju onlajn porudžbine od mušterija, a vlast nije učinila ništa da nam obezbedi smeštaj.

U moju zgradu neće da me puste, kažu da ću doneti virus. Ne mogu da se vratim ni sa negativnim testom. Svaki dan se testiram, plašim se da ću se zaraziti, svi vozači se plaše.

Zato moram napolju da spavam. Noge mi smrde toliko gadno da mogu sa daljine da se namirišu. Jednog dana ću se istuširati, možda kad se ukine lokdaun.

Koja je uopšte poenta u odmaranju kod kuće? U prvoj nedelji lokdauna dobio sam samo dve glavice kupusa. Druge nedelje dobio sam samo kutiju lekova. Ko može od toga da preživi? Šta da jedem? Bolje je da budem napolju, makar ću naći neku hranu.

Dostavljanje hrane je bolje od rada u fabrici. Radio sam u nekoliko u Šenženu, za samo 200 juana po danu, radeći 12 sati dnevno. Dostavljači imaju bolje prihode i više slobode. Koliko ćeš da zaradiš, zavisi od toga koliko se potrudiš.

Porodica me je molila da se vratim kući, ali kako sada da odem? Vraćali su natrag i one koji su vozili auto-putem. Čekam da se ukine lokdaun. Tada ću otići, ne znam koliko ću moći da izdržim.

Završio sam sa Šangajem! Kada odem, neću se više vraćati - zaključio je.

Pravila, pravila...

Čak 12,38 miliona stanovnika Šangaja, skoro polovina stanovništva kineskog finansijskog centra, od prošle nedelje je u područjima nižeg rizika od zaražavanja kovidom 19, što znači da mogu da napuste svoje domove.

Gradske vlasti klasifikuju svaku stambenu jedinicu prema tri nivoa rizika.

Stambene jedinice najnižeg nivoa rizika su one kod kojih nije zabeležen pozitivan slučaj kovida 19 tokom 14 dana i klasifikovane su kao "zone prevencije", a iz njih stanovnici mogu da izađu da bi obavljali određene aktivnosti.

Tanjug/AP Photo/Chen Si, File

U "zoni srednjeg rizika" živi 5,93 miliona stanovnika i oni mogu da izađu iz svojih domova, ali im nije dozvoljeno da napuste svoja imanja.

Broj ljudi koji žive u visokorizičnim "zapečaćenim i kontrolisanim zonama", podložnim najstrožim merama karantina, jeste 5,27 miliona, što je za 6,6 miliona manje od broja objavljenog 20. aprila, preneo je Rojters.

 

BONUS VIDEO

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi