Poslednji Mohikanac svog zanata: Ima 90 godina, a alatom barata kao od šale (FOTO)

28.10.2021

19:00

0

Decenije iskustva učinile su da kovač Pero odoka zna da li je sekira spremna za kovanje, a temperature razaznaje po bojama čelika

Poslednji Mohikanac svog zanata: Ima 90 godina, a alatom barata kao od šale (FOTO)
RINA

Da je rad stvorio čoveka, ali i da ga održava, najbolji je dokaz deda Pero iz Osečine, koji je odavno ušao u devetu deceniju, ali i dalje ne staje. 

Dok većina njegovih vršnjaka teško drži i kašiku, ovaj vredni kovač iz ruku ne ispušta težak kovački alat. Radni staž mu traje više od sedamdeset godina, a sve to vreme neprekidno barata čekićem i nakovnjem. 

Petar Aleksić je diplomirani kovač iz Osečine, koji svedoči o vremenu u kom se od ovog zanata moglo lepo živeti. Da potkuje konja ili vola, naklepa sekiru ili napravi sejaču ni dan-danas mu ne predstavlja problem, ali nema kome da to uradi, sem pojedincu koji nije imao mogućnosti da kupi savremenu mehanizaciju.

- U moje vreme, imati zanat u rukama zlata je vredelo. Ovo mesto je tada bilo brdovito, radila je zaprega, potkivao sam konje, volove, pravio sejače, kopačice, ono što je potrebno našem poljoprivrednom seljaku. Svakome su bile potrebne moje usluge. Posle toga došli su traktori, mehanizacija, selo je bilo sve praznije i sve više je bilo napuštenih ognjišta. Nema više tih ljudi koji se bave poljoprivredom, pa je tako i zanat polako počeo da propada. Ali još uvek ponekom treba neka usluga - rekao je za RINU Petar, starina od devedeset leta.

Polovinom prošlog veka Pero je stekao prva znanja o zanatu koji će ga kroz život voditi. Za sedamdeset godina rada mnogo toga je video i svašta mu je prošlo kroz ruke, u vreme kada je u selima bilo mnogo više ljudi, a mnogo manje mehanizacije.

- Zanat sam učio u Osečini od 1946. do 1949. godine kod Jordana kovača, gde sam počeo da radim kao kalfa, a onda sam otišao u vojsku. Posle vojske polagao sam majstorski ispit i onda sam osnovao kovačku radionicu. Samostalno sam počeo da radim davne 1955. godine u Osečini, gde sam kupio plac, kuću i radionicu - kazao je Aleksić.

Njegova radionica slika je jednog prohujalog vremena u kojem je kovač bio značajan koliko i stolar, lekar ili pop. Verovatno da ne postoji domaćinstvo u okruženju kome ovaj starac nešto nije isklepao ili naoštrio.

- Bilo je u ovom mestu pet kovača, ali sada sam ostao samo ja. Imam jedan hektar zemlje na kome imam kupine i maline, pa malo provedem vreme tamo, malo u radionici. Ne mogu da sedim, imam radnu naviku, ako ležim samo mislim kad ću umreti, dosadno mi. Kad uzmem nešto da radim, zadovoljstvo mi je kad sam nešto napravim u ovim godinama, jer rad čini čoveka - rekao je Pero.

Naglašava da je važno biti dobar u svakom poslu koji radiš, a jedino što je važnije od toga jeste kakav ste čovek. Sudeći po komentarima i mišljenju njegovih komšija, Pero je i taj ispit, poput kovačkog, položio sa najvišom ocenom.

- Mene su sretali ljudi i pitali me za Pera kovača. Hteli su da im ja radim, znači, stekli su poverenje u mene, a dobar glas daleko se čuje. Ali za mene je prvo važno biti dobar čovek, pa tek onda majstor. Ne znam čemu vodi ovo kad omladina neće da radi jer posao nije unosan. Dobro, možda nije unosan, ali nešto mora da se radi, ne vredi - kaže kovač.

Decenije iskustva učinile su da kovač Pero odoka zna da li je sekira spremna za kovanje, a temperature razaznaje po bojama čelika.

- Prvo se radilo ručno, a sad se radi sve "na dugme". Kad sam došao iz vojske i položio majstorski ispit, tek tada sam mogao da otvorim radnju - kaže Pera kovač.

Kažu da bez alata nema zanata, a sve što je potrebno jednom kovaču nalazi se pod ovim krovom. Sedam decenija ovaj nakovanj odjekuje glavnom ulicom Osečine, a i kovač Pero kaže da nakovanj i teški kovački čekić neće ostaviti sve dok je na ovom svetu i sve dok staračka desnica može da iskuje usijano gvožđe.

BONUS VIDEO: 

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi

Izvor: A. B.

Najčitanije Vesti