Tužnih 15 godina bez Partizanovog večitog dečaka: Zašto se pamti Čavina misao "zar zbog fudbala da izgubim mladost"

Danas se navršava tužna petnaestogodišnjica od smrti velikog fudbalera Partizana iz osamdesetih godina prošlog veka Zorana Čave Dimitrijevića. Bio je dete crno-belih, majstor sa loptom, dribler kakav bi danas koštao 50 miliona evra samo da je i kod njega postojala želja da trči, kida, udara kao savremeni fudbalski roboti.

Obožavali su ga i ostali navijači. Takva pojava u onim vremenima fudbalskog romantizma nije bila retka, jer publika je znala da proceni dobro ko zaslužuje plemićku titulu i posebno mesto u njihovim srcima, bez obzira na klupske boje.

Imao je sve, osim želje da živi i trenira po strogim sportskim kodeksima, ali kao što je sa loptom u nogama rušio sve šablone igre, tako je tiho išao protiv vojničkog shvatanja života jednog profesionalca. Čak i zbog toga bio je voljen, jer običan narod je znao da dečko sa Zvezdare nije baraba, da u njegovom ponašanju ne postoji ništa destruktivno. Masom se širio taj glas o dobroj duši zaljubljenoj u svoje mladalaštvo, spremnoj da zbog toga svima napravi društvo i dobru atmosferu, jer sve je to za njega na kraju bila samo igra. Čuveni novinar Mile Kos, poredeći ga sa Zvezdinom “desetekom” Draganom Stojkovićem Piksijem, zapisao je o njemu sledeće:

– Piksi je sazdan od moćnih šampionskih blokova, apsolutno posvećen fudbalu, strasnik koji živi za igru svog života. Čava je potpuno suprotna ličnost. Voli fudbal, igrao bi svakog dana dve utakmice, samo mu je trening nepodnošljiv. Ima averziju prema kondicionim treninzima, ne voli napor te vrste, ima aristokratski stav prema terenu. Uz sve to on halapljivo pije iz čaše života i u društvu brzo i lako zaboravlja na norme sportskog života.

Ispredale su se legende o njegovom životu van terena. Prema tim predanjima nije postojao navijač koji ga nije zatekao za kafanskim stolom sa rakijicom u ruci, noć uoči Partizanove prvenstvene utakmice. Navodno je na treninge dolazio pravo iz provoda, pa bi tako ophrvan maliganima, u nadimljenoj garderobi, stizao do centra igrališta da legne i odmori se od naporne noći dok su se saigrači pripremali za zagrevanje.

I dalje se citira njegova izjava: “Zar zbog fudbala da izgubim mladost?”, dok je to sve inspirisalo navijače da lansiraju čuvenu izreku “Ništa sok, ništa kava, samo Dimitrijević Čava”.

Naravno da je u svemu tome bilo i mnogo preterivanja, ali isto tako znalo se da su od njegovih “podviga” ludeli i Miloš Milutinović, i Nenad Bjeković, i cela generalska postava u upravi Partizana. Iza jednog upozorenja da se posveti fudbalu, dolazio je ukor, pa kazna, i onda opet praštanje, jer niko nije mogao dugo da se ljuti na mezimca celog kluba.

Iskusniji ljudi videli su kuda sve to vodi, a i strpljenje je polako napuštalo sve u Humskoj kako su mu bleskovi na utakmicama postajali ređi. Dešavalo se da asistencijama i driblinzima rasturi u seriji Kvins Park Rendžers i Crvenu zvezdu i da onda usledi niz od deset mečeva na kojima se osetilo da nije trenirao.

Neko bi rekao da je bio “srpski Džordž Best”, i pogrešio bi. Jesu im zajednički imenitelj majstorstvo sa loptom i ljubav prema kapljici, ali za razliku od razuzdanog i lako zaljubljvog momka iz Belfasta, dečak sa Bulbudera je od svoje 15. godine pa do kraja života voleo jednu Lidiju. Oženio se njome i s njom 1984. godine dobio sina Miloša, koji je kasnije bio fudbaler Nanta, Rada i Crvene zvezde, omladinski reprezentativac Francuske i član U21 ekipe Srbije.

Čava je posle Partizana i kratkog izleta u SAD karijeru nastavio u subotičkom Spartaku. Ideja je bila da na drugom mestu, daleko od svojih demona i beogradskih noći, potraži mir i sreću, ali ni to nije prošlo. Onda se harizmatični Ćiro Blažević pojavio sa genijalnim planom – dovesti Čavu u Dinamo i jednim udarcem ubiti dve muve: podići istovremeno “Maksimir” iz letargije i posustalu karijeru 25-godišnjeg fudbalera. Izgledalo je kao će ovaj randevu krenuti baš u tom pravcu, da je Ćiro sebi obezbedio ulogu lovca koji iz utrobe zlog vuka spasava Crvenkapu…

“Maksimir” je na Čavinom debiju protiv Veleža ostao dugo na nogama da mu skandira i aplaudira. Bila je to ljubav na prvi pogled, sve dok zagrebačke noći nisu otvorile svoju čeljust pokazavši da im zubi nisu ništa manje oštri od beogradskih i da ni Ćiro ne može da spase nešto što je samo na početku obećavalo mnogo.

Uprkos svemu, Čava je na terenu trajao do 1996. godine. Posle igranja za Dižon, fudbalu je rekao “zbogom” u dresu Valensa. Umro je na današnji dan 2006, u 44. godini, nakon duge borbe sa kancerom.

Pročitajte još

Medvedev ima poruku za Srbina: Novače, ti si najbolji igrač svih vremena!

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi