Orlovi su tada postali heroji nacije: Decenija od srebra rukometaša, a mi i dalje nemamo veći uspeh

Tog januara najavljen je ledeni talas na području cele Srbije. Na kraju snega je bilo samo na planinama, dok se u četiri grada u Srbiji, kako je takmičenje odmicalo, atmosfera usijavala, te je i temperatura rasla. Srbija je bila domaćin Evropskog prvenstva u rukometu za muškarce. Srbija je uzela srebrnu medalju u rukometu!

Nikada se za Srbiju nije moglo reći da je rukometna nacija. To je jedan od onih sportova "Nemoj, grub je. Tući će te. Uvek ćeš biti modar/modra". Ali, u danima kada su velika takmičenja na kojima nastupa naš nacionalni tim, da li to bile dame ili muškarci, u vazduhu je nešto drugačije stanje, te tada svi postajemo znalci i stručnjaci ove igre koja vuče poreklo sa severa Evrope.

Srbija je tada bila domaćin smotre. Od 15. do 29. januara utakmice su igrane u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Vršcu.

Našu reprezentaciju tada je predvodio legendarni stručnjak Veselin Vujović, u timu smo imali tada sjajne igrače, koji su u godinama koje su prethodile, ali i dolazile, gradili odlične karijere.

Nije Srbija tokom čitavog šampionata imala veliku podršku publike, iako je u grupi bila bolja od velike Danske. Taj susret je obećao mnogo, ali je onda usledio remi sa Slovačkom. Međutim, duel sa Dancima u grupi je pokazao još nešto - da ne možeš dva puta na istom takmičenju savladati istog rivala, ali polako.

U novo formiranoj grupi usledio je remi sa Nemačkom, te pobeda nad Švedskom (ne baš ovom koja će u nedelju igrati za peto zlato, ali nekim njihovim prethodnicima), a onda i poraz od komšija, tada samo Makedonaca (sada je to pak Severna Makedonija).

MN PRESS

E tada je došlo i do sumnje u tim, i pobedu nad Danskom iz grupe i u predvodnika, gotovo u sve. Ono što je dobro da je Srbija sa prvog mesta u grupi prošla u drugu fazu i da je forma igrača iz utakmice u utakmicu bila na sve višem nivou, ali je sumnja bila tu iza ćoška beogradske Arene, nikome se nisu dopadali slabiji rezultati u utakmicama sa Nemačkom i Makedoncima.

A onda polufinale i Arena je bila mala da primi sve one koji su želeli da pruže podršku srpskim igračima. Neverovatni kadrovi od kojih mnoge i danas podilazi jeza obišli su svet. Rival je bila Hrvatska, te je bilo i njihovih navijača, ali je sve prošlo prilično mirno. Ili, ipak nije.

Srbija je dobila tu utakmicu, sa 26:22 na opšte oduševljenje i podizanje nacionalnog morala i velikog slavlja. Ali, jedan detalj je bacio mrlju i to veliku poput Arene.

Naime, u poluvremenu utakmice sa Hrvatima, nesmotreni navijač je gađao rivale kovanicom, koja je na kraju pogodila srpskog beka Žarka Šešuma u oko. Šešum je hitno zbrinut u bolnici, finale nije igrao, a i dan, danas oseća posledice tog udarca.

MN Press

 

U drugom polufinalu, Danci su bili bolji od Španaca sa 25:24, a zatim je usledila istorija, pred 20.000 duša, koliko je zvanično bilo prijavljeno. Subjektivni osećaj je drugačiji. Marš na Drinu sa razglasa, trubači, srpske zastave, doprinele su da se na tu utakmicu i danas gleda sa divljenjem, a retki su oni kod kojih neće proraditi bar mala emocija.

Rezultat finalnog susreta gotovo da nikoga nije zanimao. Svi su već tada imali nove heroje i junake nacije. Znalo se, da kakav god ishod bio, Srbija ulazi u legendu. I tako i bi. Poraz od Danaca rezultatom 21:19, nešto je što boli i danas. Niko im nije bio tako blizu u danima kada su bili bez premca (kada to nisu?), ali Srbija je slavila svoje srebro. Izabranici selektora Vujovića nisu ponovili rezultat iz grupne faze, ali... Rešenje za Mikela Hansena nije postojalo, dok je na golu Niklas Landin doslovno spustio roletnu. Naš napad je zakazao, odnosno, odbrana rivala je bila snažna, pa ni odbrane Darka Stanića nisu pomogle.

Sve u svemu razloga za žal je bilo, ali ne i za nezadovoljstvo. Na postolju su se naši igrači pojavili sa šajkačama, osmeh i ponos širili su se i mnogo dalje od Arene, celom državom.

Kapiten Srbije, Momir Ilić bio je proglašen najboljim igračem turnira, dok je priznanje za najboljeg golmana završilo u rukama Darka Stanića.

Prema nekim podacima, prenos tog finala bio je najgledaniji sportski program u 2012. godini, a bilo je mnogo razloga za sreću i ponos.

MN PRESS

 

Reprezentaciju su tada činili: Dragan Marjanac, Žarko Šešum, Marko Vujin, Ivan Nikčević, Nikola Manojlović, Alem Toskić, Darko Stanić, Momir Ilić, Dobrivoje Marković, Rajko Prodanović, Rastko Stojković, Momir Rnić, Miloš Kostadinović, Bojan Beljanski, Nenad Vučković, Dalibor Čutura, Ivan Stanković, Petar Nenadić.

Od tadašnjeg sastava, aktivna su samo trojica igrača. Momir Rnić igra u domaćem Proleteru, Ivan Nikčević i dalje "bije" sa krila i u 41. godini, dok je Petar Nenadić deo i aktuelnog sastava reprezentacije i igra na vrhunskom nivou u Vespremu.

To je bila prva, a još uvek i jedina medalja na velikim takmičenjima za srpski muški rukomet, kojom je prekinut loš niz još od 2001. godine, kada je SR Jugoslavija uzela bronzu na Svetskom šampionatu.

Orlovi su tom srebrnom medaljom obezbedili kvalifikacioni turnir za Olimpijske igre, međutim, na takmičenju u Londonu, slika ekipe je bila potpuno drugačija. Sa tom slikom kuburi se i danas. Srbija se još uvek nije oporavila nakon tog srebra. Bio je to zamah za budućnost, koji nas je vratio nazad. Na novi tim, novu Srbiju, bez velikih imena, klubova, vođa i sujeta se i dalje čeka. Na Srbiju koja će disati kao jedna i kada je poraz evidentan i kada cela zemlja uzbuđeno kliče. Da li je to ova koju smo nedavno gledali u Mađarskoj, pokazaće vreme, vere ima.

Bonus video:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi