Ništa lepše od Božića, tada mi je srce na mestu! Vicešampion sveta za 24 sedam priča o najradosnijem prazniku

Sjajni srpski džudista Aleksandar Kukolj u gostima portala 24sedam još jednom je potvrdio da sportska karijera, obrazovanje i kultura mogu zajedno.

Čovek, koji je bio đak generacije u II Ekonomskoj školi, pa Ekonomiju završio sa prosekom 9.7 (zbog španskog jezika), na Masteru čista desetka, u karijeri je napravio mnogo toga. Poslednji veliki rezultat, ali samo za sada, je titula vicešampiona sveta u džudou.

Nakon proslave Nove godine, a u iščekivanju Božića razgovaramo sa mladom (sreli smo se pred Badnji dan), a tako zrelom osobom, pa krećemo od najradosnijeg hrišćanskog praznika.

Zanima nas na koji način se obeležava u njegovoj porodici.

- Za Božić onako lepo uranimo i ja sam tradicionalno položajnik kod rođaka. Sad već gledam da to polako prepustim sinu, da me odmeni. Obavimo to, vratimo se ranije i onda dočekamo našeg položajnika. Ispoštujemo sve što se tiče običaja i onda imamo dve ture, kod mojih roditelja i kod supruginih roditelja, obiđemo sve. Kompletiramo dan da nam srce bude na mestu.

Tu je naravno i paljenje badnjaka...

- Imamo blizu naše kuće crkvu, pa ćemo videti hoćemo li tu ili ćemo otići do Hrama na paljenje badnjaka. Meni je samo da sam sa porodicom, onda možemo da budemo i na Mesecu.

Božić je, nekako je sve lepo, svi su opušteniji, ima nešto "veće od nas" u tom danu, u tom prazniku.

- Ja sam vernik, nisam da tako kažem verski ekstremista, ali tako sam vaspitavan. Poštujem sve običaje i mislim da to tako treba, pokušavam da to prenesem na svoju decu kao što je moj otac preneo na mene. Sve te lepe strane, okupljanje porodice, provedeno lepo vreme, bez spoljnih ometanja zbog posla ili bilo čega. Ja mnogo putujem i mnogo sam proslava propustio zbog obaveza u sporta. Nameštao sam tako da uvek oko Nove godine i Božića budem kod kuće. Mene to već godinama asocira na neko jako prijatno provedeno vreme, na neku euforiju... Budi stvarno lep osećaj, a sad ima i novu dimenziju kada pokušavam da sve to prenesem na decu. Unesem Badnjak, pa se baci slama po podu, pa Jana hoće da pojede kukuruz... Mnogo je lepo, skroz druga dimenzija.

Vraćamo se samo nekoliko dana unazad, da saznamo kako je porodica Kukolj dočekala 2022. godinu.

- Dočekali smo Novu godinu u zgradi kod komšija koji imaju malu decu kao i mi. Ljudi koji imaju decu znaju, gledaš da njima bude zabavno i lepo, onda i tebi bude lepo. Bila je ta dečija ekipa, dočekali Novu godinu, vratili se kod nas i to je to. Kao nije posebno, ali je opet posebno jer smo mogli da budemo zajedno.

Porodica je očigledno na vrhu liste prioriteta Aleksandra Kukolja, pa je red da se "upoznamo" i sa njima. Pitanje je uvek isto - Kako ste?

- (kuca u drvo) Sve OK. Živi, zdravi. Sinčić malo više od četiri godine, ćerkica malo manje od dve. Supruga dobro...

Devojčica je dakle još mala, ali bi sinčić već mogao da upliva u sport. Saznajemo da već jeste, ali na onaj pravi, zdravi način.

- Ma on je u sali i prohodao. To je savršeno mesto za dete. Čist prostor, 150 kvadrata, zidovi obloženi sunđerom, i  nema sekiracije. Pustiš ga unutra sa par nekih igračaka, rekvizita i njemu bude super zabavno. Imamo sportsku školicu za decu od tri do šest godina gde smo se fokusirali na neku opštu motoriku bez posebnih elemenata koji se oslanjaju na džudo. Moraju deca da steknu tu osnovnu motoriku, malo gipkosti, malo svesti o prostoru. Mi smo to radili napolju, pa skačeš po blatu, pa padneš sa drveta, pa ceo dan tako... Mislim da su sportske školice budućnost, nažalost po čovečanstvo. Kako ima sve više igrica s jedne strane, s druge mora da bude više ovih stvari da nas drže u vinklu, jer ako ih ne bude to će biti strašno.

Za sina kaže da ga već polako "kupuje" za džudo, a u ćerki vidi "opasnu" devojku.

- Ćera će da bude "životinja" ozbiljna, a ja nisam pri stavu da bi trebalo na džudo jer se bojim da će joj se svideti pa će da ode u profesionalne vode. Više bih voleo da ode kod Galeta (Dragan Jović, tekvondo trener, prim. aut.) recimo, ali ona je karakterno onako malo. Mada ima samo dve godine, rano je o tome misliti.

A šta radi jedan vicešampion sveta, suprug, otac dvoje male dece, kad nađe vremena samo za sebe?

- Čitam mnogo kad god imam vremena, pogotovo kad putujem. Kao neki trostruki život. Nije sve sport pa da živim ko govedo iako ja to mnogo volim! Jedno je porodica i taj pravi život, drugo je sport i karijera, a treće to neko opuštanje u divljini. I sve od toga baš mnogo volim.

A kad nam je već u gostima čovek koji je na Svetskom prvenstvu osvojio srebro, moramo da se okrenemo i toj temi.

Iako se po prirodi uvek od naših sportista mnogo očekuje, pred pomenuto takmičenje, nije baš bilo tako. Aleksandar je promenio kategoriju, iz one do 90 kilograma prešao u onu do 100, pa se i nije tako visoko kotirao u šansama za ozbiljniji rezultat. Zato ga pitamo da li je sam sebe iznenadio zvanjem vicešampiona sveta.

- Ne znam šta da kažem, dugo sam čekao na medalju, a još sam bio u novoj kategoriji. Mislim, 54. sam na rang listi u tom momentu. Nije mene niko tu neozbiljno shvatao, znaju svi oni šta sam radio u kategoriji do 90kg. Ako si kvalitet, kategorija manje, više ne bi smela da bude problem. Možda je bilo rano za to. Ja sam u tim poodmaklim godinama karijere i nešto mora da me "vozi", da me "radi" da bih bio na nekom najvišem niovu. Bio je veliki ulog, em je svetska medalja koju nisam imao sama po sebi, em je finale donosilo olimpijsku normu. Ne mogu da kažem ni da sam se iznenadio, ali ni da nisam. Ne bih išao na SP da nisam mislio da mogu, ali da je to bilo realno, nije. Moja 2019. je bila nešto "mršava", imao sam neke ukorenjene probleme u svom trenažnom procesu i otprilike sam znao šta je i trebalo je naći rešenje. Nisam uz sebe imao trenera s kojim mogu da funkcionišem kako mislim da treba.

Aleksandar Kukolj foto: Profimedia

Pronalaženje trenera sigurno nije bilo lako, ali je ta misija uspešno završena. Ispostaviće se više nego uspešno.

- Desilo se da krenem da radim sa Miroslavom Ilićem, koji je od januara prošle godine moj trener i sve što se posle toga desilo je plod našeg rada. Imao sam ja i pre toga odlične trenere, nisam tikva bez korena, ali u tom momentu je baš on bio pravi. Do 2016. sam radio sa Miloševićem iz Niša, ali se on posle OI vratio dole. Ekonomija je to, bavljenje trenerskim poslom može da bude primamljivo, ali da odeš iz svog grada gde imaš svoj posao, profesor si na fakultetu, trener u klubu, imaš uzgajivačnicu pasa... Zezao sam se da mu je to ozbiljno iskustvo za rad sa mnom (smeh). I sad kao treba sve to da ostavi da dođe za Beograd da bi radio sa mnom, da menja svoj život. Možda bi da smo tenis ili neki sport tog tipa i imalo smisla. Ovako nije bilo logično. Radili smo na daljinu jer sam mu verovao, ali je to bio kompromis.

Taj kompromis zapravo nije doneo ništa dobro ni jednom ni drugom.

- Što sam duže bio u tom kompromisu sve više su se osećale negativne posledice. Ja sam lojalac, ostanem u nekim situacijama i duže nego što bi trebalo. Verovatno mi ne bi leglo da ih presečem ranije, ali kad je već dogorelo i kad sam osetio da vodi samo mojoj nesreći, dodatnom stresu i pritisku, bilo je ili da radim kako treba ili da batalim sve.

Pa kako da batališ? Jesi li pomislio šta ćeš ako prestaneš sa džudoom?

- Imam ja sto i jednu alternativu za posao posle karijere. Neću svesno da proizvodim sebi nesreću. Nemam, daleko bilo, bolest s kojom se budim i moram da se mirim s njom. Ako mogu da radim džudo na nivou na kom treba, radiću. Ako ne, gledaću šta ću dalje. U svakom slučaju krenuo sam sa Mićom, da vidim da li je to to što sam mislio da jeste ili sam jednom nogom već izašao iz džudoa, pa samo tražim izgovor.

Posle Svetskog prvenstva možemo samo da konstatujemo da je dobro što je Kukolj bio u pravu, odnosno što nije završio karijeru.

- Čim sam video da je to to, nastavili smo s radom. Sebi sam malo nabio tenziju, rekao sam "eto sad imaš to što si pričao da ti treba, sad se pokaži". I videli smo...

Na početku smo 2022. godine, pa da čujemo i kakvi su planovi za nju.

- Svetsko, Evropsko i Mastersi kao ciljna takmičenja. Nisam se borio od Olimpijskih igara. Opet su nam neka pravila menjali, malo neozbiljno mi deluje. Prvo takmičenje nam je za mesec dana, pa ćemo se privikavati i mi i sudije na ta pravila. Razmišljam da li da možda propustim dva, tri takmičenja da vidimo u kom pravcu će da ide. Ali, znajući sebe, a volim da se borim, moguće je da ću nastupiti već na prvom. Nije mi baš najjasnije zašto se to radi, ali, hajde, ako uvedu pravilo da se lupa glavom u zid za poene, ja ću da udaram glavom u zid da budem najbolji. Ali emotivan sam prema džudou, to je moj sport i mislim da rade loše stvari.

Za kraj ćemo mi uzeti reč, te Aleksandru i njegovoj porodici poželeti što više divnih zajedničkih trenutaka.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi