INTERVJU – Vladimir Dragutinović: Vidim na snimcima da sam pevao preko mikrofona posle Saletove trojke, a ja ne pevam ni u kupatilu!

Aleksandar Đorđević trči ka košu sa desne strane, a sa leve Vladimir Dragutinović. Imao je ulaznicu za najskuplje mesto sa kojeg je mogao da posmatra istorijski pogodak protiv Huventuda, ali i da u njemu učestvuje. Posebno kada je lopta već prošla kroz mrežicu.

Dragutinović može posle 30 godina da se podiči da je bio na parketu u petorci kada se Partizan popeo na krov Evrope.

Nekada vrhunski košarkaš, nedavno je bio i u mlađim kategorijama košarkaškog kluba Partizana, a sada za 24sedam otkriva celu putanju Partizana – od formiranja tima do istorijskog podviga.

Prošlo je 30 godina...

- Kada čovek sa ove distance pogleda, prošlo je vreme jako brzo. A u tom momentu nije niko ni razmišljao... I sam početak te sezone, bilo je sve brzo, u nekoliko dana. Savović je prestao da igra, postao direktor, Željko prestao da igra, postao trener, klub je napravio potpuni okret. Rasturio iskusnu ekipu i doveli mlađe igrače. Krenuli u novu priču – priseća se Dragutinović za 24sedam.

Dragutinović ima to zadovoljstvo i da je bio saigrač sa Željkom Obradovićem, kao i da je kasnije igrao za, danas, čuvenog trenera.

- Jeste, bili smo saigrači, već je on kao igrač bio naš učitelj kao stariji. Cela ekipa se znala od ranije. Lepo smo se ukopili. Ekipa nova, ali smo se svi znali. Profesor je bio klučni faktor, ali još važnije spoj Profesora i Željka. Njegovo iskustvo i staloženost i Željkova energija i želja za novim stvarima. Bili su potpuno kompatibilni, spoj savršen, za taj tim.

MN Press

Pitanje je koliko su svi na početku uopšte i imali ideju da će završiti kao prvaci Evrope te sezone.

- Ma, ni najmanje! Bili smo mladi, priča da se za dve-tri godine nešto eventualno uradi. Da tim raste, da Željko prvo kao trener raste. Sećam se izvlačenja tih grupa, pa je jedan član uprave rekao da smo izvukli lakšu grupu, da imamo šanse da prođemo. A na kraju sve četiri ekipe iz naše grupe igrale na Fajnal foru, a-ha-ha. Bili smo autsajderi, nije nas niko ozbiljno shvatao. A u Milano stigao Dokins, tog trenutka najozbiljniji NBA igrač koji je ikada igrao u Evropi

Da se to sve dogodilo u SAD-u, verovatno bi se gledao opširan dokumentarac o uspehu Partizanovih „beba“.

- Jeste, stvarno. Samo nastajanje tima, prelasci Save i Željka na funkcije, pa onda i sve ostalo što se dešavalo nažalost u toj našoj zemlji... Zaista neverovatan splet okolnosti. Kako je išla sezona, tako smo se sklapali, nadograđivali, izgledalo je sve bolje. Preležali smo dečije bolesti brzo i u hodu. Vrlo teško je vreme bilo, teško je pričati o tome i prisečati se, nisu to lepe stvari. Živiš ovde, treniraš, pa onda odeš u Španiju i slušaš sa druge strane. Nje bilo baš lako. Možda je i to izazivalo inat, pa nas je približili, sjedinilo.

Sama činjenica da je Partizan igrao "domaće" utakmice u Fuenlabradi dovoljno pričaju o tome koliko je sezona bila teška. Ako ništa u pogledu putovanja.

- Teško nam je padalo to što smo više spavali po hotelima nego kod kuće. Stalno smo praktično bili an pripremama, bili smo zajedno stalno. Možda nam je to dalo mogućnost da brže  sazremo. Željko je pravio često rotacije, menjao je cimere, on je određivao, ne znam sa kim nisam bio cimer. Svega je tu bilo. I ko kako spava i ko kako ustaje, noću šta je ko sanjao. Pa bolesti... Ja sam imao neku temperaturu preko 40 pred Huventud tamo kada smo igrali, pa mi je Moma davao neku injekciju, da je to bolelo do zla boga

MN Press

Prepričava Dragutinović anegdotu vezanu za Madrid. Odnosno kako su neki igrači provodili slobodno vreme.

- Ovi mlađi su igrali neki bingo. U Španiji je bila ta tombola, pa dođu ljudi posle večere. Bilo je interesantno. Stragi, Loko Rebarac, Šiki, išli su tamo, malo slušali, učili španski, a-ha-ha. Ja sam bio možda jednom ili dva puta. Tek tada nisam mogao da sedim dugo, a Madrid veliki, ima svašta da se vidi. Voleo sam da obilazim.

Vi ste svi mahom bili mladi u momentu uspeha. Da li vam je krivo što niste bili iskusniji, da to sve zrelije shvatite i doživite?

- Nismo to baš shvatali. U sećanju mi je to druženje, to ostaje, put koji smo prošli. I taj uspeh doprinosi, ali sva ta putovanja, pa treninzi, mnogo talenta, pa i NBA talenta. Da smo bili stariji, ko zna kako bi to izgledalo, a-ha-ha

Kada se pogleda sama statastika i sa Fajnal fora jasno je da su Saša Đorđević i Saša Danilović poenterski imali najveću ulogu u timu.

- Težina tih poenterskih stvari je bila prebačena na njih dvojicu. To je nekako bila ideja Profesora i Željka. Bili su u napadu motor te ekipe, Saša i Saša. Ali, pravili su od nas ekipu. Da rešavaju Šilobad, Nakić, Stragi neke utakmice poenterski, skakali su. Svako je imao po par utakmica u kojima su se pokazali. Nisu ni Saša i Saša mašine

Partizanu je izazov pre svega bio da prođe grupu pored velike konkurencije.

- Izgubili smo neku bezveznu utakmicu u Belgiji, gde već,  pa smo došli u situacij uda moramo da dobije Huventud kući i Milano u Milanu da bismo prošli dalje iz grupe. Neverovatan je bio pritisak španskih medija na Fuenlabradu. Kako da navijaju za tim iz Jugoslavije protiv španskih timova, čak i protiv Estudijantesa koji je iz istog grada!

Sama Fuenlabrada je fenomen za sebe.

-  Nekako se to poklopilo, bili su mlado naselje, nisu imali ništa. Bila je ta lepa salica. Onako, nekako baš dovoljno mesta za navijače iz tog kraja. Mi smo bili autsajderi, došli iz neke zemlje, putujemo, borimo se, bacamo se, kliknuli smo brzo. Stali su iza nas.Vole ljudi da pomognu autsajderi koje su svi odbacili. I dan-danas postoje kontakti Željka sa tim ljudima iz kluba. Divni su ljudi. Bez njih ništa.

MN Press

Umalo da Partizan ne prođe grupu...

- Sećam se Đofreza prođe, pretrča sve majku, sva streća promaši, Kopriva ga preplašio. i sva sreća tu smo pobedili. Ta utakmica je bila važna. Posle i Milano. Tada smo videli da možemo

Kako je vreme prolazilo, tako je i ekipa sve više dobijala veru u sebe i u svoje mogućnosti koje su bile ogromne! A u četvrtfinalu protiv Knora, u Pioniru, nije bila baš neka poseta...

- Bile su sankcije, karte dosta skupe, Liga šampiona. Nije bio prepun Pionir, ali je bilo navijača. Relativno smo lako dobili, kontrolisali smo. I onda kažemo – „vidi, dobismo i ove“. Potom je Stragi tamo polomio tablu, prekinuo utakmicu. Fantastična je atmosfera bila tamo, ali kada smo izlazili da je padalo ne znam šta nije padalo. Novca koliko hoćeš. Navukli smo peškire na glavu i beži u tunel! Nisu mogli da veruju!

Knor je malo potcenio tadašnji tim koji je predvodio Željko Obradović.

- Viđao sam kasnije neke ljude, pa smo pričali. Idemo da igram osa nekim Partizanom, skupila se neka dečica, ko će s njima da igra. Igraju tamo po nekoj Španiji, ne znaju ni gde igraju. Iskoristili smo i taj detalj

Ekipe iz iste zemlje moraju da igraju u polufinalu. To pravilo je dosta pomoglo mladom timu crno-belih.

- Znali smo protiv Milana da možemo, dobili smo ih već dva puta. Velika stvr je iskustvo Profesora Nikolića. Bili smo odvojeni, znam da je bio neki fudbalski stadion. Bili smo sami, odvojeni. Želeli su da nas izoluju, da skinu teret sa nas. Da to nije Fajnal for, polufinale. To nam je mnogo pomoglo. U polufinalu smo krenuli stegnuto, a onda kada smo podigli rezultat proradili smo

Finale je... Finale.

- U to vreme je pet razlike tada bilo dovoljno, to je gotovo. Uhvatimo i držimo. Ali smo malo izgrešili i došlo je do neizvesne završnice. Imali smo sreće, nekako nam se vratilo, hvala Bogu. Izgurali smo to sve zajedno. Kosmička pravda postoji. Ta trojka je ušla. Uspeli su do kraja nešto sa centra, ja sam pokušavao da presečem, da ne primi Viljakampa, njega sam jurio. Promašili su. Bilo je par sekundi nade posle trojke Saleta

Gde ste bili na terenu u tom momentu?

- U to vreme se posle koša nije zaustavljalo vreme. I ovaj je nešto gurnuo loptu da bi Kopriva otišao po nju. Pitanje je da li bismo uspeli da šutnemo. Sale je krenuo sa desne, ja sam trčao sa leve, paralelno. On šutira, vidim ide lopta, krećem da skočim. Ako promaši. Vidim da ulazi. Spasio sam da ne dodaju Viljakampi, otišla je lopta na njihovog centra i on je promašio. Par sekundi drame je bilo, a-ha-ha.

Kada je upala kroz mrežicu, šta je bilo u glavi?

- U tom trenutku sam pomislio vidi vodimo, daj drži ovo, da ne baci ovaj sad pa da uđe nešto u p... Sećam se da sam ostao naslonjen na reklamu, a Danilo trči ka meni i viče „Ajde, bre, dobili smo“. Ja ne mogu da dođem do daha, ne mogu da dišem. Tek posle kada sam krenuo, u toj nekoj gužvi, sećam se da se i Diklić tu šunjao. Tu negde sam shvatio, počeo je delirijum, ne sećam se ničega. Sećam se kasnije da sam gledao snimak da sam uzeo mikrofon, da sam zapevao Partizanovu himnu. Ja – koji ne pevam ni u kupatilu. Ne znam šta mi bi. Toga se ne sećam, veruj mi - kroz osmeh objašnjava Dragutinović.

To su ti momenti kada ne znate ni gde ste, ni šta radite... Za pamćenje!

- Sutra  smo se vraćali avionom. Bili smo za nekim velikim stolovima, posle utakmice, večera. Šest ili osam po stolu. Svi premoreni, neka tišina. Mirno, niko se nije radovao. Sećam se da sam skoro se naslonio na sto, Sale tu bio, nešto pričali, bezveze. I ja da mu pokažem, gestikulacijom srušim čašu. I to je ta čuvena rečenica: "Šta se radujete? Za tri dana igramo sa Slobodom". Ma, Profo, ne radujem se, već stvarno bilo slučajno. Pade čaša na pod... Eto - zaključio je Dragutinović.

BONUS VIDEO

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi