Partizanov zlatni gral za sva vremena! Saletova trojka u poslednjoj sekundi i titula prvaka Evrope - 30 godina kasnije!
Bio je 16. April, kao što je i danas, a crno-bele bebe su pod vođstvom Željka Obradovića ispisale istoriju i postale prvaci Evrope u momentu kada to niko nije mogao ni da sanja
Godina za godinom, prošlo ih je 30. A finalni trk Aleksandra Đorđevića toliko je jasno vidljiv, igra pred očima kao da se dogodio juče. Ma, ovoga jutra. Istanbul 1992. Godine, 16. april, finale u dvorani Abdi Ipekči.
Rafael Đofresa doneo je prednost Huventudu samo deset sekundi pre kraja meča, ali… Pojavio se Aleksandar Đorđević i zlatnim slovima se upisao u istoriju evropske, srpske i Partizanove istorije. Trojka u poslednjoj sekundi za anale i dugo sećanje – 71:70.
I posle 30, i posle 60 i 130 godina, niko je neće zaboraviti.
Jedna reč opisuje taj koš – NEVEROVATNO! Partizan je njome postao šampion Evrope!
Pročitajte još:
- Ostvario mi se dečački san! Kao deca, igrajući u dvorištima škola, na betonu, mnogo puta smo zamišljali baš takve utakmice - vreme ističe, a ti treba da pogodiš poslednji poen, svi su na nogama, drama je na vrhuncu. Srećan sam čovek, jer se meni taj san ispunio. Nikada se nisam osećao bolje nego tada – govorio je Đorđević godinama posle te trojke.
Taj pogodak bio je samo trešnjica na torti. Samo završni račun koji su crno-beli dobili, a koji su zaslužili krvavim radom u prethodnoj godini. I niko nije očekivao da će doći tako daleko.
Niko nije mogao ni da sanja.
Ekipu je sa klupe predvodio Željko Obradović, tada tek pečen trener koji je sa okupljanja reprezentacije iz igračkih patika prešao, posle celonoćnog razmišljanja, u trenerske cipele. I tako doneo najbolju odluku u životu. Naravno, imao je pored sebe iskusne saradnike. Pre svega u vidu profesora Aleksandra Nikolića i potpredsednika Dragana Kićanovića, a pomoćnik Obradoviću je bio i Velimir Gašić. To je bio temelj za jednu od najljepših košarkaških priča svih vremena.
O timu dovoljno govori činjenica da im je prosek godina bio - 21,7!
MN Press
O težini puta do najvećeg trofeja u istoriji govori i podatak da su crno-beli 20 od 21 meča u sezoni odigrali van Beograda! Jedinu utakmicu u takmičenju u Beogradu Partizan je odigrao u četvrtfinalu protiv Knora (Virtusa) iz Bolonje.
Tandem Saša (Đorđević) – Saša (Danilović) bio je najbolji bekovski duo na Starom kontinentu i vodio je tim do najvećeg mogućeg uspeha. Pored njih dvojice, crno-beli pobednički sastav činili su i Nikola Lončar, Zoran Stevanović, Dragiša Šarić, Željko Rebrača, Mlađan Šilobad, Slaviša Koprivica, Vlada Dragutinović i Ivo Nakić.
Grupnu fazu takmičenja Partizan nije odigrao na nekom posebnom nivou, završio je na četvrtom mestu na tabeli sa skorom od devet pobeda i pet poraza. To je značilo da će u četvrtfinalu igrati protiv italijanskog Knora. Fajnal-for igrao se u Istanbulu, u dvorani "Abdi Ipekči", a crno-beli su u polufinalu eliminisali još jednog italijanskog predstavnika, ekipu Filipsa iz Milana rezultatom 82:75, da bi potom nadigrali Huventud u finalu i domogli se zlatnog grala svoje istorije.
Na tom putu bilo je mnogo uspona i padova. A jedna od najvažnijih cigli u pobedničkom crno-belom zidu bila je ugrađena u Fuenlabradi, predgrađu Madrida.
Partizan te 1992. godine iz političkih razloga nije mogao da igra u Pioniru, pa je zato mudrim odabirom izbor pao na Fuenlabradu. Tamo su crno-beli imali veću podršku nego da su igrali u Beogradu (jedini meč protiv Knora pratilo samo oko 2.500 navijača zbog visoke cene karata), a Španci su pravili atmosferu takvu da su čak navijači za Partizan protiv Huventuda i Estudijantesa.
Ostaće dugo upamćen “Partizan de Fuenlabrada”.
Kada se sve pogleda i analizira sa ove vremenske distance od tri decenije, možemo da zaključimo da je Partizanov put do uspeha imao sve moguće primese bajke. Partizan je bio autsajder, imao je teži put od ostalih, tako mlad tim, trenera početnika… I opet je uspeo! Pa čak mnogi kažu da nije bilo onog lomljenja table od strane Zorana Stragija Stevanovića protiv Knora u četvrtfinalu, da ne bi bilo ni titule.
Da ne pričamo o Saletovoj trojci…
Koliko će ona ostati upamćena govore i reči same Evrolige. Kada imate takav pogodak u svojoj istoriji, to je od neprocenjivog značaja.
- Ta trojka Đorđevića u istanbulskoj večeri 1992. godine nije samo lansirala njegovu karijeru do zvezda, već je istovremeno pomogla i Evroligi da promoviše završni turnir koji će navijači i ljubitelji košarke širom sveta gledati iz godine u godinu - istakla je Evroliga jednom prilikom na zvaničnom sajtu.
Rečju - istorija!
...
FAJNAL FOR 1992. godine:
Polufinale
Partizan – Filips 82:75 (31:35)
Partizan: Danilović 22, Đorđević 21, Koprivica 14, Šilobad 10, Nakić 5, Rebrača 4, Dragutinović 4, Stevanović 2, Šarić, Lončar. Trener: Željko Obradović.
Filips: Doukins 21, Rodžers 19, Riva 14, Pitis 10, Pesina 4, Monteki 4, Ambrasa 3, Alberti, Blazi, Baldi. Trener: Majk D Antoni.
Finale
Partizan – Huventud 71:70 (40:34)
Partizan: Đorđević 24 (7-2 za dva, 7-5 za tri, 2 sk, 3 as), Danilović 25 (12-7 za dva, 4-2 za tri, 5sk, 3 bl, 2 uk.lop), Nakić 5 (5-1 za dva, 4-1 za tri, 1 sk), Stevanović 6 (4sk), Koprivica 4 (4sk), Rebrača (3sk), Šilobad 4 (3sk), Lončar 2, Dragutinović 2, Šarić, Perović, Mihajlovski, Sinđelić. Trener: Željko Obradović.
Huventud: R. Đofresa 8, Viljakampa 13 (4sk, 4 ukr.lop), Presli 20 (9sk), Tompson 5 (8sk), Morales 6 (9sk), T. Đofresa 18 (6sk, 3 ukr.lop), Pardo, Ruf. Trener: Lolo Sains.
BONUS VIDEO
Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari