Srpski Mbape sa "krova" za 24sedam: Da, ugledam se na Kilijana

„Ima sve što je potrebno, samo još treba sam da shvati, da počne da veruje i naravno da nastavi da radi na sebi“. Tako nam je predstavljen momak koji je na svoj 18. rođendan razgovarao za „24sedam“ i pričao o raznim temama.

O Voždovcu, Kilijanu Mbapeu, Geretu Bejlu, školi Partizana, interesovanju velikana, listi „Gardijana“ od 60 najvećih talenata… Njegovo ime je Luka Cvetićanin i predstavlja budućnost srpskog fudbala.

Da krenemo od punolestva, ko je prvi čestitao, šta su bile želje?

– Prvo mi je čestitala starija sestra, šalila se da je ostala toliko kasno i da nije na vreme otišla u krevet, jer radi kao vaspitačica u vrtiću. Posle nje stariji brat, roditelji, pa drugari. Svi su mi poželeli da nastavim sezonu onako kako sam je i započeo – golom. Najbitnija mi je bila ta čestitka da izbegnem povrede i nastavim sa dobrim partijama – rekao je Cvetićanin na početku razgovora za „24sedam“.

Prve fudbalske korake ste napravili u školi Partizana, kako je sve to izgledalo?

– Došao sam u Partizan sa osam godina. Bio sam pre toga na kampu na Zlatiboru 10 dana i nisam prošao, bio sam mali, više sam se glupirao. Stariji brat Kosta je prošao. Pokojni čika Trba (Dušan Trbojević) je pitao mog oca da li ima još nekoga iz porodice ko bi došao na probu i tako je sve počelo. Posle prvog treninga je trener Zoran Kraljević rekao da sam tempirana bomba koju treba održavati i pustiti da se raspukne u pravom trenutku. Prošao je trening, potpisao sam registraciju za ligu. Nepunih pet godina od tog trenutak sam putovao svaki dan na treninge, vikendom na utakmice. Po završetku Osnovne škole sam prešao u Beograd da živim.

Nosite lepe uspomene iz tog perioda?

– Uskoro će peta godina kako sam u Beogradu. Devet godina sam proveo u Partizanu. Bio sam dominantan u svojoj generaciji. Na tim manjim terenima nisam uspevao da pokažem svoju brzinu, ali kada smo prešli na veliki teren na 24 utakmice sam dao 37  golova. Tu se videlo da se samo čekala ta tempirana bomba i to se i pokazalo. Lepe godine sam proveo tamo, ne mogu da opišem kakav je osećaj biti kapiten takvog kluba. Zaista nezaboravni trenuci.

PRVENAC SA POSEBNOM TAKTIKOM

Na nedavnom meču protiv Radnika iz Surdulice je Luka postigao svoj prvi gol u dresu Voždovca. Zbog povreda napadača nije mogao da igra na standardnim krilnim pozicijama, već je morao da bude u ulozi centarfora. Prelep pogodak je postigao, a sve je došlo posle jedne ideje.

– Napad pre toga mi je Gile rekao da idem na desno krilo i da će on u špic. Gledao sam ga, razmišljao i poslušao. Krenuo je napad, centrirao sam, lopta je prošla kroz ceo šesnaesterac. Hajdin je natrčavao, ja sam utrčao u punom sprintu na drugu stativu, podigao ruku i vikao “Evo me”, skočio sam, šutnuo i moram da priznam mislio sam da neće ući u gol. Osetio sam pravo olakšanje kada se mreža zatresla – sa osmehom prepričava Cvetićanin.

Nažalost, nije se završilo savršeno usled finansijskih problema u klubu. Došlo je do arbitraže.

– Potpisao sam profesionalni ugovor sa 15 godina. Gotovo  šest meseci nisam dobio ništa, ali meni u tom trenutku nije bio bitan novac. Pogađala me je činjenica da niko nije pozvao da se raspita kako sam, kako mi je u školi i slično. Nije bilo lako doneti odluku, arbitraža je bila jedini izlaz. Dobio sam papire i odrešene ruke da biram svoju novu sredinu.

U tom među periodu je bilo priča da je Crvena zvezda zainteresovana, da li je to istina?

– Lično, ne znam za priče o Zvezdi. Znam da su postojale neke naznake da me žele. Ne bih da ulazim u detalje, jer ne znam šta se sve događalo. Mogu da kažem da su pokazali želju, ali da do pregovora nije došlo.

Posle svega što se izdešavalo tada je došlo do saradnje sa Voždovcem, kako?

– Nepunih mesec dana sam bio na treninzima u Hajduku iz Kule. Imao sam tada probleme sa tetivom, osećao sam bol i shvatio sam da to nije to tamo. Došao sam u Voždovac i brzo shvatio zbog čega je to klub kao nijedan drugi. Dosta se radi sa mladim igračima, ostaje se posle treninga da se radi individualno. Stalno se prave analize i pre i posle utakmice. Smatram da je Voždovac posle Partizana i Zvezde najozbiljniji klub u ligi.

Svakako je jedna od najvećih razlika u odnosu na druge to što se igra na krovu.

– Imaš osećaj kao da si zmaj kada si na krovu i igraš utakmicu. Osećaj koji bi svako poželeo. Uskoro će dve godine kako sam došao ovde i ni u jednom momentu nisam zažalio zbog toga. Ljudi iz kluba su uvek tu za mene da razgovaramo, da rešimo neki problem ako postoji. Na meni je da radim i da se razvijam.

PLANOVI I CILJEVI

Kao i svaki mlad igrač i on ima određene ciljeve pred sobom kada je karijera u pitanju.

– Voleo bih da posle Voždovca pređem u neki klub koji gura mlade igrače i radi sa njima. Naravno, ne možeš da odbiješ one najjače, recimo pozive iz Reala ili Barselone, ali bih zaista želeo a idem stepenik po stepenik. Da pređem na primer u neki klub poput Valensije ili Benfike, pa odatle da napravim sledeći korak.

Taj prelazak u seniorski fudbal je nešto kroz šta su svi fudbaleri prošli. Kako je to izgledalo iz vašeg ugla?

– Prve zvanične fudbalske batine sam dobio pre Voždovca. Ako se dobro sećam bilo je to na meču protiv Kikera iz Kraljeva, bili su to igrači tri godine stariji i očigledna namera je bila da nas prebiju. Dao sam gol  u prvom poluvremenu, a njihov desni bek je dobio crveni karton u 35. minutu. Prođem ga, on me iz sve snage lupi po nogama. Zaista sam bio dominantan u tim mlađim kategorijama. U Partizanu se znalo, pošalju loptu napred ka meni, dam gol. Nisam se tada toliko vraćao nazad. Sve to se promenilo u Voždovcu. Mora mnogo više da se trči, da pokažeš zalaganje, ozbiljno se radi. U seniorskom fudbalu nema praštanja niti gledanja kroz prste. Osetio sam to na svojoj koži. Kada nisam ispunjavao zahteve trenera plaćao sam to selidbom na klupu. Prošao sam kroz tu školu i mogu da kažem da sam se sada adaptirao. Spreman sam da igram 90 minuta da pružim maksimum i da po završetku meča mogu da pogledam saigrače u oči i da kažem da sam zaista dao sve od sebe.

Minutaža je ono što je najbitnije fudbalerima, posebno onim mlađima željnim dokazivanja.

– Istina je, minuti su mlađima najvažniji. Bilo da je to 5, 10, 20 ili ceo meč, najvažnije je da osetiš taj seniorski fudbal. Ne možeš odmah da praviš razliku, sve to ide postepeno. Zahvalan sam svima u klubu na svakom minutu koji sam odigrao. Shvatio sam da to vreme koje dobiješ moraš da iskoristiš i da opravdaš to poverenje. Ne možeš da postigneš gol i da se ponašaš kao da je posao završen. Ako nemaš priliku da zatreseš mrežu moraš to da nadomestiš zalaganjem i trčanjem. Ponavljam, svima sam zahvalan, od trenera, stručnog štaba, ljudi unutar kluba, medicinskog tima, ekonomata, PR službe, izvinjavam se ako sam nekoga zaboravio.

Još jedna važna stvar kod sazrevanja jesu kritike. Umete li da ih prihvatite i koga od saigrača najviše slušate?

– Ne gledam na kritike kao na nešto loše, već kao na stvar koja može da mi pomogne da napredujem. Ima i pohvala i kritika i to mi znači. Miloš Stojčev, naš Gile, je najstariji u timu i priča sa svima. Znam da nisam uradio ni 1 odsto u karijeri od stvari kroz koje je on prošao, tako da je Gile jedan od tih čije reči posebno upijam. Znam da nisam najpametniji i umem da prihvatim kritiku. Čak i da dođe neko iz ekonomata da mi recimo skrene pažnju da ne smem flašicu da bacam tu, već tamo gde treba prihvatiću i trudiću se da to odmah popravim.

Prošle godine je list “Gardijan” napravio listu od 60 najtalentovanijih sledeće generacije. Na njoj su od srpskih fudbalera Luka Cvetićanin i Mateja Bačanin (Crvena zvezda).

– Osećaj je bio neopisiv kada sam video taj članak, da te svrstaju među 60 najboljih u tvom uzrastu. Zaista nešto neverovatno. Treniram fudbal od svoje četvrte godine i znam da to nije došlo slučajno, da je primećen rad i trud. U isto vreme to znači da treba da preuzmem teret i odgovornost i da nastavim da se dokazujem i radim na sebi. Moram da spomenem i Mateju, sa njim sam u reprezentaciji dugi niz godina i odlično se poznajemo. Ni on nije slučajno na toj listi, rezultati koje je ostvarivao unazad i trenutni to potvrđuju.

U spomenutom članku su Luku uporedili sa Geretom Bejlom i Ivanom Perišićem.

– Da budem iskren, više bih voleo da su me uporedili sa Kristijanom Ronaldom – nasmejao se Cvetićanin, pa nastavio:

– Sigurno je to pisao neko ko prati fudbal, smatram da su pogdili. Imam brzinu, motoričke sposobnosti, mogu da ličim na nekoga poput njih dvojice. Znam šta je sve Bejl uspeo u karijeri, treba sve to doživeti.

Ujedno se tu spominje i da su za njega zainteresovani bili Benfika i Juventus.

– Ne znam ništa o tome. U medijima sam čitao da me prate njihovi skauti, na nekim stranicama o Benfiki sam to takođe pročitao. Naravno da prija kada pročitate tako nešto da vas klubovi poput Benfike i Juventusa prate.

U centar pažnje ste dospeli kada je Voždovac objavio zanimljiv podatak da vam je izmerena brzina od 35.2 kilometra na čas?

– Bilo je to na utakmici protiv IMT-a. Inače, na treningu je posle toga izmereno 36.2, to je nova informacija, ali nismo želeli da je objavimo, da ne bi ljudi nešto pogrešno shvatili.

Malo ko može da se pohvali sa tim, nedavno su u Francuskoj veću brzinu imali igrači poput Kilijana Mbapea i Nemanje Radonjića, pre nego što je prešao u Hertu.

– Odaću vam jednu tajnu. Pre svake utakmice, tokom zagrevanja, gledam poteze Mbapea i pravog Ronalda. Želim da kada me neko gleda kaže da sam sličan nekome kao što je Mbape. Ta inspiracija koju Kilijan ima je nestvarna. Gledaš ga kako trči 37 kilometara na čas, a izgleda kao da trči u mestu. U mlađim kategorijama driblinge nisam koristio, nisu mi bili potrebni, jer sam imao prednost u visini i snazi, mogao sam da pretrčim protivnike. Sada sam došao do nivoa u kom je neophodno da nadmudriš rivala. Ima defanzivaca koji imaju sličnu brzinu, postave lakat i ne mogu da prođem, tako da radim na driblinzima, moram da ih nadmudrim.

Pročitajte još:

Golovi i zanimljivosti 20. kola Superlige iz ugla Arenine kamere (Video)

Kup Srbije: Neka čeka derbi

Nije to jedina stvar koju želi da unapredi.

– Trenutno radim najviše na završnici i odnosu prema samoj igri. Kada to kažem mislim na praćenje akcije. Primer toga mi je Luis Suarez. Dao je bezbroj golova tako što isprati odbitak i lako zatrese mrežu. Deluje lako, ali je poenta da budeš na pravom mestu. Zbog toga gledam neke svetske igrače da bih što pre naučio takve stvari. Slobodni udarci i penali su neka moja specijalnost i za to treba mnogo da se vežba i trenira. Mi to radimo na veštačkom terenu ovde, pa kada pređemo na travnati nije lako namestiti nogu. Treba mnogo rada i ne može ništa preko noći da se reši.

Na kraju razgovora je otkrio i šta je to o čemu najviše mašta.

– U reprezentaciji Srbije igram u dva godišta već skoro četiri godine i to je neka priča za sebe. Predstavljaš svoju zemlju, porodicu, sebe, trebalo bi to da bude neki najviši stepenik karijere. Nedavno su saigrači Jovan Nišić i Marko Gajić debitovali za seniorski tim protiv Dominikanske republike i Paname, gledao sam oba meča i veoma sam ponosan na njih zbog toga, zaslužili su. Daće Bog da jednog dana i ja zaigram za seniorski tim. To mi je cilj u narednim godinama – zaključio je Cvetićanin.

ZADIRKIVANJE

Nije nikakva novost da ekipa voli da pripremi razna iznenađenja i šale sa novajlijama, posebno sa mlađim igračima. Osetio je to i Luka kada je stigao u Voždovac.

– Prošao sam i kroz to. Tako nešto je normalno, posebno kada dođete u ekipu odnosno kako se šalimo u bandu koja je navikla na određene šale, zadirkivanja i slično. Kada sam tek stigao nisam na pravi način to prihvatio, ubrzo sam shvatio da su to samo šale. Sada je drugačije. Ima onih koji se uvrede, ali to samo znači da nisu prošli kroz to na pravi način. Svakome treba dati vremena da se malo adaptira, ima i onih koji ne vole da se šale – kaže Cvetićanin.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi