"Mundijal u Kataru će biti iz snova, sa Srbijom ili bez nje": Bora Milutinović o SP i tome kako da se "orlovi" na njemu nađu

Katar je uveliko sprema za 2022. godinu, kada će ugostiti najbolje fudbalske reprezentacije sveta, a jedan od promotera prvog “zimskog Mundijala” je i legendarni srpski trener Bora Milutinović.

Selektor koji je pet različitih nacionalnih selekcija odveo na Mundijal, u novogodišnjem broju za list “Danas” govorio je o mnogim temama vezanim za najveći fudbalski događaj na planeti.

– Katar je odavno spreman za SP, i to vam ne pričam kao promoter, već kao neko ko je u životu video mnogo Mundijala. Biće to Svetsko prvenstvo iz snova. Kada kažem iz snova, mislim na to da će uslovi za održavanje takvog događaja biti idealni, kako za igrače, tako i za navijače. Stadioni neće biti potpuno zatvoreni, kao što se pričalo, ali zato na svakom postoje idealni uslovi za rashlađivanje i normalnu temperaturu, tako da klima neće biti problem. Stadione su napravili kao svemirske brodove, nećete verovati kada ih vidite. I za navijače će ovo biti Mundijal iz snova, jer je najdalja razdaljina između dva stadiona 50 kilometara. Praktično će svako moći da u jednom danu pogleda više utakmica uživo, što na primer u Rusiji, zbog veličine zemlje, nije bilo izvodljivo. Otvorene su i metro linije, novi putevi, a može da se između dva stadiona koristi i vodeni prevoz. Sve je super moderno, što i ne čudi jer je Katar jedna izuzeztno napredna zemlja. Još samo i za Srbiju da bude Mundijal iz snova. Ma biće sjajan sigurno, sa nama ili bez nas.

Miutinović je na SP odveo selekcije Meksika, Kostarike, SAD, Nigerije i Kine, ali nikada nije dobio priliku da predvodi nacionalni tim svoje zemlje.

Pročitajte još

Savo Milošević i Slaviša Kokeza “oči u oči”: Srbija sve bliža novom selektoru

Piksi odbija Kokezu! Stojković iz dva razloga neće na klupu Srbije, FSS preostalo samo jedno rešenje

Novi selektor “orlova” debituje u Santo Domingu?

– Jednostavno rečeno sudbina je takva moja. Nisam imao tu sreću da budem i trener srpske reprezentacije. Nadam se da će novi selektor, ko god da bude, uspeti da spremi tim i kvalifikuje se, pa da barem kao navijač gledam Srbiju u Kataru. Bila bi velika šteta da propustima završni turnir jer će zaista biti iz snova. Stalno imamo probleme kada su ta velika takmičenja u pitanju, ali se nadam da će ljudi koji donose odluku ovaj put imati adekvatnu viziju. Mi imamo odlične igrače i zaista plasman na svetska i evropska prvenstva ne bi trebalo da se dovodi u pitanje, ali eto, uvek se dovede – rekao je Milutinović i otkrio da je postojala mogućnost da jednom preuzme nacionalni tim svoje domovine.

– Ne volim sada da pričam i tome što se dogodilo, odnosno nije se dogodilo u prošlosti. Nije važno s kim sam i kada pričao, ali se jednostavno nije desilo da postanem selektor. Meni je najbitnije da mi nije krivo zbog toga jer sam imao fantastičnu karijeru i veliku sreću što sam bio član čuvenih Partizanovih beba. Mislim da sam i bez toga dao mnogo našem fudbalu, ispunio sam svoju želju za putovanjem, za upoznavanjem različitih kultura.

“Orlovi” će put do Katara tražiti u kvalifikacionoj grupi sa Portugalijom, Irskom, Luksemburgom i Azerbejdžanom.

– Kao prvo da razjasnimo, ne znam za koga je to teška grupa, za nas, Portugaliju, ili one ostale. Mislim da će ovakva grupa biti teška za sve timove. Mi imamo odlične igrače, a mislim da je u kvalifikacijama najvažniji entuzijazam, strast, da shvate da im je ovo prilika sad ili nikad. Mnogi igrači u karijeri nikada ne vide Mundijal, a kamoli dva ili više. To su mogli samo Pele, Maradona i tek još poneko. A nema lepše stvari nego igrati za svoju zemlju na SP. Zato bi im prvo objasnio da je ovo prilika sad i jedanput. Nema posle više nikada da se ponovi ni Mundijal u Kataru, ni ove kvalifikacije. Kada je nacionalni tim u pitanju, najvažniji je timski duh. Mi i Portugalija imamo najveći kvalitet u grupi, Irska malo manji, a Azerbejdžan i Luksembrug nemaju toliko. Igraćete čak i protiv “mog” Katara prijateljske mečeve, što će biti prilika za uigravanje.

Iskusni strateg je pokušao da objasni šta je Srbiji potrebno da se nađe na SP.

– Meni su najlakše utakmice bile na prvenstvima sveta. Kada se kvalifikujete vi ste obavili posao. Tu ne treba posebno da motivišete ekipu, svako zna da je tu i sada momentat da pokažete i dokažete svoje kvalitete. Bitno je da svako treba da bude svestan kako da se ponaša, ne samo na terenu nego i van njega. Ako uz to postoji i pravi timski duh, onda će i taktika uvek biti prava. U fudbalu je sve moguće, to sam valjda uspeo da dokažem. Šalim se, ne samo ja, već i mnogi drugi. Najbiitnije je da igrači veruju u sebe i da veruju da mogu čak i nemoguće. Ako veruju u sebe, oni su već prešli pola puta.

Milutinović nije mogao da kaže konkretno u čemu je tajna njegovog uspeha za različitim nacionalnim selekcijama.

– Ne volim da pričam o sebi, ali pošto insistirate da probam da dam odgovor. Bog mi je izgleda dao taj talenat da vidim stvari koje možda drugi ne vide i da umem da budem na pravom mestu u pravo vreme. Kada to kažem, mislim na momenat utakmice, na kojoj nekako uspem da iz igrača izvučem maksimum u tih 90 ili više minuta. Sa Meksikom (1986) mi je bilo najlakše da dođem do osmine finala jer sam imao osam igrača koje sam već znao odranije iz Pumasa, kluba koji sam vodio pre reprezentacije. Zato mi je komunikacija u ekipi bila izvanredna od samog starta. Za Kostariku su svi pitali: “Da li je moguće da se plasira na Mundijal?”, ali eto, moguće je. I ne samo to, mi na tom SP u Italiji (1990) nismo napravili solidan, već neshvatljivo dobar rezultat. Prošli smo u osminu finala posle pobeda nad Škotskom i Švedskom, a samo smo od Brazila (0:1) izgubili u grupi. Tu nas je posle, nažalost, zaustavila Čehoslovačka – rekao je nekadašnji fudbaler Partizana, a na insistiranje novinara “Danasa” da kaže nešto konkretnije, dodao je:

JOŠ NIJE REKAO POSLEDNJU REČ
Milutinović je istakao da još postoji želja za radom.
– Kažu u onoj dalekoj zemlji gde sam radio “never say never” (nikad ne reci nikad). Još uvek sam, uprkos godinama, veoma aktivan, dobro vidim i dobro me zdravlje služi, putujem stalno. Penzija je samo reč, pojam. Ako me neko nešto pita, kao sada vi, ja mu odgovorim. Ko me ne pita, ja ne odgovorim. Tako i za posao trenera. Ako me neko bude tražio, tu sam da razgovaramo.

– Vi ne shvatate koliko je to teško pitanje. Kada bih znao u rečenici da objasnim, rekao bih vam, nemam više šta u svojim godinama da krijem, da ljubomorno čuvam od drugih. Teško je reći da li je tu bila presudna taktika, psihologija ili nešto drugo da se od prosečnog igrača izvuče maksimum. U stvari, sve je bitno, a ja sam jednostavno uspeo da to ukolpim i budem pravi u pravom trenutku. Možda je to i sreća, ne znam. Onda sam je imao valjda više od ostalih, mada ja ipak više verujem u znaje, a sreću sam imao što sam kao igrač učio od najboljih. Valjda mi je Bog dao taj talenat da mogu da vidim unapred šta će da se desi na terenu u odnosu na ono kako sam postavio stvari. Ja zaista jesam kao taj splavar, kako me je opisao vaš kolega iz “Njujork tajmsa”, koji kao da Drimom od Višegrada provlači splavove kroz rečne bukove i uvodi ih u mirne vode kod Bajine Bašte. Ja sam tom rutom voleo da idem kao mlad i uvek me je oduševljavalo kako splavar kroz sve one opasne brzake uspe da nas dovede do mirne vode. Međutim, splavar tu veštinu ne može tek tako da vam prepriča i vi je odmah shvatite. Morate sami osetiti i naučiti kako da izbegnete opasne situacije i bezbedno stignete na odredište. Tako i ja mogu da vam kažem sve što sam radio sa svim timovima koje sam vodio, ali to nije garancija da ćete i vi, ako isto primetite, imati isti rezultat.

Jedan od razloga uspešne trenerske karijere leži i u tome, što se, prema njegovim rečima, uvek držao toga da trenira kao što je igrao.

– Čar fudbala je u tome što morate reagovati u trenutku, ispravno ili pogrešno, ali u tom jednom trenutku. Spavar ima plan kada krene kako želi da stigne, ali u raznim trenucima, zavisno od vode i opasnosti, mnogo puta promeni tu prvobitnu ideju. Tako i trener tokom utakmice mora biti spreman na situacije koje ne očekuje i da na njih pravovremeno reaguje. Ja jednostavno uživam u tim fudbalskim vožnjama opasnim vodama i to je za mene strast i život. Kada nešto radite sa strašću, ne možete da ne napravite rezultat. Kao trener u stvari samo primenjujem sve ono što sam još kao igrač naučio u mojoj fudbalskoj bašti, Partizanu, i ostalim timovima. Imao sam sreću da sam učio od najboljih, uključujući i moju braću Miloša i Milorada.

Nije mogao Milutinović da izdvoji omiljeni Mundijal na kojem je bio učesnik.

– Kao treneru su mi svi Mundijali bili izvandredni i na svakom sam uživao. Ne mogu opisati koliko je divan osećaj biti na jednom tako velikom takmičenju, a kamoli više puta. Što se tiče onih koje sam gledao kao navijač, posebno me je oduševilo SP 1974. u Zapadnoj Nemačkoj zbog do tada neviđeno dobrog fudbala. Finale u kome su Nemci pobedili Holandiju (2:1) bilo je fantastično. Prelepa su mi bila iskustva i pravo uživanje da gledam i Mundijale u Argentini 1978. i u Španiji 1982. Iako su Latinoamerikanci izuzetno strastveni navijači, moram reći da su za mene ipak najnevetovatniji bili italijanski i francuski ambijent iz 1990. i 1998. godine. Svaka zemlja ima svoj način doživjlaja fudbala, ali Evropa je nešto posebno. Drugačija je filozofija, ne samo fudbala već i života u Južnoj Americi, a za mene je svaki odlazak tamo bio uživanje da to posmatram i doživim.

S ozbirom da je radio u mnogo različitih zemalja, zanimljiv je odgovor harizmatični strateg imao na pitanje, koliko jezika govori.

– Nijedan. Vidite da sam i srpski zaboravio (smeh). Iz Srbije sam otišao još 1966. davno je to bilo. Šalu na stranu, zaista nijedan jezik ne govorim perfektno, ali sam svaki naučio dovoljno da mogu da se bez problema sporazumevam sa ljudima. Prvi moj fudbalski jezik je španski, pa srpski, pa onda italijanski, engleski i francuski, a znam i ruski. Uvek sam imao korektan odnos prema ljudima i to mi je najviše pomoglo da se snađem na početku – kazao je Milutinović i potom ispričao anegdotu iz vremena kada je sedeo na klupi selekcije SAD.

– Kada sam došao u Ameriku, predsednik Saveza me je pitao: “Kako ćeš, Boro, da radiš kad ne znaš engleski?” Ja mu odgovorim: “Ma ne brinite, biće dobro, znam da radim.” Prvih 15 utakmica rezultati su bili sjajni, ali posle, kako je moj engleski bio sve bolji, rezultati počeli da budu sve lošiji. Pozove me predsednik opet u kancelariju, kaže hitno treba da razgovaramo. Uvede me tamo i kaže: “Slušaj Boro, znaš ono za jezik što sam ti tražio da što pre naučiš? Pusti to, jezik nije važan, sami je bitno da ponovo pobeđuješ. Ja sam mu na to uz osmeh odgovorio: “Ja se izvinjavam, ali evo, vidite, moj engleski je napredovao”. Kineski, na primer, nisam imao pojma kada sam preuzeo nacionalni tim, ma ni reč da kažem. Međutim, sa njima sam se mnogo dobro sporazumevao. Pažljivo su me pratili šta god da pokažem na terenu i nisam imao nikakav problem da ekipi objasnim šta želim – ispričao je Bora Milutinović.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi