Ispovest Zorana Kalezića posle operacije: Otišao Marinko, pa moja drugarica Merima... Teško mi je

Pevač Zoran Kalezić nedavno je napustio bolnicu, posle hirurškog zahvata i, trenutno, oporavlja se kod kuće. U ispovesti za domaće medije, otkrio je koliko mu je bilo teško kada je čuo da su Merima Njegomir, sa kojom se i družio, te Marinko Rokvić preminuli.

S pevačicom se, inače, svakodnevno čuo i bili su jedno uz drugo u brojnim životnim situacijama.

- Svakodnevno smo pričali, iskreno smo govorili jedno drugom, ona je znala da ja imam kancer, ja sam znao da ona ima kancer, ona meni o svojoj boljki, ja njoj o svojoj i tako, sve smo pričali - priseća se on za „Republiku/S. Telegraf" teška srca, pa objašnjava kakvo ih je prijateljstvo godinama povezivalo, te iz kog razloga bira da tuguje u tišini. 

„Ja svoju tugu nosim sa sobom"

- To je prijateljstvo koje se ničim nije pokvarilo ni u jednom trenutku, sve do zadnjeg dana i baš mi je teško što je otišla. Ja nisam zvao njenu porodicu, nisam iz te priče da se ja oglašavam, kako to mnogi rade, ja svoju tugu nosim sa sobom, znaju, ko to zna, on zna, a njena deca znaju sve. Mnogo mi je teško zbog nje, ali onda kažem sebi: „Ako je Bog tako hteo da skrati njene muke jer to onda nije život, to je mučenje, otišla je na neko lepše mesto koje je obezbedila sebi svojom pesmom i pevanjem, sa svim što je učinila za našu kulturu, muziku i uopšte za našu profesiju." Ljude treba poštovati i za života, a ne samo kad odu, jadno se osećam kad vidim kako moje neke kolege žive, na koji način - priča on, pa se osvrće i na Rokvićev odlazak.

- Bio sam na teškim mukama kada su umrli meni dragi ljudi, prvo Marinko Rokvić, pa moja drugarica Merima. Otišli su dragi ljudi, mili. Sve zavisi koliko ste bili bliski s nekima od njih, nismo svi jednako bliski, a opet ne bih hteo da povredim nikog. Danas je teško shvatiti da se može biti prijatelj sa ženom i da ostane i opstane kao jedno iskreno prijateljstvo, danas ljudi ne veruju ničemu, pa ni tome. E, takav je bio moj odnos sa Merimom Njegomir. Kad sam ja bio već popularan i zvezda, Merima je dolazila da peva u Podgoricu. Ona je čula, to se znalo, svi su znali da moja majka šije najlepše haljine u Crnoj Gori, ona je došla kod moje majke da joj šije haljine, ali i potajno da upozna i njenog sina pevača, tada mladog, visokog, 210, divne oči, ja se sad šalim na svoj račun, ali tako sam upoznao Merimu. Otada, pa do njenog poslednjeg dana čuli smo se svakodnevno, samo mi se nije javila taj dan kad je umrla. Odmah sam rekao svojoj ženi: „Bogami se bojim za Merimu" - priznaje on.

Zoran Kalezić Printscreen ,,TV emisija Priče"

„Sedim kod kuće, dok oni nastupaju za 100.000 evra..."

- Najviše sam voleo dočeke Novih godina kada nisam pevao, da budem iskren, ja sam od onih kojima novac nije značio ništa, jer ga nisam imao. S novcem možete da napravite lep trenutak sebi ili drugome, neko zadovoljstvo, ali šta znači čuvati novac za crne dane, pa ga držite po nekim štekovima, kad dođu crni dani, onda vam novac ne treba. Poslednjih Novih godina bio sam u Crnoj Gori, gledao kako se dovode sa strane velike zvezde koje nastupaju za 100.000 evra, ja nisam ljubomoran ni zavidan, ali po čemu sam ja neuspešan, pa sedim kod kuće za Novu godinu, treba biti nečiji sluga, a ja sam sluga bio i ostao samo svojoj publici, ja sam svoju dušu i svoj život stavio u ruke ljudi koji me znaju celi život ovde, u KBC u Podgorici, a mogao sam da idem bilo gde. Ovde se leči moj narod, deca, zašto ne i ja. Kao što pričam sad o svom zavičaju s ove pozicije, isto tako pričam i o Beogradu, to je meni isto. Nama je tuđe bolje, lepše, uvek smo hrlili za nečim bogzna - zaključuje on.

Bonus video:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi