Neverovatna noć Miroslava Ilića: Pijan je zaspao, a onda se svašta dogodilo!

Miroslav Ilić je svojevremeno otkrio detalje tezgarenja po Makedoniji, pa ispričao da ga je jednom prilikom snašao nezaboravan maler posle jedne burne noći. Tada je sobu delio, po običaju, sa Škulom, šefom orkestra, koji mu nije bio od velike pomoći tom prilikom, jer je čvrsto spavao.

– U vreme kad smo tezgarili po Makedoniji, moj cimer u hotelskim sobama bio je redovno Škula, šef našeg orkestra. Te noći, kad sam nadrljao, stigli smo u hotel oko dva-tri, pred zoru. Čini mi se da je već svitalo.

– Bili smo mrtvi umorni, a i malo više smo popili. Toliko mi se spavalo da sam još u budnom stanju sanjao krevet. I taman kad sam počeo da tonem u prve slasti sna, neko zakuca. Nije mi bilo sasvim jasno šta se dešava, pa sam nastavio da tonem u san. Ali čovek pred vratima je i dalje bio uporan, počeo je čak i da lupa. Bio sam toliko sanjiv da sam težinu svog tela osećao udvostručeno. Nisam mogao čak ni oči da otvorim, a kamoli da ustanem. ,,Škula, neko lupa”, jedva izgovorih. Pošto sam mislio da će Škula dalje da preuzme sve na sebe, utonuo sam opet u san. Ali samo za trenutak – prisećao se on.

– Onaj je lupao znatno jače. „Ovaj će još da razvali vrata”, kažem glasno, teško se dižući iz kreveta. Škula je spavao kao top, okrenut zidu. Zavideo sam mu, kako može da spava pored ove lupnjave. Nekako se obučem, dođem do vrata i otvorim. U hodniku, nikog. Pogledam levo, pogledam desno – mrtva tišina. Svi spavaju. „Verovatno nije mogao da sačeka da se obučem”, pomislim i uletim što sam brže mogao u krevet. Odmah su me savladale božanstvene vode sna, ali prokleta vrata mi nisu dala mira. Bio sam u onoj prvoj izmaglici, kad opet – kuc, kuc. Ustanem i opet se obučem. Onaj na vratima je još jednom kucnuo. „Sačekajte, pobogu”, viknuo sam. Otvorim i rasanim se, sasvim. Ispred – nikog. Opet pogledam levo, pogledam desno – ni traga. U hodniku – mrtva tišina. Pošto sam se sasvim razbudio, rešim da više ne ležem. Staću kod vrata, pa čim on kucne, otvoriću. Stao sam i to sasvim blizu. Blenuo sam u bela vrata ošamućen, ali budan. I čekao. Odjednom – dum! Iako sam bio u pripravnom stanju, trgnem se tako naglo da sam skočio. Brzo uhvatim kvaku, otvorim… Istovremeno, iza leđa, čujem jedno dugačko ,,ha, ha, ha, ha…”, i udarac pesnicom u krevet. Škula, prisetim se i uhvatim se za glavu – ispričao je za „Sabor“ ’84 Ilić.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi