Maca iskreno o najranijem detinjstvu, preko raznih poslova, psovki: „Drži se, ovakvi se retko rađaju!"

Dragan Marinković Maca, poznati glumac i televizijska ličnost, prisećajući se najranijeg detinjstva, te i drugih značajnih momenata koje je do sada „prebobao", otkrio je razne stvari koje javnost o njemu do sada nije znala.

- Prvo čega se sećam u životu jeste nešto vlažno, mračno i kako se hvatam za nešto i vičem: „Drži se, Dragane, ovakvi se retko rađaju!" Eto ti! Pa mora se život okrenuti na šalu, kako drugačije?! Kad me već pitaš čega se prvo sećam. Eto toga! I tako ti ja ugledah svetlost dana jedne nedelje po podne, prelep prolećni dan, 17. marta leta gospodnjeg '68. Ali bez obzira na to što sam rođen u Sarajevu, verovatno zbog tog proleća mrzim zimu, mrzim hladno vreme i molim boga za globalno otopljenje... Drago mi je što sam rođen u Sarajevu. Imam nekako dvojaka osećanja, tata mi je iz Beograda, mama iz Sarajeva. E, jedino kome zavidim jeste jedan drug, on je bio treći asistent režije kad sam snimao jedan film u Italiji, njemu je mama iz Rima, a tata iz Londona. On je, eto, malo bolja kombinacaija, ja sam vicešampion što se gradova tiče - počeo je svoju priču Maca za „Kurir", pa nastavio o svom poreklu.

- Moji su, inače, sa Zlatibora, selo Ravne, Marinkovići, odatle su moja baba Božana i deda Ranko; deda je bio prvi oficir uz kralja i on je '41. zapalio u London uz kralja i nikad se više nije uspeo vratiti. Umro je u Londonu. Stari je ostao u Beogradu, studirao, radio... Bio je arhitekta i onda je upoznao moju mamu u Sarajevu, tako da sam ti ja tu gde jesam. Baba Božana se vratila na Zlatibor, a stari je ostao, putovao po bivšoj Jugi i naleteo na moju staru... - pričao je on, u poznatom stilu.

Relacija Sarajevo - Beograd

- I to moje prelepo odrastanje... bio sam uvek na relaciji Sarajevo - Beograd, tako da sam tako i odrastao. Ali Sarajevo je metafora. Dobro je odrasti tamo, pogotovo ako se baviš poslom kojim se ja bavim, jer tamo nema zvezda; mislim, bilo kojim javnim poslom da se baviš, jer tamo kod nas ili si raja ili si papak. Nema toga, popularan si, poznat, pa sad kao, svi ćemo da ti titramo; to kad odeš kući pa glumi zvezdu. To je dobro za odrastanje, jer nema foliranja, tu si i uvek si znaš gde si i šta si. Meša Selimović je to napisao, postoje tarabe i kome god je glava iznad tarabe ide - hop i to je to - dodaje Marinković, pa nastavlja i o svom bratu.

- Imam bracu iz tatinog prvog braka, on je u Herceg Novom, Saša moj! I to mi je najlepša scena koju sam doživeo u životu, on je stariji od mene 18 godina i kad bi ti to sad video na filmu, to što sam ja doživeo kad smo se sreli, rekao bi - idi u pi*ku materinu! A slušaj sad scenu, istinit događaj! Dakle, Tata je bio bolestan i ja Sašu do tada nikada nisam upoznao. Meni je 12, njemu 30 i tata leži i tu smo mama i ja i, sad tu ulazi Saša, na vrata bolnička, u istoj košulji u kojoj sam i ja! Ali bukvalno! Eto, ti to kad bi sad video na filmu rekao bi: „Ma, idi u pi*ku materinu, nemoguće!" Život piše romane. On je i dalje u Herceg Novom, porodica i to i kod mene nema da kažem moj Lav i Fjodor Simeon su polubraća, brat je brat i ja to ne je*em dva posto! Moji sinovi nisu međusobno polubraća, ne gledam ja to tako. Braća su! U principu, Saša živi u Herceg Novom, ja u Sarajevu i jednio što mi je falilo jeste još braće i sestra, je*i ga, ono kad je belaj uvek neko ima brata, ima sestru, a ja sam jedinac i to nije dobro. A nisam razmažen bio nikada - tvrdi.

Od 13. godine radi - zahvaljujući majci

- Počeo sam da radim sa 13 godina i to zahvaljujem svojoj majci što me je osamostalila i vrlo rano sam, sa 16 godina, počeo da živim sam. Prvi posao mi je bio u pekari, posle sam radio u „Zori", to ti je tvornica čokolade. U šest ujutro su me čekali džakovi od 50 „kila", nema, ne sme se zakasniti ni sekunde! Pa sam cepao karte na autobuskoj, pa prao šoferšajbne i nikad nisam stao raditi. Ja sam to tako hteo. Meni ja tata rano umro, 12 i po godina sam imao, ali nisam bio mučenik, da me sad tu neko sažaljeva i samo da ti kažem - ja sam samom sebi zaradio prvi „levis 501" i „starke". Od prve plate sam kupio dasku za peglanje baki Mariji, maminoj majci, kupio sebi „leviske" i onaj sat železnički, to je tad bilo - vau!

Tinejdžersko doba

- Prvo sam slušao „Rejnbou", „Parpl", posle sam se navukao na pank, svega je tu bilo „Pistolsa", "Kleša"...Imao sam krestu, ofarban. Tukao sam se sa hašišarima. Mi smo one hipike zvali hašišari i to je bilo ono... Okej, doba odrastanja u Sarajevu... Ono, je*o život ako nemaš neku frku nekad. Počeo sam raditi, kasnije sam posle srednje počeo studirati i studirao sam svašta nešto, pa sam imao očevu penziju, pa sam završio višu medicinsku, uvek sam hteo medicinu, još kao mali. Medicina i tačka. Kraj. Ende - prisećao se.

Rat je... Ma, neću o toj prljavštini!

- Pravo da ti kažem, ne znam sad baš tačno gde su mi svi ti klasići iz Sarajeva. Mi smo igrali u ratu, padaju granate, mi igramo ljubavnike, jedno na drugom i tresemo se; rat je, je*i ga. Al' ne bih mnogo o tome, to je jedna epizoda u mom životu... Ne bih... Opkoljeno sve bilo, ulje išlo na 180 maraka, kafa. I sad je dvesta maraka puno, a znaš li šta je dvesta maraka bilo '95?! Ma, neću o toj prljavštini ni da govorim! Žao mi ljudi, žao mi konja... a to je, je*i ga, rat. Rat je bio sve vreme, a ja sam hteo izaći početkom juna, imao trista maraka u džepu, ostavio majci dvesta, sebi sto, uzeo četovoro gaća na sebe i krenuo, imao konekciju da se ispalim da krenem za Beograd, međutim, onda se vratim i nađem majku uplakanu. A da sam otišao ne bih je našao živu i onda sam ostao zbog nje. A ona je ostala zbog troseda, dvoseda, stvari... Mislim, ružno zvuči, ali je*i ga, ona kaže: „A đe ću ja sad, sine?" A taman otišla u penziju i zarati se. I ja, ono, gde ću, šta ću i ostanem zbog nje. Četiri godine nema struje, nema grejanja i sad kad god čujem od Džeja... Evo, slušaj ovo. Izvadio sam bio kasetofon iz „keca", bila prva zima i ja se pokrio ćebetom, zima ubija, srce puca, nema struje... I čujem ja na radiju: „Ni na istok, ni na zapad... Gde ću sad, moja ružo...", znaš to. I sad, gde ću sad i gde ću sad?!A ne možeš nigde! I tako ti ja popušim četiri godine.

Antonio Ahel/ATAImages

Samohrani otac

- Sad drugačije razmišljam, sad sam samohrani otac dva deteta, pa ono... Ne bih od njih otišaoa i ne bi ih pustio, ali ono, ispoštovao sam majku i ostao tu, ali nikada ne krivim nikoga ni ko je otišao ni ko je ostao. Ljudi kažu: „E pi*ka, otišao!" „E, pi*ka ostao!" Je*o to, to je prljavo vreme, ne ponovilo se, ja kažem najprljavije, jer ne znam kako je gde u svetu, ali znam kako je bilo.

„To se zaboravilo kad sam postao Maca!"

Ništa, vrtim ja tamo-vamo po Sarajevu, prođe ta prljavština, taj užas. I, evo, ja sam bio pionir saradnje pozorišta BG-SA. I tad su mi se na*ebali majke, meni i pokojnom Davorinu iz Indeksa! Došli oni u Sava centar, a ja došao u Atelje sa Gospođicom Julijom. Na*ebali mi se mile majke! „Otišao sam da se poklonim agresoru", vako, nako... Pljuvali me svi koji danas ne izlaze iz Beograda, Mustafić i ovi šupci! Kemal Moneteno nije čak ni pričao sa Davorinom Popovićem. Posle je pevao na ekavici sa Dušanom Svilarom i tako to. Prljavo je sve to, bile su vruće glave. Isplivao sam iz toga. Da budem iskren, Alija Izetbegović je rekao: „Ja sam te ljude pustio, u čemu je problem, kultura nema granica i barijera", to je bilo '97. Mi smo pioniri. Posle toga je Atelje došao u Sarajevo, posle toga sam ja režirao na kamenju srušenog Starog mosta, Krležinog Adama i Evu sa glumicama sa zapadne i istočne strane Mostara, Brega mi pisao muziku i posle sam došao u Beograd sa tom predstavom i posle je išao Atelje u Mostar. Bio sam pionir saradnje, ali se to zaboravilo kad sam postao „Maca". Onda su mi je*ali mater kao Maci. Radili smo „Pile i Maca šou" kad sam ušao u šoubiz, Macu sam brendirao kao šoubiz, nisam ambivalentna ličnost, ali Dragan Marinković je glumac i reditelj, a Maca je šoumen.

Pankreas je zlo

- U Beograd definitivno dolazim, 2008. na poziv „Emoušna", to mi je bila životna prekretnica i tada sam dobio jak životni šamar. A bilo je to jedno ludo leto! Osmog septembra je mom Lavu rođendan, ja sedmog naveče letim u Sarajevo, osmog ću, kontam, biti sa malim na rođendanu, a devetog idem Dini Dvorniku na sahranu. I ja se naduo ovako! Mislio sam da imam čir i da mi je pukao, a u stvari sam imao upalu pankreasa. Završim u šok sobi pored četiri osobe koje su umrle i onda skontam - kreće sezona, „Operacija trijumf", snimam film sa Mirom Furlan, ej, s njom snimam film, ona i ja smo u ljubavi, meni je to dečačka želja bila, kontaš i snimam neku seriju i ide jesen... I skontam ja, srećom, taj šamar od boga kao znak, e 'ajd malo ručna na tri zupca, prikoči i hvala Bogu preteknem. Kasnije sam shvatio Marinka Madžgalja, kad je imao to sranje, taj pankreas je zlo jedno! Pokušao sam svašta nešto da ga iščupamo i tad sam se prebacio defintivno u Beograd i sad mi je, ono, Beograd baza. A jedno vreme sam bio Novosađanin, tamo imam i mlađeg sina - nastavio je za pomenute medije.

Privatnost

- Nisam ti se ja nikada ženio. Imam sina Lava, on je '95. godište, a mlađi je 2004. To je devet godina razlike. Fjodor Simeon se zove mlađi. Imam dva divna sina, dva ponosa, jedan je pubertetlija, sad trenutno misli da je najpametniji na svetu... Ali, nema veze, on je jedno divno fino vaspitano dete i ovaj drugi mlađi isto. I imao sam sa Jovanom taj nemio događaj, taj pobačaj... Trojke su bile, i bogu se molim... To je bilo pre dve i po godine. Mislim da je Jovana baš zaslužila, vidim je kakva je sa mojom decom, mora je Bog počastititi detetom, jer bila bi sjajna majka. I ja bih inače voleo. Kad me neko pita šta bih, ja bih voleo fudbalski tim dece negde kraj mora u nekoj hacijendi i da sam ono kvartalno sa familijom, pa da onda moram neki film da radim pa me nema tri meseca i onda opet sa decom. Volim decu, deca i putovanja su smisao života.

- Kakav sam privatno? Pa ja mislim da sam normalan, a ljudi mi kažu da nisam, ko će tebe upraviti! Ne znam, malo mi je 24 sata za dan, stvaram, družim se, smislen sam, ne znam kako neko može da ne radi, to mi nije jasno! Ja stvaram, volim da stvaram i obično imam tri cilja; kad dođem blizu ispunjenja njih ja idem dalje, postvaljam sebi druge ciljeve.

Antonio Ahel/ATAImages

Kao otac? Liberalan!

- Kao otac sam liberalan vrlo. Ali, zna se. Za*eban sam. Ne znam, ne mogu ja to kao roditelji, meni moja majka i dan danas kaže, pazi da ti ko šta ne ubaci u piće, a nije ona iz pi*ke materine, gradsko je dete, fakultetski obrazovano, ali njoj je ovo današnje „saj faj"! Ona je odrasla uz Čobija, igranke, Dragana Stojnića, Indekse, ona jeste gradsko dete, ali njoj je ovo danas nenormalno. Ja recimo mojeg kad bih video da je razguljen malo bih ga zezao, ali radije bih mu ja izvadio da vidi, a ne neko drugi, ja sam po tom pitanju mnogo liberalniji i od moje majke i od drugih roditelja. Ovaj stariji radi nešto grafički dizajn, stripove, nešto se tu loži i u tom je nekom filnu. Mlađeg čak i vidim kao nekog vezanog za scenu, da li kao glumca ili nešto tako, ali mogao bi biti. Ali, niti mene to interesuje, niti bih ikada u životu uticao na to - iskren je bio on.

Psovke

- Ne psujem, psujem normalno. Šta je psovanje?! Idi u pi*ku materinu?! Meni je to normalno, je*i ga. Meni je to psovati, kako bih drugačije mogao reći. I nije meni to psovanje, nego sam vrlo direktan. Ne znam čemu laž, mnogo smo postali društvo lažnog morala i predrasuda i to je ono zašto smo na margini svega, u trećoj deceniji 21. veka. Sve kao, jao, jao... Zato što nas predrasude ubiše i lažni moral, zato smo tu gde jesmo. I otišli smo u ku*ac što su se žene promafijale. A nekad su žene bile žene. A ne ovo, meteorološkinje, rodne ravnopravnosti i te neke budalaštine. Raz*ebale su porodice. I onda ovi muškarci, sa malim m... Da bi bili veći mangupi od njih još više mafijaju i svi nešto mafijaju, svako nešto mafija i usrali su porodicu kao embrion svakog zdravog društva!

Ljubav nije poker pa da je odigramo na blef

- Nemam ti ja to, tu prvu ljubav, ne sećam se. Ljubav je izmislila sirotinja da može džaba da je*e. Šalim se, ali za*ebano je sve to. To su ozbiljne priče. Biti zaljubljen i voleti to su dva različita sveta i, ono, rispekt za neke ljude, ja ulazim u šestu godinu, nikad mi se to nije desilo, neke stvari se jednostavno otkriju, onda se to zove ljubav ili je to poštovanje, miks nekih predobrih stvari koje se dese. Imam u novoj predstavi taj dobar deo, govorim o tim stvarima: nikome nije suđeno da bude sam, problem je u odustajanju, kada jednom odustaneš onda ti postane navika da ti svi izgledaju isto. Kakva greška. Postali smo samoživi, razmaženi, sebični i posle se čudimo kako ne možemo da živimo udvoje. Ljubav nije poker pa da je odigramo na blef... Raskidi? Šta ja znam, ispalo je da mi nismo mi, da to nije to... Negde se nismo pohvatali, ja sam direktan i iskren. Evo, nekim prijateljima sam rekao isto, vidite da vam ne ide, 'ajd raz*ebite se. Ostali smo u korektnim odnosima, normalni i civilizovani, imamo proizvod naše ljubavi, tu nema puno pameti, u jednom momentu smo prestali da funkcionišemo, da mi budemo mi. U životu meni treba oslonac, a ne teg, ma svakom iole civilizovanom čoveku, bez nekih teških tema - ispričao je, između ostalog Dragan.

Neostvareno

- Još bih voleo da Jovana i ja imamo dece, priotitet je to, i da... Postalo je sve vrlo za*ebano; voleo bih da radim na novoj predstavi, evo vam ekskluzive. „Kakva ti je žena, takav ti je život i penzija", predstava koja može da se igra večno zbog teme kakva je i zato što je odličan predstava i sada pravim i radim na drugoj nastavak ove, neće se zvati tako, nije „Umri muški 1, 2, 3" i radim ovo-ono i voleo bih da se malo negde vrate neka vremena, manje turbulenta, ovo je sve toliko... Da mi je malo naći mirnu luku, nije da sam se umorio ali da mi je naći više vremena za putovanja, da sam slobodniji, sloboda je najveće bogatstvo. Da je doći na nivo dva, tri projekta koji ti završavaju je*eno egzistencijalno pitanje, a ne da ideš na hiljadu strana da bi pokrio sve troškove. To mi je želja i cilj, valjda će se stvari iskristalisati ili sam ja možda utopista - kaže on.

Bonus video:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi