"Proganjaju nas prizori iz Turske" Spasioci iz Srpske još se oporavljaju od horora koji su zatekli posle zemljotresa

Spasioci iz Republike Srpske, koji su bili u humanitarnoj misiji u turskim gradovima koje je početkom februara razorio izuzetno jak zemljotres, još ne mogu da se oporave od prizora koje su tamo zatekli.

Mislili su da se ono što su videli u pokrajinama Hataj i Kahramanmaraš može videti samo u filmovima, i da u najgorim noćnim morama nisu mogli da zamisle katastrofu i tugu tih razmera.  

Kako u stvarnosti zamisliti desetine i desetine tela po ulicama,  prekrivenih ćebadima, dok ih pogrebna auta samo kupe, a nikako da ih pokupe… Kako ostati imun na prizore u kojima ljudi u naručju ljuljaju mrtva tela svoje dece, jer ne mogu da shvate i prihvate da su ih zauvek izgubili?!

Zagrljeni muž i trudna žena

Svakako, posebna je priča ono što su naši spasioci zaticali u ruševinama, pa ni danas iz misli ne mogu da odagnaju slike zagrljenog muža i žene, a ona u poodmakloj trudnoći… Ili izvučene tročlane porodice u kojoj takođe niko nije preživeo. A majka u zagrljaju drži četvorogodišnje dete, valjda se nadajući da će ga tako spasti smrti…

Kako zaboraviti sliku da između ploča zgrada, koje su se u rušenju naslagale jedna na drugu, vire ruke i noge poginulih, oko kojih nariču oni koji su preživeli. Izvlačenje ovih tela moralo je sačekati neka druga vremena, jer su spasioci žurili na ruševine gde je postojala makar i mala šansa da je neko preživeo.

 

 

- Dok smo bili na terenu, funkcionisali smo kao isprogramirane mašine, sa jednim jedinim ciljem, a to je spasti što više ljudi. Nismo razmišljali ni o čemu drugom i nismo se plašili - priča za Srpskainfo član bijeljinske Gorske službe spasavanja Mladen Rosić.

Dnevno izvlačili po 15 tela

Ne krije da su sada, kako vreme odmiče, njegove kolege i on sve svesniji da je boravak u Turskoj ostavio veliki trag na mnoge od njih.

- Trebaće nam vremena za oporavak, jer ono su strahote kakve se ne viđaju često. Dnevno smo izvlačili po 15 tela, među kojima je bilo i dece… Stalno su mi pred očima potresne slike poginulih, ali i članova njihovih porodica i preživelih, koji su kao zombiji, ukočenog pogleda, tumarali po ulicama. Nedavno sam u Bijeljini išao ulicom, a pored puta je bio bager koji je rušio neku kuću. Kad sam čuo taj zvuk, u sekundi sam se opet vratio u Hataj. Loše spavam, a kad uspem da zaspim, sanjam te nesrećne ljude – ističe Mladen.

Profimedia/Eren Bozkurt/Anadolu Agency

Za njega, ali i njegove kolege koji su s njim bili u Hataju, najpotresnija scena bila je izvlačenje muža i trudne žene.

- Ona je bila u osmom-devetom mesecu trudnoće. Bili su zagrljeni. I danas mi je ta slika pred očima i ne da mi mira. Sa druge strane ruševine izvukli smo pet tela, a reč je o ljudima koji su krenuli da beže i kojima je bilo potrebno da pređu još samo dva metra da izađu iz zgrade. Nisu uspeli, tu su zatrpani. Nažalost, za sedam-osam dana koliko je trajala naša misija, nismo izvukli nijednog preživelog - kaže Mladen.

Spasena deca

Dodaje da su ljudi čiji su najmiliji bili pod ruševinama često po svaku cenu hteli da spasioci dođu baš na tu lokaciju.

- Dešavalo se da se na jednoj lokaciji par porodica tako žestoko posvađaju i potuku između sebe, jer žele da se raščišćava na mestu gde su njihovi najmiliji. Onda dođe policija, ali i oni malo šta mogu da urade, sve dok ne zapucaju. Tek onda se zavađene porodice malo smire. Naravno da ih razumemo, ali jednostavno, jedan tim spasilaca nije mogao da u istom trenutku bude na dva mesta. Ljudi čije bismo najmilije izvukli mrtve, ipak su bili srećni, jer su bar mogli da ih sahrane - kaže Mladen.

Profimedia

Dodaje da je, u haosu u kojem su se našli, bilo i trenutaka koji su im zagrijali srca i potvrdili da su na pravom mjestu.

- Pretposlednji dan boravka u Hataju, psima i termalnim kamerama locirali smo da u jednoj ruševini ima živih. Na 11 metara ispod ruševina nađene su pelene i cipelice deteta od par godina. Sutra su na ovom mestu izvukli bebu i dečaka, što je za nas bila velika radost i satisfakcija da naš rad i trud nisu bili uzaludni. Kad smo trebali da krenemo kući, otišli smo u prihvatilište gde su bila deca, naši mali drugari. Pozdravili smo se s njima, i tad su suze same od sebe pošle, jer napuštamo taj jadni narod i mališane bez roditelja. Iako se i danas borim s demonima koje nosim iz Turske, ne daj bože da zatreba, opet bih, i to bez razmišljanja, otišao u sličnu misiju - poručuje Mladen.

Isto bi postupio i njegov kolega Armin Hamidović, koji za Srpskainfo kaže da mu je drago što je bio u prilici da pomogne građanima Turske, koliko god je bio u mogućnosti.

-  I sutra bih pristao otići na sličan zadatak, ali molimo Boga da za to ne bude potrebe. Jer, dolaskom u provinciju Hataj, odnosno grad Antakija, spasilački timovi su zatekli postapokaliptične prizore. Ulaskom u grad, na sve strane dokle pogled seže bile su srušene zgrade, saobraćaj je bio zakrčen od policijskih, vojnih, vatrogasnih i raznih drugih službi za spasavanje, kao da je ratna zona. To je prizor kakav se teško može zamisliti – priča Armin, koji je takođe član Gorske službe spasavanja Bijeljina.

Ljuljao mrtvo dete

Priseća se da je njegov tim na nekim lokacijama pronalazio čitave porodice koje su izgubile živote u deliću sekunde.

- Pronalazili smo beživotna tela dece, tinejdžera, onih najstarijih. Stravični prizori. Pored svega toga, bio je prisutan i strah prilikom pretraga ruševina od mogućeg daljeg urušavanja, jer je tlo bilo nestabilno i često se treslo. Za nepunih 10 dana, koliko smo bili u spasilačkoj misiji, bili smo svedoci nezapamćene katastrofe koja je pogodila moderno doba. Nadam se da neću biti svedok istoga u budućnosti, jer ono što se desilo tamo nikad ne bih mogao ni zamisliti. Trebaće mi neko vreme da se oporavim kako fizički, tako i psihički, jer su to scene koje se ne zaboravljaju lako - poručuje Armin.

Youtube/The Sun

Ono što smo videli kad smo stigli u zemljotresom razoreni turski gard Kahramanmaraš, teško će malo ko od nas ikada zaboraviti, ističe Nenad Jovanović, član Odseka za civilnu zaštitu u Bijeljini i član specijalizovanog tima za spasavanje iz ruševina Republičke uprave civilne zaštite.

On je bio jedan od 22 hrabra čoveka iz ovog tima koji su se u ranim jutarnjim časovima 8. februara upustili u bespoštedno spasavanje preživelih u razornom zemljotresu, koji je Tursku pogodio u noći sa 5. na 6. februar.

- Tek smo stigli u razrušeni grad i još nije bio postignut visok nivo organizacije u spasavanju. Na ulicama su bile desetine tela, prekrivenih ćebadima, što je samo po sebi izgledalo više nego potresno. Onda sam ugledao čoveka koji u naručju drži telo djeteta, otprilike između 7 i 10 godina. Nismo mogli da ga vidimo, jer je bilo zamotano. Ljuljao ga je i pričao mu nešto, kao da je živo. Ovo sećanje za mene je, zaista, jedno od najpotresnijih koja nosim iz ove spasilačke misije - ističe Nenad.

Druga scena koju nikada neće zaboraviti je prizor izvučene tročlane porodice, u kojoj niko nije preživeo, a dete od četiri godine je bilo u zagrljaju majke.

- Mnogi ljudi, čiji su se najmiliji našli pod ruševinama, bili su očajni, pa je bilo i dosta lažnih dojava. Zvali su nas, uz tvrdnje da se iz ruševina čuju glasovi. Kada bismo otišli tamo, nije se čulo ništa. Samo su hteli da neko što pre dođe i pokuša spasti članove njihovih porodica, dok ne bude kasno. Ovo su samo neke od potresnih scena iz Kahramanmaraša koje će mi ostati urezane u pamćenje, a pred kojima se lome i oni najjači i najstabilniji – poručuje Nenad.

Bonus video:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi