"Oluja je najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata": Duško je bio jedan od 250.000 Srba koji su proterani sa ognjišta

Hrvatska zločinačka akcija “Oluja”, koja predstavlja najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata, trajala je od 4. do 7. avgusta 1995. godine, a na Kordunu do 11. avgusta zbog situacije ulaska teritorije i naroda u neprijateljsko okruženje.

Tom prilikom hrvatske snage su ubile najmanje 1.800 i proterale više od 250.000 Srba, posle čega su uspostavile kontrolu nad teritorijom Republike Srpske Krajine.

Napad je počeo rano ujutro, a dan kasnije hrvatska vojska ušla je u gotovo potpuno napušten i prethodno teško i nasumično granatiran Knin.

Otpor vojske RSK slomljen je brzo, operacija je zvanično trajala četiri dana, -izuzev na Kordunu, a završila se padom Republike Srpske Krajine.

Kako je sve to izgledalo, za 24sedam govori Duško Dejanović, jedan od 250.000 Srba koji su proterani sa ognjišta svojih pradedova.

Da bi doprineo očuvanju sećanja na ovaj zločin nad srpskim narodom, on je učestvovao i u snimanju filma i tv serije koji prikazuju progon i egzodus Srba iz Republike Srpske Krajine na kojem je radio u sektoru režije kao lektor scenarija, slušao govor i vršio korekcije izgovora glumaca.

Život u Republici Srpskoj Krajini

Dejanović kaže da je život u Republici Srpskoj Krajini tekao relativno normalno, ako se to tako može nazvati s obzirom na uslove u kojima se narod tamo nalazio.

– Trudili smo se da, koliko je to bilo moguće, živimo kao da rata nema. Proizvodnja hrane u našem Kordunu je nastavljena, jedini problem nam je bio nedostatak goriva. 

24sedam/ Katarina Mihajlović

Naš kraj je uvek bio poznat po vrednim ljudima i oni su nastavili marljivo da rade. Svako domaćinstvo je bilo u obavezi da odvoji jedan deo poljoprivrednih prinosa za vojsku, i to nikome nije bio probem. Svaki domaćin je, kada ne bi bio na ratnom položaju, iskorišćavao svoje vreme da radi – kaže on za 24sedam.

Dejanović dodaje da je sportski život bio razvijen.

– Tokom primirja organizovani su sportski turniri, a igralo se i fudbalsko prvenstvo. Čak smo osnovali i jedan ženski košarkaški klub.

Dakle, iako je rat bio u toku, trudili smo se da život teče. Jedino što nije radilo bio je bioskop – priseća se on.

Bioskop nije radio iz razloga masovnijeg okupljanja stanovništva na jednom mestu jer bi se time mogli ugroziti životi ljudi iznenadnim neprijateljskim napadom i bombardovanjem.

24sedam/ Katarina Mihajlović

Omladina se, prema njegovim rečima, trudila da živi kao i njihovi vršnjaci iz drugih srpskih krajeva.

– Tada nije bilo interneta, pa smo gledali televiziju, slušali muziku, kao i svi ostali – kazao je Dejanović.

Ipak, ono po čemu su se razlikovali od svojih vršnjaka iz nekih drugih krajeva jeste saznanje da im je život direktno ugrožen.

– Najgore je bilo kada mladi momci odu i više se ne vrate. Poznaješ nekoga, igrali ste zajedno fudbal ili košarku, i on je sutradan otišao na liniju i nije se vratio. Zamislite samo kakav je šok za jednu manju sredinu kada u jednom danu bude 13 sahrana srpskih boraca, što se dešavalo – priseća se Dejanović.

Početak etničkog čišćenja

On kaže da se većina ljudi iz njegovog mesta povukla u okolna sela kada je počeo hrvatski napad.

- To se i ranije dešavalo, jer su Hrvati uglavnom gađali veća mesta, pa je bilo sigurnije otići kod rodbine i prijatelja u selo dok se napad ne završi. Mi smo slutili da je ovo što nam se na kraju i desilo najgori scenario koji bi mogao da nam se dogodi, ali čovek u tim trenucima jednostavno ne veruje da će do toga doći – priča on, i priseća se scene koja se odigrala 5. avgusta 1995. godine:

– Napad je počeo i traje, a jedan od mojih starijih zemljaka koji je tad imao oko 80 godina meni i prijateljima govori kako sutra mora da ide u njivu da sakuplja seno.

Dakle, on nije ni pomišljao da će uskoro zauvek da napusti svoje ognjište. Isti dan već su počele da pristižu i prve srpske izbeglice.

24sedam/ Katarina Mihajlović

– Oko 15 časova 5. avgusta sam prvi put video kolonu ljudi iz severne Like i nije mi bilo jasno kuda svi oni idu. Za to vreme Hrvati su preuzeli frekvenciju naše radio-stanice, izveštavali da se na ratištu ne događa ništa bitno i uglavnom puštali muziku. Ljudi nisu ni znali šta se zaista dešava – kaže Dejanović.

Kada su shvatili da je u pitanju napad većih razmera, doneta je odluka da se ide do komande UNPROFOR-a u Topuskom, misleći da će tako naći zaštitu.

– Mi u tom trenutku i ne znamo da su Dalmacija i Lika pale. Tada nije bilo mobilnih telefona ili nekih drugih sredstava komunikacije – priča Dejanović.

– Kada smo – nastavlja on – 6. avgusta stigli u Topusko, tu sam sreo neke poznanike koji su mi ispričali šta se dogodilo u drugim krajevima RSK.

Tih dana desili su se i strašni zločini, jer je zbog velikog broja ljudi koji su se povlačili nastao zastoj na putu, tako da se kolona jako sporo kretala.

Tada je došlo do spajanja Petog korpusa tzv. Armije BiH, koji je prešao sa teritorije BiH, nama sa juga, sa hrvatskom vojskom koja je došla sa severa, tada smo upali u okruženje neprijatelja.

Jedno od mesta u kome su se hrvatsko – muslimanski  neprijatelji spojili bilo je Žirovac, gde su izvršeni masovni zločini nad srpskim civilima koji su se povlačili.

24sedam/ Katarina Mihajlović

Dejanović se priseća da je došao u Novi Grad u Republici Srpskoj, a ubrzo zatim i do Prijedora, odakle nije hteo da ide dok ne nađe svoje najbliže.

Srećom, tu je uspeo da pronađe majku i rodbinu.

– Ali nisam znao gde mi je otac. Jedino što smo čuli jeste da je ostao na frontu – priča Dejanović.

Na putu ka Srbiji, problem su predstavljale i letnje kiše, koje su dodatno usporavale kolonu.

Pomoć naroda Republike Srpske

Dejanović dodaje da je narod Republike Srpske, koliko je mogao, pomagao prognanom narodu iz RSK.

– Zbog specifičnosti cele situacije, sedam dana nisam jeo. Glad uopšte nisam osećao. Tek sam 10. avgusta posle podne, kada sam stigao u Bijeljinu, konačno nešto pojeo. Narod Republike Srpske nam je, dok smo putovali, iznosio hranu, i tako su tada dve žene donele veliku posudu punu palačinaka na parkingu na kom smo boravili. Tada sam pojeo tri-četiri palačinke, a one su mi ih spakovale u kesu da imam za kasnije. Takođe, neki momak i devojka koji su izbegli za vreme rata iz Tuzle su me pozvali u kuću da se istuširam i prespavam kod njih. Prihvatio sam da se konačno okupam, ali sam spavao u svom automobilu, ne želeći da im stvaram veću obavezu – rekao je on.

Tada je, kaže, pozvao rodbinu iz Beograda, i oni su mu saopštili da mu je otac živ i da se nalazi u Rumi.

Profimedia

Takođe čim je stigao u Bijeljinu, i kada su se parkirali na parkingu stao je na nekoliko metara ispred jedne kuće, tad ga je jedan čovjek video i otvorio mu vrata svoje kapije.

Pozvao ga je da se osveži i odmori, tu je konačno malo odmorio i proveo vreme u razgovoru sa domaćinom te kuće za kojeg se seća da se zove Dragan Kapetina, koji je takođe za vreme rata izbegao u Bijeljinu.

Razgovarali su uz hladno piće i voće koje mu je dobrodošlo u letnjim vrućinama nakon napornog puta.

Kako je dan odmicao bilo je kasnije i više ljudi jer su pristizali sa svih strana na taj parking i tako ih je Dragan sve pozivao kod sebe da predahnu i odmore.

– Kordun je ostao u okruženju, i posle pregovora i neizvesnosti koji su trajali četiri dana je dogovoreno da Srbi sa Korduna auto-putem se evakuišu u Srbiju. Među njima je bio i moj otac.  Srbi su napustili Kordun 11. avgusta 1995. godine stigavši auto-putem u Srbiju. Tada se u okruženju neprijatelja nalazilo 35 000 Srba sa Korduna.

Hrvati su ih usput vređali, gađali kamenjem, ali na kraju su uspeli da prežive – ispričao je on.

Život posle “Oluje”

Dejanović kaže da je, srećom, imao rodbinu u Beogradu, tako da je mogao koliko-toliko da nastavi normalan život. Tu sreću, nažalost, nisu imali svi.

– Mnogi su završili u prihvatnim centrima u kojima je u sobama bilo i po pedeset ljudi. Drugi su, opet, izbegli smrt 1995, ali ih je ona sačekala 1999. godine. Lično sam poznavao ljude koji su izbegli u Surdulicu i koji su poginuli tokom NATO bombardovanja – kazao je on iako je krug i gerontološki centar bio jasno označen oznakama bolnice jer se deo zgrade sa prognanicima iz Krajine nalazio u krugu sanatorijuma za plućne bolesti, a sam paviljon u kojem su boravili bio je registrovan i u Visokom komeserijatu za izbeglice kao smeštaj za prognane Srbe iz Krajine još od 1995 godine.

Dejanović ističe da, iz današnje perspektive, najviše bole rane nastale pre zločinacke akcije “Oluja”.

– Danas mnogi zaboravljaju šta se dešavalo od 1991. do 1995. godine. Naš narod je iscrpljen, najbolji momci su nam izginuli i, na kraju, operacijom “Oluja” izvršeni su progon, pljačka i uništenje imovine – priča on, i dodaje da stradanje srpskog naroda iz Republike Srpske Krajine 
ne sme nikad da se zaboravi.

Film o zločinačkoj akciji “Oluja”

Podsetimo, film “Oluja”, koji obrađuje temu etničkog čišćenja Srba sa područja RSK, u bioskope stiže na zimu u januaru 2023. godine, a novinari su imali priliku da prvi pogledaju trejler. Nakon toga, samo muk i tišina.

Miloš Radunović, reditelj filma, za 24sedam je izjavio da je to pre svega jedan istinit film.

 

Profimedia

 

Kako je objasnio, rad na filmu bio je "komplikovan", jer ne može sve da stane u jedan film, i velika je odgovornost snimati u trenutku kad imate 250.000 živih svedoka.

Radunović je intervjuisao učesnike događaja, a njihova svedočenja o stradanju srpskog naroda su za potrebe filma dramatizovana.

Od 250.000 životnih priča i sudbina, izabrane su one "najfilmskije".

Bonus video: 

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi