"Sedam dana nisam jeo, od gorčine ni glad nisam osećao": Potresno svedočenje Srbina proteranog u "Oluji"

Akcija “Oluja”, koja predstavlja najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata, počela je na današnji dan 1995. godine. 

Ova zločinačka akcija je trajala do 7. avgusta 1995. godine, a tom prilikom hrvatske snage su ubile najmanje 1.800 i proterale 250.000 Srba, posle čega su uspostavile kontrolu nad teritorijom Republike Srpske Krajine

Napad je počeo rano ujutro 4. avgusta, a dan kasnije hrvatska vojska ušla je u gotovo potpuno napušten i prethodno teško i nasumično granatiran Knin. Otpor vojske RSK slomljen je brzo, operacija je zvanično trajala četiri dana, a završila se padom Republike Srpske Krajine.

Kako je sve to izgledalo, za 24sedam govori Duško Dejanović, koji je bio jedan od 250.000 Srba koji su proterani sa ognjišta svojih pradedova.

Život u Republici Srpskoj Krajini

24sedam/ Katarina Mihajlović

Dejanović kaže da je život u Republici Srpskoj Krajini tekao relativno normalno, s obzirom na uslove u kojima se narod tamo nalazio.

- Trudili smo se da, koliko je to bilo moguće, živimo kao da rata nema. Proizvodnja hrane u našem Kordunu je nastavljena, a jedini problem nam je bio nedostatak goriva. Naš kraj je uvek bio poznat po vrednim ljudima, i oni su nastavili marljivo da rade. Svako domaćinstvo je bilo u obavezi da odvoji jedan deo poljoprivrednih prinosa za vojsku i to nikome nije bio problem. Svaki domaćin je, kada ne bi bio na ratnom položaju, iskorišćavao svoje vreme da radi - kaže on za 24sedam.

Dejanović dodaje da je sportski život bio razvijen.

- Tokom primirja, organizovani su sportski turniri, a igralo se i fudbalsko prvenstvo. Čak smo osnovali i jedan košarkaški klub. Dakle, iako je rat bio u toku, trudili smo se da život teče. Jedino što nije radilo bio je bioskop - priseća se on.

Omladina se, prema njegovim rečima, trudila da živi kao i njihovi vršnjaci iz drugih srpskih krajeva.

24sedam/ Katarina Mihajlović

- Tada nije bilo interneta, pa smo gledali televiziju i slušali muziku, kao i svi ostali - kazao je Dejanović.

Ipak, ono po čemu su se razlikovali od svojih vršnjaka iz nekih drugih krajeva jeste saznanje da im je život direktno ugrožen.

- Najgore je bilo kada mladi momci odu i više se ne vrate. Poznaješ ga, igrali ste zajedno fudbal ili košarku, i on je sutradan otišao na liniju i nije se vratio. Zamislite samo kakav je šok za jednu manju sredinu kada u jednom danu bude 13 sahrana srpskih boraca, što se dešavalo - priseća se Dejanović.

Napad

Kada je počeo hrvatski napad, većina ljudi iz njegovog mesta se povukla u okolna sela. To se i ranije dešavalo, jer su Hrvati uglavnom gađali veća mesta, pa je bilo sigurnije otići kod rodbine ili prijatelja u selo dok se napad ne završi.

- Slutili smo da je to što nam se na kraju i desilo najgori scenario koji bi mogao da nam se dogodi, ali čovek u tim trenucima jednostavno ne veruje da će do toga doći - priča on, i priseća se scene koja se odigrala 5. avgusta 1995. godine.

- Napad je počeo, a jedan od mojih starijih zemljaka meni i prijateljima govori kako sutra mora da ide u njivu da kupi seno. Dakle, on i ne pomišlja da će uskoro zauvek da napusti svoje ognjište.

Istog dana već su počele da pristižu i prve srpske izbeglice.

24sedam/ Katarina Mihajlović

- Oko 15 časova 5. avgusta, prvi put sam video kolonu ljudi iz severne Like i nije mi bilo jasno gde svi oni idu. Za to vreme Hrvati su preuzeli frekvenciju naše radio-stanice, izveštavali da se na ratištu ne događa ništa i uglavnom puštali muziku. Ljudi nisu ni znali šta se zaista dešava - kaže Dejanović.

Kada su shvatili da je u pitanju napad većih razmera, doneta je odluka da se ide do komande UNPROFOR-a u Topuskom, misleći da će tako naći zaštitu.

- Mi u tom trenutku i ne znamo da su Dalmacija i Lika pale. Tada nije bilo mobilnih telefona ili nekih drugih sredstava komunikacije - priča Dejanović.

Profimedia

Kada je, nastavlja on, 6. avgusta stigao u Topusko, sreo je neke poznanike koji su mu ispričali šta se dogodilo u drugim krajevima RSK.

Tog dana desio se i strašan zločin, jer je zbog velikog broja ljudi koji su se povlačili nastao zastoj na putu, tako da se kolona jako sporo kretala. Tada je došlo do spajanja Petog korpusa tzv. Armije BiH, koji je prešao sa teritorije BiH sa juga, sa hrvatskom vojskom, koja je došla sa severa. Oni su se spojili u mestu Žirovac, gde su izvšeni masovni zločini nad srpskim civilima koji su se povlačili.

Dejanović se priseća da je tek 8. avgusta došao u Novi Grad u Republici Srpskoj, a ubrzo zatim i do Prijedora, odakle nije hteo da ode dok ne nađe svoje najbliže.

Srećom, tu je uspeo da pronađe majku i rodbinu.

- Ali nisam znao gde mi je otac. Jedino što smo čuli jeste da je ostao na frontu - priča Dejanović.

Na putu ka centralnoj Srbiji, problem su predstavljale i letnje kiše koje su dodatno usporavale kolonu.

Pomoć naroda Republike Srpske

24sedam/ Katarina Mihajlović

Dejanović dodaje da je narod Republike Srpske, koliko je mogao, pomagao izbeglicama iz RSK.

- Od gorčine zbog cele situacije, ja sedam dana nisam jeo. Glad uopšte nisam osećao. Tek sam 10. avgusta posle podne, kada sam stigao u Bijeljinu, konačno nešto pojeo. Narod Republike Srpske nam je, dok smo putovali, iznosio hranu, i tako je i tada neka žena donela veliku posudu punu palačinaka. Tada sam pojeo tri-četiri palačinke, a ona mi ih je i spakovala u kesu, da imam za kasnije. Takođe, neki momak i devojka su me pozvali u kuću da se istuširam i prespavam kod njih. Prihvatio sam da se konačno okupam, ali sam spavao u svom automobilu, ne želeći da im stvaram veću obavezu - rekao je on.

Tada je, kaže, pozvao rodbinu iz Beograda, i oni su mu saopštili da mu je otac živ i da se nalazi u Rumi.

- Kordun je ostao u okruženju, i posle pregovora je dogovoreno da Srbi auto-putem izbegnu u centralnu Srbiju. Među njima je bio i moj otac. Hrvati su ih usput vređali, gađali kamenjem, ali na kraju su uspeli da prežive - ispričao je on.

Život posle “Oluje”

Profimedia

Dejanović kaže da je, srećom, imao rodbinu u Beogradu, tako da je mogao koliko-toliko da nastavi normalan život. Tu sreću, nažalost, nisu imali svi.

- Mnogi su završili u prihvatnim centrima, u kojima je u sobama bilo po pedeset ljudi. Drugi su, opet, izbegli smrt 1995, ali ih je ona sačekala 1999. godine. Lično sam poznavao ljude koji su izbegli u Surdulicu i koji su poginuli tokom NATO bombardovanja - kazao je on.

Dejanović ističe da, iz današnje perspektive, najviše bole rane nastale pre zločinačke akcije “Oluja”.

- Danas mnogi zaboravljaju šta se dešavalo od 1991. do 1995. godine. Naš narod je iscrpljen, najbolji momci su nam izginuli, i na kraju su operacijom “Oluja” izvršeni progon, pljačka i uništenje imovine - priča on, i dodaje da stradanje srpskog naroda iz Republike Srpske Krajine ne sme nikad da se zaboravi.

Bonus video: 

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi