Napadali komuniste, srpske i hrvatske nacionaliste: Ko su bili jugoslovenski nacionalisti? (3. deo)

Kada se danas govori o jugoslovenstvu, najčešće svima prvo padnu na pamet SFR Jugoslavija i period komunizma. Mnogi, međutim, zaboravljaju na period kada se jugoslovenska ideja rodila i kada je stvorena prva jugoslovenska država.

Za razliku od perioda socijalističke Jugoslavije kada se govorilo o “bratstvu i jedinstvu” svih jugoslovenskih “naroda i narodnosti”, u Kraljevini Jugoslaviji se težilo ka formiranju integralne jugoslovenske nacije i brisanju svih razlika među narodima u toj zemlji.

Današnji jugonostalgičari teško mogu i da zamisle da je pre 100 godina postojala organizacija čijim su članovima, baš kao i njima, bila “puna usta” Jugoslavije, jugoslovenstva i borbe protiv “plemenskih nacionalizama”. Ova organizacija ne samo da nije bila bliska komunizmu (što je danas često prva asocijacija kada se govori o Jugoslaviji), nego je bila njegov ljuti protivnik.

Radi se o Organizaciji jugoslovenskih nacionalista (ORJUNA) koja je zastupala ideju da “južnoslovenska plemena” čine jedan, jugoslovenski narod. Ova organizacija je, pored legalne političke borbe, imala i svoje paramilitarističko krilo, koje nije zaziralo od upotrebe fizičkog nasilja prema svojim političkim protivnicima. Zbog toga je danas mnogi istoričari dovode u vezu sa fašizmom.

Danas za ORJUNU retko ko zna, a sećanje na ovu organizaciju se jedino održalo na prostorima gde je svojevremeno imala najveću podršku – u Dalmaciji. Zato se u hrvatskom javnom diskursu i danas često može čuti da se neko ko se optužuje za izdaju nacionalnih interesa naziva “orjunašem”.

Istoričar Vasilije Dragosavljević, autor knjige “Ideje fašizma u Kraljevini SHS – Organizacija jugoslovenskih nacionalista (1921-1929)”, za 24sedam govori o ovoj organizaciji.

U PRVOM DELU možete pročitati kako je došlo do osnivanja ove organizacije, a u DRUGOM DELU RAZGOVORA o ideologiji ORJUNE, formiranju terorističkih organizacija i ideji “velike Jugoslavije”.

Paramilitaristička organizacija

Ono po čemu je ORJUNA bila posebno poznata jesu naoružani odredi koji su nastali odmah po osnivanju organizacije.

– ORJUNA je imala kompletnu paramilitarističku organizaciju koja je osnovana i kada političko krilo. U statutu ORJUNE piše: “Koristićemo se i fizičkom snagom naših članova u ostvarenju ideja pokreta.” Oni su formirali čete, koje su se zvale akcioni ili četnički odredi, i u njih su, prema statutu, ulazili svi mlađi od 35 godina. U praksi su i stariji ulazili u te odrede i nije postojala neka velika razlika između političkog i akcionog krila. Akcioni odredi su bili formirani po principu redovne vojske, po četama, bataljonima itd. Orjunašku uniformu su činile crne čizme, sive pantalone, svetloplava košulja i crna kapa sa perom – objašnjava Dragosavljević, i dodaje da se radilo o respektabilnoj paramilitarističkoj organizaciji:

– Kada su 1925. godine pravili veliki miting na Trgu republike u Beogradu, rekli su da imaju 10 bataljona i 10.000 boraca. Deo njih je bio postrojen na tom mitingu. Bili su obučeni kao vojska: sa šlemovima, uniformama, puškama…

ORJUNA je brzo uspostavila saradnju sa četničkim organizacijama.

– Kada su počeli sa organizovanjem oružanih odreda, javio se problem zato što je samo jedan mali deo imao ratnog iskustva. Tada su se udružili sa udruženjem četnika “Za slavu i čast otadžbine”, a prve orjunaške odrede su obučavali Kosta Pećanac i Ilija Trifunović Birčanin. Oni su im pokazali osnove četničkog delovanja, kao što su delovanje u “trojkama”, konspiracija itd. Inače, sa četincima ih je spojio zajednički neprijatelj. Naime, Italijani su pokušavali da šire svoj uticaj među Albancima i, preko njih, naštete Jugoslaviji. Tu su se sudarili sa četnicima koji su delovali na istom području. Zato su četnici u orjunašima našli istomišljenike kada je u pitanju stav prema Italijanima – objašnjava istoričar.

On dodaje da su vođe akcionih odreda bili prekaljeni borci sa mnogo ratnog iskustva.

– Ilija Trifunović Birčanin je bio prvi veliki čelnik, kako se zvao vrhovni komandant orjunaške paramilitarističke organizacije, što je opet referenca na srednjovekovnu prošlost. Na njegovo mesto je kasnije došao Slovenac Marko Kranjec. On je bio jugoslovenski orijentisan i pre Prvog svetskog rata. Kada je rat počeo, on je prisilno mobilisan u Austrougarsku vojsku, ali je prebegao na italijansku stranu i borio se u bataljonu koji je bio sačinjen od Slovenaca koji su prebegli na drugu stranu da bi se borili protiv Austrougara. Njegova porodica je doživela teške represalije zbog toga. S obzirom na to da je nekoliko članova njegove porodice nastradalo u tim represalijama, moguće da je to uticalo na njega da bude jedna od najvećih pristalica korišćenja nasilja u političkom delovanju ORJUNE. Sam Kranjec je javno ubio nekoliko ljudi, za šta postoje i sudski procesi – kaže Dragosavljević.

Sukobi sa komunistima

Jedan od glavnih protivnika ORJUNE bili su komunisti, sa kojima su se često i fizički sukobljavali.

Glavno razmimoilaženje među njima bilo je po ekonomskom pitanju. Komunisti su internacionalisti i zagovaraju klasni rat, što znači internu podelu u okviru nacije. S druge strane orjunaši su se zalagali za korportivizam, jer to znači izmirenje rada i kapitala u interesu nacije.

– Poznat je njihov sukob sa komunistima u slovenačkom rudarskom mestu Trbovlje. Lokalni orjunaši su svojim saborcima iz Ljubljane javili da im je potrebna pomoć, jer komunista ima više. Iz Ljubljane se zaputilo oko 800 orjunaša pod punom ratnom opremom. Međutim, neko je to javio komunistima, koji su takođe imali sopstvenu paramilitarističku organizaciju. Ne znajući to, orjunaši su ušli u Trbovlje, a komunisti su ih sačekali zabarikadirani u Radničkom domu i prvim plotunom ubili pet ljudi. Onda je nastao haos. Orjunaši su bili dobro naoružani i u tom sukobu je spaljeno celo naselje, a nastradalo je dvadesetak ljudi. Na kraju je intervenisala i žandarmerija. Orjunaši su u međuvremenu osvojili Radnički dom, spalili ga, uzeli pet zarobljenika i mučili ih nekoliko sati. Na kraju su te zarobljene komuniste Marko Kranjec, Berislav Bere Anđelinović (koji će kasnije biti ministar u jugoslovenskoj vladi) i još jedan orjunaš ubili nasred ulice – priča Dragosavljević.

Sukobi sa Srbima i Hrvatima

Pored komunista, ORJUNA se sukobljavala i sa, kako su ih zvali, plemenskim separatistima, odnosno pristalicama stranaka koje su negirale ideju integralnog jugoslovenstva kao što u Narodna radikalna stranka, Hrvatska republikanska seljačka stranka, Hrvatska pučka stranka, Hrvatska stranka prava, Slovenačka ljudska stranka, Jugoslovenska muslimanska organizacija i Džemijet.

– Radić je bio dobro maskiran separatista. Zbog toga je u orjunaškoj štampi nazivan “bolesnim alkoholičarem”, “bezumnim demagogom”, “predstavnikom zločinačkog tipa u našem narodu” itd. Orjunaši su čak pokušali i da izvrše atentat na njega 1923. godine. U mnogobrojnim sukobima ubili su više aktivista HSS-a – kaže istoričar.

On dodaje da ni obračuni sa Srbima nisu bilu retki.

– Imali su problem i sa radikalima, prvenstveno zbog Pašića, koji je zarad sopstvenih političkih interesa, u zavisnosti od toga šta mu u tom trenutku odgovara, nekada isticao svoje jugoslovenstvo, a nekada srpstvo. Kada je trebalo da ga podrže jugoslovenski orijentisani Srbi i Hrvati, on je veličao jugoslovenstvo, a kada je Pribićević hteo da ga napusti, Pašić je “preko noći” postajao veliki Srbin. Orjunaši su imali veliki problem s tim, iako je određeni broj njih bio član NRS-a. Poznati su sukobi u Rumi, Inđiji, Sremskoj Mitrovici, širom Bosne i Hercegovine i Vojvodine. Orjunaši su išli vozom na miting u Sloveniju, a radikali u Osjek. Kompozicije su se slučajno srele na stanici i tu je došlo do žestokog obračuna koji je rezultirao sa više mrtvih i teško ranjenih – priča Dragosavljević.

Gašenje organizacije

Moć ORJUNE počinje da opada od Šestojanuarske diktature, iako su neki njeni članovi tada zauzeli vodeće pozicije u zemlji.

– Uvođenjem diktature formira se diktatorska vlada i dobar deo ministara su orjunaši. Zapravo, odatle i dolazi takav represivni ton i jugoslovenska retorika tog šestojanuarskog režima, jer je orjunaška ideologija postala ideologija režima. Nekim orjunašima se nije svidelo da sada budu sputani u svom delovanju i oni su se distancirali od režima i pokušali da obnove ORJUNU. Posle nekoliko neuspelih pokušaja, na kraju su, 1932. godine, formirali Jugoslovensku akciju. Ta organizacija se kasnije ujedinila sa Bojevnicima iz Slovenije, koji su takođe bivši orjunaši, i zajedno sa Dimitrijem Ljotićem formirali Zbor – kaže istoričar, i dodaje da je ORJUNA za vreme svog postojanja imala zaštitu određenih političkih aktera:

– ORJUNA je nadstranački pokret, ali su imali jednog saveznika na političkoj sceni – Svetozara Pribićevića, koji je bio jedan od tvoraca teorije integralnog jugoslovenstva. On je svojim člankom iz 1897. godine “Misao vodilja Srba i Hrvata” govorio o neophodnosti srpsko-hrvatske saradnje i tvrdio da su Srbi i Hrvati jedan narod. Pribićević je bio drugi čovek Demokratske stranke, a zatim i vođa Samostalne demokratske stranke kada se odvojio od Davidovića. Orjunaši su u njegovoj stranci uvek imali uporište, s obzirom na to da je njihov pogled na nacionalno pitanje bio isti. Bilo je tu i neslaganja, pa čak i pozivanja Pribićevića na dvoboj. Ipak, suština je da je jedna od bitnijih partija na jugoslovenskoj političkoj sceni bila uz ORJUNU. Takođe, dobar deo bosanskih i dalmatinskih radikala bili su orjunaši.

Problemi za ORJUNU nastaju i nešto pre uvođenja diktature.

– Kada je 1927. godine Pribićević porekao svoj jugointegralizam, priključio se Hrvatima i postao separatista, ORJUNA ostaje bez glavnog političkog saveznika i od tada kreće njen pad. Mada im se to dešavalo i ranije. Kada su radikali izbacili SDS iz vlade 1924. godine, to je bio užas za orjunaše. Ubrzo su počela i njihova hapšenja – priča istoričar, i navodi primer kakvu su protekciju orjunaši imali kada je Pribićević bio u vlasti:

– Jedan od najistaknutijih orjunaša, Berislav Bere Anđelinović, jedne noći je ubio policajca koji je bio na tajnom zadatku na kojem je trebalo da se infiltrirta u ustašku organizaju. Anđelinović za to nikada nije odgovarao, jer je uvek bio neki ministar ili sekretar iz SDS-a koji bi taj predmet “stavio u fioku”.

Završili u četnicima, partizanima i ustašama

ORJUNA je zvanično prestala da postoji uvođenjem diktature kralja Aleksandra Karađorđevića, ali su mnogi njeni članovi nastavili politički aktivizam.

– ORJUNA nikada nije umrla. Kada je ta organizacija zabranjena tokom Šestojanuarske diktature, ti ljudi su se kasnije ponovo okupili u Jugoslovenskoj akciji, pa posle toga u Ljotićevom Jugoslovenskom narodnom pokretu “Zbor” – ističe Dragosavljević.

Neki su, opet, završili na potpuno drugom kraju političkog spektra.

– Transformacija Pribićevića 1927. godine, kada je sklopio savez sa Radićem protiv Srba, bila je izdaja za mnoge orjunaše. Ipak, neki od njih su pratili svog dotadašnjeg saveznika. To su na primer Ljubo Leontić, Edo Bulat i Dobroslav Jevđević, koji je bio kandidat HSS koalicije za Novi Sad. Njih trojica su odličan primer kako su se nekadašnji saborci iz ORJUNE posle toga našli na potpuno različitim stranama. Jevđević je postao četnički vojvoda u Hercegovini tokom Drugog svetskog rata. Edo Bulat, nekada vođa orujunaške milicije u Zagrebu, postaje ustaški ministar za Dalmaciju. On je, inače, počeo političku karijeru kao HSP-ovac, zatim je postao veliki Jugosloven, zbog čega je robijao i trpeo torturu u zatvorima, pa je onda kao orjunaš ubijao hrvatske nacionaliste, a zatim 1927. godine krenuo za Pribićevićem i na kraju završio kao ustaški ministar. Ljubo Leontić je, s druge strane, tokom rata pristupio partizanima i na kraju postao ambasador Jugoslavije u Londonu – kaže Dragosavljević.

(KRAJ)

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi