"Oluja" je najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata: Duško bio jedan od 250.000 Srba koji su proterani sa svog ognjišta

Hrvatska zločinačka akcija “Oluja”, koja predstavlja najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata, trajala je od 4. do 7. avgusta 1995. godine. Tom prilikom hrvatske snage su ubile najmanje 1.800 i proterale 250.000 Srba, posle čega su uspostavile kontrolu nad teritorijom Republike Srpske Krajine.

Napad je počeo rano ujutro, a dan kasnije hrvatska vojska ušla je u gotovo potpuno napušten i prethodno teško i nasumično granatiran Knin. Otpor vojske RSK slomljen je brzo, operacija je zvanično trajala četiri dana, a završila se padom Republike Srpske Krajine.

24sedam/ Katarina Mihajlović

Kako je sve to izgledalo, za 24sedam govori Duško Dejanović, jedan od 250.000 Srba koji su proterani sa ognjišta svojih pradedova. Da bi doprineo očuvanju sećanja na ovaj zločin nad srpskim narodom, on je učestvovao i u snimanju filma o njemu.

Život u Republici Srpskoj Krajini

Dejanović kaže da je život u Republici Srpskoj Krajini tekao relativno normalno, s obzirom na uslove u kojima se narod tamo nalazio.

– Trudili smo se da, koliko je to bilo moguće, živimo kao da rata nema. Proizvodnja hrane u našem Kordunu je nastavljena, jedini problem nam je bio nedostatak goriva. Naš kraj je uvek bio poznat po vrednim ljudima i oni su nastavili marljivo da rade. Svako domaćinstvo je bilo u obavezi da odvoji jedan deo poljoprivrednih prinosa za vojsku, i to nikome nije bio probem. Svaki domaćin je, kada ne bi bio na ratnom položaju, iskorišćavao svoje vreme da radi – kaže on za 24sedam.

Dejanović dodaje da je sportski život bio razvijen.

– Tokom primirja organizovani su sportski turniri, a igralo se i fudbalsko prvenstvo. Čak smo osnovali i jedan košarkaški klub. Dakle, iako je rat bio u toku, trudili smo se da život teče. Jedino što nije radilo bio je bioskop – priseća se on.

Omladina se, prema njegovim rečima, trudila da živi kao i njihovi vršnjaci iz drugih srpskih krajeva.

– Tada nije bilo interneta, pa smo gledali televiziju, slušali muziku, kao i svi ostali – kazao je Dejanović.

24sedam/ Katarina Mihajlović

Ipak, ono po čemu su se razlikovali od svojih vršnjaka iz nekih drugih krajeva jeste saznanje da im je život direktno ugrožen.

– Najgore je bilo kada mladi momci odu i više se ne vrate. Poznaješ nekoga, igrali ste zajedno fudbal ili košarku, i on je sutradan otišao na liniju i nije se vratio. Zamislite samo kakav je šok za jednu manju sredinu kada u jednom danu bude 13 sahrana srpskih boraca, što se dešavalo – priseća se Dejanović.

Početak etničkog čišćenja

On kaže da se većina ljudi iz njegovog mesta povukla u okolna sela kada je počeo hrvatski napad. 

- To se i ranije dešavalo, jer su Hrvati uglavnom gađali veća mesta, pa je bilo sigurnije otići kod rodbine ili prijatelja u selo dok se napad ne završi. Mi smo slutili da je ovo što nam se na kraju i desilo najgori scenario koji bi mogao da nam se dogodi, ali čovek u tim trenucima jednostavno ne veruje da će do toga doći – priča on, i priseća scene koja se odigrala 5. avgusta 1995. godine:

– Napad je počeo, a jedan od mojih starijih zemljaka meni i prijateljima govori kako sutra mora da ide u njivu da kupi seno. Dakle, on nije ni pomišljao da će uskoro zauvek da napusti svoje ognjište.

Isti dan već su počele da pristižu i prve srpske izbeglice.

– Oko 15 časova 5. avgusta sam prvi put video kolonu ljudi iz severne Like i nije mi bilo jasno kuda svi oni idu. Za to vreme Hrvati su preuzeli frekvenciju naše radio-stanice, izveštavali da se na ratištu ne događa ništa i uglavnom puštali muziku. Ljudi nisu ni znali šta se zaista dešava – kaže Dejanović.

Kada su shvatili da je u pitanju napad većih razmera, doneta je odluka da se ide do komande UNPROFOR-a u Topuskom, misleći da će tako naći zaštitu.

– Mi u tom trenutku i ne znamo da su Dalmacija i Lika pale. Tada nije bilo mobilnih telefona ili nekih drugih sredstava komunikacije – priča Dejanović.

– Kada smo – nastavlja on – 6. avgusta stigli u Topusko, tu sam sreo neke poznanike koji su mi ispričali šta se dogodilo u drugim krajevima RSK.

24sedam/ Katarina Mihajlović

Tog dana desio se i strašan zločin, jer je zbog velikog broja ljudi koji su se povlačili nastao zastoj na putu, tako da se kolona jako sporo kretala. Tada je došlo do spajanja Petog korpusa tzv. Armije BiH, koji je prešao sa teritorije BiH sa juga, sa hrvatskom vojskom koja je došla sa severa. Oni su se spojili u mestu Žirovac, gde su izvršeni masovni zločini nad srpskim civilima koji su se povlačili.

Dejanović se priseća da je tek 8. avgusta došao u Novi Grad u Republici Srpskoj, a ubrzo zatim i do Prijedora, odakle nije hteo da ide dok ne nađe svoje najbliže.

Srećom, tu je uspeo da pronađe majku i rodbinu.

– Ali nisam znao gde mi je otac. Jedino što smo čuli jeste da je ostao na frontu – priča Dejanović.

Na putu ka centralnoj Srbiji, problem su predstavljale i letnje kiše, koje su dodatno usporavale kolonu.

Pomoć naroda Republike Srpske

Dejanović dodaje da je narod Republike Srpske, koliko je mogao, pomagao izbeglicama iz RSK.

– Od gorčine zbog cele situacije, ja sedam dana nisam jeo. Glad uopšte nisam osećao. Tek sam 10. avgusta posle podne, kada sam stigao u Bijeljinu, konačno nešto pojeo. Narod Republike Srpske nam je, dok smo putovali, iznosio hranu, i tako je i tada neka žena donela veliku posudu punu palačinaka. Tada sam pojeo tri-četiri palačinke, a ona mi ih je spakovala u kesu da imam za kasnije. Takođe, neki momak i devojka su me pozvali u kuću da se istuširam i prespavam kod njih. Prihvatio sam da se konačno okupam, ali sam spavao u svom automobilu, ne želeći da im stvaram veću obavezu – rekao je on.

24sedam/ Katarina Mihajlović

Tada je, kaže, pozvao rodbinu iz Beograda, i oni su mu saopštili da mu je otac živ i da se nalazi u Rumi.

– Kordun je ostao u okruženju, i posle pregovora je dogovoreno da Srbi auto-putem izbegnu u centralnu Srbiju. Među njima je bio i moj otac. Hrvati su ih usput vređali, gađali kamenjem, ali na kraju su uspeli da prežive – ispričao je on.

Život posle “Oluje”

Dejanović kaže da je, srećom, imao rodbinu u Beogradu, tako da je mogao koliko-toliko da nastavi normalan život. Tu sreću, nažalost, nisu imali svi.

– Mnogi su završili u prihvatnim centrima u kojima je u sobama bilo po pedeset ljudi. Drugi su, opet, izbegli smrt 1995, ali ih je ona sačekala 1999. godine. Lično sam poznavao ljude koji su izbegli u Surdulicu i koji su poginuli tokom NATO bombardovanja – kazao je on.

Dejanović ističe da, iz današnje perspektive, najviše bole rane nastale pre zločinačke akcije “Oluja”.

– Danas mnogi zaboravljaju šta se dešavalo od 1991. do 1995. godine. Naš narod je iscrpljen, najbolji momci su nam izginuli i, na kraju, operacijom “Oluja” izvršeni su progon, pljačka i uništenje imovine – priča on, i dodaje da stradanje srpskog naroda iz Republike Srpske Krajine ne sme nikad da se zaboravi.

Film o zločinačkoj akciji “Oluja”

Podsetimo, film “Oluja”, koji obrađuje temu etničkog čišćenja Srba sa područja RSK, u bioskope stže na jesen, u novembru, a novinari su imali priliku da prvi pogledaju trejler. Nakon toga, samo muk i tišina.

Miloš Radunović, reditelj filma, za 24sedam je izjavio da je to pre svega jedan istinit film.

Kako je objasnio, rad na filmu bio je "komplikovan", jer ne može sve da stane u jedan film, i velika je odgovornost snimati u trenutku kad imate 250.000 živih svedoka. Radunović je intervjuisao učesnike događaja, a njihova svedočenja o stradanju srpskog naroda su za potrebe filma dramatizovana.
Od 250.000 životnih priča i sudbina, izabrane su one "najfilmskije".

BONUS VIDEO:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi