Srbi su najviše branili Jugoslaviju jer su za nju najviše i krvarili

Na današnji dan 1917. godine potpisana je Krfska deklaracija, kojom su južnoslovenski narodi u Austro-Ugarskoj (Hrvati i Slovenci) zatražili ujedinjenje sa Srbijom u zajedničku državu pod nazivom Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca na čelu sa dinastijom Karađorđevića.

Krfsku deklaraciju potpisali su premijer Srbije Nikola Pašić i Ante Trumbić, predsednik Jugoslovenskog odbora, koji je predstavljao Slovence, Hrvate i Srbe pod austrougarskom vlašću.

pročitajte još:

Na današnji dan stvorena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca: Odluka stara 102 godine

Poslednja država u čijem je nazivu bila Jugoslavija: Živela je kratko, a obeležili su je ratovi, inflacija i kriminal

Nakon burne rasprave o federalističkom i centralističkom modelu zemlje, na krfskoj konferenciji je zaključeno da će o uređenju buduće države odlučiti Ustavotvorna skupština nakon ujedinjenja.

Srbi, Hrvati i Slovenci smatrani su u Deklaraciji jednim, troimenim narodom, a priznavala se ravnopravnost njihovih imena, simbola, pisama i vera.

Taj dokument nije bio obavezujući pravni akt, ali je imao politički i moralni značaj.

Prvi korak ka stvaranju Jugoslavije

Praktično, Krfska deklaracija bio je jedan od prvih koraka ka stvaranju buduće zajedničke zemlje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, koja će kasnije promeniti ime u Kraljevina Jugoslavija. Šta je predstavljala jugoslovenska ideja i kako je došlo do nje za 24sedam govorio je Ljubodrag Dimić, šef Katedre za istoriju Jugoslavije Filozofskog fakulteta u Beogradu i redovni član SANU.

Prema njegovim rečima, do ideje za stvaranje već države došlo je postepeno.

– Atentatom na Vidovdan u Sarajevu i početkom rata Srbija je počela da razmilšlja o ratnom programu. To je u početku bilo oslobođenje Srbije, a zatim je sa svakim danom rata dobijao širi okvir. Gubici su bili sve veći i to je trebalo pravdati veličanstvenim uspehom. Srbija se prvo Niškom deklaracijom založila za ujedinjeje srpstva i, istovremeno, svih ostalih južnoslovenskih naroda. Kako se rat razvijao, kada je došlo do povlačenju kroz Albaniju, pozicija srpske vlade je postala lošija i krenulo se u kontakte sa predstavnicima drugih naroda koji su uz pomoć srpske vlade formirali Jugoslavenski odbor – kaže Dimić za 24sedam.

On ističe da je deklaracija koja je potpisana na Krfu bila kompromis koji nije u potpunosti zadovoljio obe strane.

– Krfska deklaracija je, na neki način, izrodila dokument koji je bio program ujedinjenja do kog se došlo kompromisom, jer nisu ispunjeni svi zahtevi Srbije ali ni druge strane koja je imala megalomanske ciljeve. Srpska vlada je imala legitimitet i vojsku što je posebno važno u pregovorima. Sve što je doneto na Krfu dobiće kasnije konačnu formu u Ženevskoj deklaraciji koja je izglasana u trebutku kada je pozicija Jugoslovenskog odbora bila veća i jača. Ova deklaracija je, suštinski, bila samo slovo na papiru, a sudbinu svih dokumenata koji su doneseni u periodu od 1914. do 1918. godine odredio je ishod rata. Ujedinjeje je diktirano pobedom na frontu, a tamo gde je stala srpska vojska tu su postavljene i granice – kazao je Dimić.

Saveznici tek pred kraj rata odlučili da Austrougarska nestane

Naš akademik dodaje da saveznici, u početku, nisu planirali nastanak nove države na Balkanu.

– Saveznici su sve vreme smatrali da Austrougarsku treba zadržati u punoj formi. Međutim, kada je u maju 1918. godine počela velika nemačka ofanziva, donesena je odluka da Austrougarska nestane sa mape. Svi dokumenti koji su do tada doneseni su samo podstakli saveznike da popune taj prostor drugim državama. Funkcija Jugoslavije je bila da bude jedan od stubova novog everopskog poretka i da bude zaštitnica od revizionizma poraženih država – rekao je on.

Problemi od nastanka zemlje

Dimić dodaje da se Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca od početka suočila sa ogromnim problemima na unutrašnjem planu.

– Jugoslovenska država je od početka nosila veliki teret unutrašnjih odnosa među narodima. S jedne strane Srbija je smatrala da zahvaljujući pobedi u ratu ima pravo na vođstvo. S druge strane, Slovenci i Hrvati su očekivali isto to pravdajući svoje zahteve time što su njihovi krajevi bili ekonomski nadmoćniji. Ne treba zaboraviti da je 54% austrougarskih vojnika koji su napadali Srbiju bilo slovenskog porekla, jer se Austrougarska trudila da Slovene okrene protiv Srbije. Takođe, katolička crkva je i ranije bila za rat protiv Srbije i apsolutno je bila protiv formiranja Jugoslavije u kojoj bi većinu stanovništva činili pravoslavci. Po njenom formiranju, Vatikan, logično, nije gledao blagonaklono gledao na novu državu. Sve se to odrazilo na političko stanje u novoj zemlji. Od osnivanja, preko Drugog svetskog rata i kasnije komunističke diktatrue, može se reći da Jugoslavija nikada nije imala demokratsko uređenje. Danas možemo samo da nagađamo da li bi istorija imala drugačiji tok da je to bila demokratska zemlja u pravom smislu te reči – kaže on.

Velike sile bile presudne

Akademik smatra da je Jugoslavija nastala, ali i nestala, voljom velikih sila.

– Velike sile su 1918. godine odlučile da nastane država koja će ispuniti vakum nastao nestankom Austrougarske. Sve do 1934-1935. u Jugoslaviji je postojao stabilan poredak. Zemlja je iznutra imala konflikte, ali je bila stabilna sa stanovišta granica. Od 1935. godine počinje da se menja konfiguracija Evrope i Jugoslavija je morala da ispita funkciju svog postojanja. Političari su pokušali da je sačuvaju, ali u tome nisu uspeli. Tokom Drugog svetkog rata na ovim prostorima delovali su brojni pokreti – od profašističkih do antifašističkih. Ovi drugi su sanjali obnovu Jugoslavije, a to se poklopilo sa interesima saveznika 1945. godine. Zato je došlo do obnavljanja te države, ovog puta pod komunističkom vlašću. Nova Jugoslavija, uz sve svoje unutrašnje konflikte, traje dokle traje i poredak uspostavljen posle Drugog svetkog rata – do pada Berlinskog zida. Dakle, ta država traje dokle traje poredak kojem njeno postojanje odgovara, a kada nestane poretka i ona nestaje – rekao je on.

Srbi jedini smatrali Jugoslaviju svojom zemljom

Početkom devedesetih godina prošlog veka, Jugoslavija je ponovo postala suvišna, a za njen opstanak borili su se jedino Srbi. Dimić smatra da je razlog za to činjenica da su jedino Srbi tu zemlju smatrali svojom.

– Srbi su branili Jugoslaviju jer je to bila država srpskog naroda u kojoj su živeli svi Srbi. Naš narod je položio ogroman broj života za nju – u Prvom i Drugom svetskom ratu, ali i ovom poslednjem 90-ih godina prošlog veka. Jugoslavija je država koju su Srbi napravili i koju su matrali svojom. Danas se mogu čuti besmislene optužbe na račun Srba da su oni razbili tu državu. Istina je da se mi za to nismo pripremali i nismo bili spremni, dok su svi ostal na tome radili. Takođe, danas se zna da za tendencije rimkatoličke crkve od početka 70-ih koje su išle u tom smeru. Verski faktor je bio jako bitan na ovim prostorima – kaže on.

Moguća neka nova Jugoslavija

Istoričar ne isključuje da bi opet, u bližoj ili daljoj budućnosti, moglo doći do stvaranja neke nove države u kojoj bi živeli zajedno svi južnoslovenski narodi.

– Da li će opet zatrebati nova Jugoslavija? Nisam siguran da neće, ali za to će biti potrebna opet volja velikih sila. Ne treba zanemariti ni mogućnost da kroz ujedinjenu Evropu južnoslovenski narodi, zajedno sa ostalim Evropljanima, ponovo žive u jedinstvenom političkom prostoru. Isti jezik, navike, običaji, mentalitet i druge sličnosti mogli bi da budu objedinjujući faktor – rekao je Dimić.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi