Opraštanje nije trijumf nepravde, i ne, ne znači da se predajete

Opraštanje nije trijumf nepravde. Reč je o stvaranju vlastite pravednosti, vlastite karme i sudbine. Suština je u tome da se ponovo stane na svoje noge i odlučiti ne biti nesrećasn zbog prošlosti.

Rastojanje između „odlučnosti da oprostite“ i pravog osećaja duhovnog mira može biti beskrajno daleko. Opraštanje je neprohodna džungla, za svakog od nas ko želi pravdu. Sama misao o tome da će neko otići nekažnjen posle svega što je učinio nanosi bol.

Opraštanje izgleda kao izdaja sebe. Ne želite se predati u borbi za pravdu. Ljutnja gori u vama i truje vas vlastitim otrovom. Vi znate to, ali i dalje ne možete otpustiti situaciju, piše uspesnazena.com.

Profimedia

Ljutnja postaje deo vas – kao srce, mozak ili pluća. Ali ono što treba zapamtiti o ljutnji: to je instrumentalna emocija. Mi se ljutimo zato što želimo pravdu. Zato što mislimo da ćemo imati korist od toga.

Zato što smatramo: što smo više ljuti, time možemo učiniti više promena. Ljutnja ne razume da je prošlost već završena i šteta je već načinjena. Ona kaže da će osveta sve ispraviti.

Biti ljut – to je kao stalno čeprkati po rani koja krvari, smatrajući da će tako ožiljci biti izbrisani. Kao da će čovek koji vas je ranio jednog dana doći i napraviti šav takvom neverovatnom preciznošću, da od rane neće ostati ni traga.

Istina o ljutnji je takva: to je odbijanje lečenja. Vi se plašite, vama je strašno, jer, kad rana zaraste, moraćete živeti u novoj, nepoznatoj vam koži. A vi želite vratiti staru. I vaša ljutnja vam šapuće da je najbolje ne zaustavljati krvarenje.

Kada u vama sve kuva, opraštanje izgleda nemoguće. Želimo oprostiti jer naš um shvata da je to zdrav izbor. Želimo mir, spokoj, koji nudi oproštaj. Želimo se osloboditi. Želimo da ova vreva u mozgu prestane, ali ništa sa sobom ne možemo uraditi.

Zato što nam glavnu stvar o praštanju niko nikad nije rekao: ono ništa neće ispraviti. Ono nije gumica koja će izbrisati sve što vam se dogodilo.

Ono neće ukinuti bol s kojim ste živeli, neće vam pružiti momentalno smirenje. Traženje unutrašnjeg mira – to je dug i težak put. Praštanje je samo ono što će vam omogućiti da izbegnete „dehidrataciju“ na tom putu.

Unsplash

Opraštanje je odustajanje od nade. To je shvatanje da je sve gotovo, prašina se slegla i ništa se ne može vratiti prvobitnom obliku. To je priznanje toga da se nikakvom magijom ne može popraviti šteta. Da, oluja je bila nepravedna, ali ipak - morate živeti u porušenom gradu. I nikakva ljutnja ga neće podići iz ruševina. Moraćete to uraditi sami.

Opraštanje je preuzimanje osobne odgovornosti – ne za uništenje, već za obnavljanje. To je odluka o tome kako povratiti svoj mir.

Opraštanje ne znači da morate biti prijatelji s onima koji su vam naneli bol. Vi, jednostavno, razumete da su oni ostavili trag i sada ćete živeti s takvim ožiljkom. Prestaćete čekati čoveka koji vas je slomio, da bi on vratio sve „kako je bilo“. Počećete lečiti rane, nezavisno od toga hoće li ožiljci ostati. Nastavite da živite dalje sa svojim ožiljcima.

Profimedia

Opraštanje nije trijumf nepravde. Reč je o stvaranju vlastite pravednosti, vlastite karme i sudbine. Suština je u tome da se ponovo stane na svoje noge i odlučiti ne biti nesrećan zbog prošlosti.

Opraštanje je razumevanje toga da vaši ožiljci neće određivati vašu budućnost. Opraštanje ne znači da se predajete. Ono znači da ste spremni da skupite snagu i krenete dalje.

Bonus video:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi