Stenli Tuči o korenima, hrani i životu između dva sveta: Italija je moj sto, moja priča i najveća ljubav

Stenli Tuči je glumac čije lice povezujemo sa velikim filmskim naslovima, poput "Đavo nosi Pradu", "Igre gladi", "Vinčel", "Džuli i Džulija", "Divne kosti", a u serijalu „Tuči u Italiji“ za "National Geographic" skida sve maske i vraća se onome što ga najviše definiše — stolu, ukusu, razgovoru i sporom životu.

Italija za njega nije samo zemlja predaka, već unutrašnji pejzaž: mesto gde vreme ima drugačiji ritam, gde se emocije služe uz tanjir paste, a identitet gradi između gutljaja vina i porodičnih priča.

U intervjuu, Tuči govori o hrani kao emocionalnom kompasu, o Americi i Italiji kao dve domovine na različitim frekvencijama srca, o spontanosti koja se ne može odglumiti i o tome zašto je deljenje stola možda najiskreniji oblik pripadnosti.

Da li je istina da se najbolja pica, kafa i sladoled mogu naći samo u Italiji?

„Ako bih rekao da, uvredio bih ostatak planete. Ako bih rekao ne, slagao bih. Dakle — da, ali iz najlepših mogućih razloga. Italijanska pica nije samo hrana, to je ritual. To je savršeno testo koje je odmaralo više nego prosečan turistički putnik, sos koji miriše na leto i paradajz koji je video više sunca nego ja tokom cele jedne filmske produkcije. Što se kafe tiče — Italijani su je pretvorili u filozofiju. Oni ne piju kafu, oni žive espreso. A sladoled, đelato (gelato) je, iskreno, zločin protiv svega što nazivate 'sladoledom' u ostatku sveta. Ali u lepom smislu. Razlika je u jednostavnosti, u poštovanju sastojaka i u tome što Italijani ni u čemu ne žure, pa ni u pravljenju ukusa koji vas vraća u detinjstvo. Zato kažem, nije stvar u tome da je najbolje samo u Italiji, već da Italija zna kako da napravi najlepši doživljaj od najjednostavnijih stvari.“

Promo/National Geographic

Po čemu se razlikuju Italija i Amerika? Koju od ove dve zemlje smatrate domovinom?

„Italija i Amerika su kao dva dela iste porodice — jedan glasniji, drugi praktičniji, oba puna karaktera. Amerika je moj dom po rođenju, mestu na kom sam izgradio karijeru, odrastao, sanjao… ali Italija je dom po duši. U Americi imate brzinu, energiju, pokretačku snagu. Tamo sve ide ‘odmah’, ‘sada’, ‘sutra još brže’. U Italiji vreme teče drugačije — sporije, mekše, sa više ukusa i tišine između rečenica. Amerika vas oblikuje kao profesionalca, ali Italija vas preoblikuje kao čoveka.

Kada sam u Americi, nedostaju mi zvuci italijanskih ulica i jutarnji espresso koji traje dvadeset sekundi, ali se pamti satima. Kada sam u Italiji, nedostaje mi dom i jezik na kom mislim. Zato ne mogu da izaberem. Moj život je raskorak između te dve kulture — i to je najlepši mogući raskorak. Amerika me je napravila, Italija me je smirila. Obe su moja domovina, samo na različitim frekvencijama srca.“

Promo/National Geographic

Šta ste novo otkrili o sebi kroz rad na serijalu „Tuči u Italiji“?

„Mislim da sam konačno shvatio koliko duboko u meni živi Italija, čak i kada sam kilometrima daleko od nje. Rad na serijalu me je podsetio da hrana ima sposobnost da otključa uspomene brže nego bilo koja fotografija ili pesma. Otišao sam da istražujem kuhinje regija koje nisam poznavao, a vratio sam se sa jasnim uvidom u sopstveni identitet. Otkrio sam da nisam samo glumac koji voli da jede — ja sam neko ko kroz hranu pronalazi emocionalni kompas. Bilo je trenutaka kada probam neko jelo i odjednom se setim razgovora s ocem ili mirisa kuhinje moje bake. Shvatio sam i da volim rad koji nije u potpunosti režiran — da mi prija kada me život iznenadi. To je bio povratak spontanosti koju sam, iskreno, malo izgubio radeći u strogo kontrolisanim filmskim uslovima. I najzad, otkrio sam koliko je lepo deliti sto sa ljudima koje tek upoznaš. Valjda zato i kažem — ovo nije samo serijal, ovo je putovanje kroz dušu.“

Profimedia

Šta vas je privuklo ideji da snimite kulinarsko-putopisni serijal? Da li ste privatno gurman?

„Privuklo me je ono što privlači svakog Italijana: ideja da pričaš o životu kroz hranu. Ja sam, naravno, gurman — ali i posmatrač. Uvek sam fascinirano gledao kako porodični obrok menja atmosferu u prostoriji, kako se ljudi otvaraju preko tanjira testenine. Kada mi je ponuđeno da uradim serijal, pomislio sam: evo prilike da spojim sve što volim — putovanja, razgovore i dobru kuhinju. Nisam kuvar, ali obožavam da kuvam. Nisam somelijer, ali volim čašu vina uz dobar razgovor. U mojoj kući, kuhinja je oduvek bila pozornica — sve radosti, sva slavlja, ponekad i svađe, događale su se za stolom. Serijal mi je omogućio da taj deo sebe podelim sa publikom. Da im pokažem da Italija nije samo ukus — to je osećanje.“

Promo/National Geographic

Koju kuhinju najviše volite? I šta kuhinja predstavlja za vas lično?

„Volim kuhinju koja pulsira emocijom, a Italija je upravo to, zbir strasti, jednostavnosti i tradicije. Volim jela koja izgledaju skromno, a nose u sebi istoriju cele regije: jednostavnu pastu, gulaš koji se sprema satima, ribu uhvaćenu tog jutra. Za mene je kuhinja više od prostora. Ona je dnevnik. U njoj se nalaze tragovi svih ljudi koji su je koristili, začinjene rečenice, mirisi prošlih dana, tihi zvuci seckanja povrća posle napornog dana. Kada kuvam, osećam da povezujem sve delove sebe: glumca, sina, oca, prijatelja. Kuhinja je jedino mesto gde se ne osećam kao da igram ulogu. Tamo sam, jednostavno — ja. I mislim da publika to prepoznaje u serijalu.“

Kakvu ulogu praznična trpeza ima u vašem životu?

„Neću da lažem — za mene su praznici sinonim za prejedanje. Ali ono lepo, emotivno prejedanje. To je vreme kada se okupljamo, kada se svi smejemo jače nego inače, kada se vino naliva malo brže i kada se niko ne žali što mora da doda još malo testenine. Praznična trpeza je mesto gde se brišu granice između generacija — mladi slušaju stare, a stari se podmlađuju pored mladih. U mojoj porodici, hrana je oduvek bila čin ljubavi, a praznici su samo naglasili tu ljubav. Mislim da su ti trenuci najbliže magiji koju imamo u stvarnom životu.“

Promo/National Geographic

Po čemu se razlikuju regije Italije koje ste obilazili?

„To je kao da pitate roditelja koje dete više voli. Italija je raznolika do apsurda, svaka regija je kao drugačiji temperament. Napulj je srce: bučan, strastven, sirov, ali predivan. Toskana je duša: smirena, sofisticirana, stalno okupana nekim nežnim svetlom. Sicilija je drama: istorija koja pulsira u svakom zalogaju. U svakoj regiji otkrijem novi aspekt Italije, ali i novi aspekt sebe. Zato mi je važno da ne predstavljam Italiju kao jednu stvar, ona je mozaik.“

Koji deo serijala vam je doneo najveće izazove i iznenađenja?

„Napulj, definitivno. To je grad koji te obuzme. Snimali smo na ulicama gde pica nije samo jelo, već religija. Najveći izazov je bio ostati fokusiran dok vam ljudi na ulici dobacuju da probate još jedno parče. A najveće iznenađenje? Koliko iskrenosti može stati u razgovor sa potpunim strancem. U Italiji, ljudi ne skrivaju emocije i to je lepota tog snimanja. A i kamera obožava sve što je neplanirano. Mislim da su najbolji trenuci nastali upravo onda kada sam odustao od plana i prepustio se gradu.“

Koliko je drugačije raditi serijal poput ovog, u odnosu na klasičnu TV seriju ili film?

„Razlika je ogromna. U filmovima imate scenario, ovde imate život. U glumi možete ponoviti scenu. U kulinarstvu, nikako. Ako vam testo ne uspe, pa… niste u filmu, tu ste i dalje pred kamerom i svi to vide. Morate da budete prisutni, opušteni, iskreni. I da prihvatite činjenicu da ne kontrolišete sve. To je za mene bilo osveženje. Serijal me je naučio da se ne borim protiv toga da stvari budu nepredvidive. Naučio me je da je spontanost ponekad najlepša vrsta umetnosti.“

Promo/National Geographic

Da li postoji neka anegdota sa snimanja koju ćete zauvek pamtiti?

„Ima ih mnogo. Jedna od omiljenih dogodila se u Napulju, gde smo snimali scenu u poznatoj piceriji. Vlasnik je toliko insistirao da probam sve što imaju da smo posle pola sata snimanja morali da prekinemo, jer sam bio na ivici da zaspim od zadovoljstva i ugljenih hidrata. U drugoj epizodi, kada smo snimali na obali Amalfija, more je bilo toliko nemirno da me je producent zamolio da prestanem da jedem školjke pred kamerom, ne zato što to ne izgleda dobro, već zato što smo se svi ljuljali kao da smo na brodu. Anegdote se gomilaju, ali zajedničko im je jedno: uvek sam na kraju bio zahvalan na ljudima koji su me primili kao svog.“

BONUS VIDEO:

 

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi