Priča o čoveku koji je muziku jasenovačkih žrtava oteo od zaborava

Pravi primer kulturne diplomatije pronalazimo u aktivnostima naših ljudi koji žive i rade u svetu, ali ne zaboravljaju svoje korene. Upravo takav opis odgovara Novosađaninu Dušanu Mihaleku, koji je nedavno u srpskoj ambasadi u Izraelu održao predavanje o muzičkim vezama naše i Svete zemlje. Mihalek inače potiče iz muzičke porodice. Njegov deda po majci je Branko Čenejac, kompozitor i horovođa, profesor karlovačke Bogoslovije, a otac Ivan i majka Mirjana bili su muzički pedagozi.

Dušan Mihalek je u Beogradu diplomirao i magistrirao muzikologiju na FMU, kod čuvenih profesora Nikole Hercigonje i Stane Đurić Klajn. Od 1972. je bio glavni i odgovorni urednik Redakcije muzičkog programa Radio Novog Sada, sve do 1991. kada odlazi sa porodicom u novu domovinu Izrael, gde i danas živi. Učestvovao je u osnivanju odeljenja za scenske umetnosti i muziku Matice srpske i za njenu 160. godišnjicu 1986. godine, komponovao je himnu na stihove Raše Popova. Bio je direktor Izraelskog muzičkog centra do 2005. godine, a o muzičkim vezama naše i Svete zemlje kaže:

‒ U muzikologiji smo pominjali „Sveti most”, imaginarnu komunikaciju zahvaljujući kojoj su drevne melodije Davidovih psalama i molitve prvih hrišćana, dolazile do naših krajeva. I gregorijanski koral i srpsko crkveno narodno pojanje vuku korene iz Svete zemlje. Nisam ni sanjao da ću na tom „Svetom mostu” evo već trideset godina pomagati vezama i zbližavanju toliko udaljenih kultura. Uspeo sam da hor religioznih Jevreja u Izraelu više puta peva kompletnu Liturgiju Stevana Mokranjca. Uspeo sam da prvi horski crkveni koncert u dve hiljade godina istorije Jerusalimske patrijaršije bude upravo koncert srpskog hora iz Toronta, u crkvi nad Marijinim izvorom u Nazaretu. Postigao sam da izraelski muzičari i ansambli gostuju u krajevima moje otadžbine i obrnuto. Predavao sam na kursu za urednike izraelskog radija, zahvaljujući čemu je ovde muzika Gorana Bregovića postala izuzetno popularna. Danas u Izraelu deluje desetak duvačkih ansambala, čak boljih od onih iz Guče. Takođe je veliku popularnost stekla i srpska duhovna muzika. Urednica jerusalimskog radija, religiozna Jevrejka, zamolila je na samrti da je sahrane uz zvuke Heruvimske pesme Stevana Mokranjca.

Tragajući za starim notnim zapisima i zaboravljenim kompozitorima, Mihalek je ponosan i na neka svoja „otkrića” o kojima govori:

– Došavši u Izrael, shvatio sam da postoje teme za koje uopšte nisam znao. Pre svega su vezane za Holokaust, Jasenovac, strahote i zaborav. U izraelskim arhivama naišao sam na note i dokumente muzičara Jevreja sa područja moje otadžbine, koji su tamo bili potpuno zaboravljeni (Rikard Švarc, Erih Eliša Samlaić, Lavoslav Grinski i dr). Srećom, Jevreji su imali mudru naviku da duplikate svojih dela šalju u Jerusalim. U Holokaustu su istrebljeni, ali su u jerusalimskim arhivama ostala njihova dela. Srećan sam što sam uspeo da od zaborava spasem muziku žrtava Jasenovca (i drugih stratišta), da organizujem koncerte, emisije, snimanja, izdavanja diskova. Tako je bar njihova muzika sačuvana, kad su oni ubijeni na zverski način.

Dogodilo se da je Mihalek tokom jednog boravka u Trstu ušao u srpsku Crkvu Sv. Spiridona i tu takođe otkrio jedan bitan podatak za našu muziku.

– Trst je u prvoj polovini 19. veka bio jedan od centara sveta zahvaljujući parobrodima koji su zamenili venecijanske jedrenjake. Tršćanski Srbi, brodovlasnici su svoje bogatstvo uložili u Crkvu Sv. Spiridona. Za potrebe bogosluženja, naručili su 1840. horsku liturgiju od kompozitora himne Trsta, Frančeska Sinika. Kada sam je otkrio, „unazadio” sam srpsku muziku za petnaestak godina, jer se do tada smatralo da je prvu srpsku horsku liturgiju napisao Kornelije Stanković u Beču. Sinikovu liturgiju sam transkribovao u novu notaciju, objavio, pevao sa horom i snimio, tako da je danas prisutna u istoriji srpske muzike. Docnije su pronađene i starije liturgije, u Temišvaru i Pakracu, kaže Mihalek i ističe da uživajući danas u srpskoj horskoj crkvenoj muzici, moramo odati poštovanje tim pionirima, koju su se za nju izborili i protiv zabrane Vaseljenskog patrijarha, jer je u Jerusalimskoj patrijaršiji i danas zabranjen hor u crkvi.

Na pitanje kako se seća svojih profesora sa akademije koji su bitan deo naše muzičke kulture Mihalek odgovara:

‒ I Nikola Hercigonja i Stana Đurić Klajn su formirani u levičarskom pokretu pred Drugi svetski rat i borili se protiv nacizma. U domu gđe Klajn (tada Ribnikar), doneta je odluka o ustanku protiv nacista. Hercigonja se borio u partizanima. Od gospođe Klajn sam stekao ljubav prema arhivskom istraživanju, a od Hercigonje pogled na muziku kao društvenu pojavu.

Pročitajte još

Bolna priča krije se iza pesme koja prati jednu od najpotresnijih scena u filmu „Dara iz Jasenovca“ (VIDEO)

Hercigonjini pogledi su bili široki, daleko od dogmatskih. Leto nakon studija proveo sam u SAD i na tamošnjim univerzitetima shvatio da je Hercigonjin „dijalektički materijalizam” zapravo vrlo savremen vid muzikologije, koji se tamo zvao „antropološki”. Te dve ljubavi pokušavam da prenesem mlađim generacijama: rad u arhivama (a ne samo na internetu) i sagledavanje sveukupne uloge muzike u društvu.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi