Ozren Grabarić za 24sedam: U ime demokratije se rade mnogi zločini, prevare i krađe

“Demokratija je rekurentna sumnja da je više od polovine ljudi u pravu više od polovine vremena. Ta rečenica sve govori. U tome je problem. Ako se ljudima lako manipuliše, ako im se lako indoktrinira, ako podlegnu predrasudama, nečemu što ne poseduje neko uporište i argumentaciju, dolazi do ovoga što danas živimo”, kaže nagrađivani hrvatski glumac Ozren Grabarić za naš portal govoreći o novoj predstavi “Demokratija” koja je premijerno izvedena 15. maja u Beogradskom dramskom pozorištu. Komad će biti izveden i 3. juna na sceni Novosadskog pozorišta (Ujvideki Szinhaz).

Trenutno jedan od najboljih glumaca u regionu, govorio je u ovom razgovoru na temu demokratije, ističući da je neophodno osvestiti pitanje priznavanja sopstvene odgovornosti, kao i da je potrebno da se kroz umetnost bar postavi pitanje ili dijalog na takve teme, što je prvi korak ka rešenju.

Šta nam, za početak, možete reći o vašem liku u komadu “Demokratija”?

Igram predsednika jedne male države koja nije lokalizovana, ne događa se precizno u Srbiji, Hrvatskoj ili u nekoj drugoj zemlji na svetu. U ovoj specifičnoj neimenovanoj državi, nakon dugog sistema vladanja jednog autokratskog, diktatorskog režima, dolazi do implementiranja demokratije. Publika prati na koji će način predsednik, njegovi ministri i šefica kabineta pobediti ili biti pobeđeni u tome.

Kako vi danas doživljavate pojam demokratije?

Demokratija jeste jedan utopijski sistem u koji, ne mogu reći da ne verujem, verujem u demokratiju, ali ona ima jednu zamku – podrazumeva veliku odgovornost svakog pojedinca unutar društva. Naime, ne podrazumeva samo odgovornost političara i onih koji su na vlasti, nego i odgovornost pojedinca koji treba da je informisan i edukovan, kako bi donosio neke odluke. U sistemima u kojima toga nema, demokratija može da proizađe u nešto pogrešno – kao što vidimo ne samo kod nas, nego i u celom svetu. U Americi, koju smo donedavno gledali kao utopijsku zemlju, gde su slobode na vrlo visokom nivou, gde je demokratija baš kao jedan sveti gral koji se štiti i koju se trude da održe, vidimo da se sve to polako raspada. Demokratija se okrenula u nešto što više nije “american dream” nego “american nightmare”.

Svuda u svetu dolazi do sumnje u taj model vladanja. Gde je osnovni problem?

Po celom svetu gde je demokratski sistem se događa nešto što je izazvalo veliku zabrinutost i sumnju u demokratski model i to s pravom. Kao što sam rekao, demokratski model podrazumeva da su pojedinci edukovani, obrazovani i informisani da donose argumentovano nekakve odluke. Da na izborima kažu: “Ne, vi niste dobro radili svoj posao, zato taj odgovoran posao moramo da damo nekome drugom.” U demokratiji nisu političari šefovi, nego je narod šef, mi biramo, mi smo poslodavci. Po hijerarhiji smo iznad. Kao što se i kaže u predstavi: “Demokratija je rekurentna sumnja da je više od polovine ljudi u pravu više od polovine vremena.” Ta rečenica sve govori. U tome je problem. Ako se ljudima lako manipuliše, ako im se lako indoktrinira, ako podlegnu predrasudama, nečemu što ne poseduje neko uporište i argumentaciju dolazi do ovoga što danas živimo.

Pogrešno koriščenje demokratije postaje opasno oružje za manipulaciju?

Apsolutno, jer u ime demokratije se rade mnogi zločini, prevare i krađe. Ljudi su od pamtiveka tragali za idealnim modelom vladanja i svaki koji su našli, koliko god bio pametan u smislu ideje, raspao se. Raspao se jer su ljudi morali da ga implementiraju, a ljudi su sastavljeni od trošnog materijala, od kvarljivog materijala. Kada smo učili o marksizmu, komunizmu… tamo je bilo vrlo plemenitih stvari, oni su se borili za prava radnika. To sam doživljavao kao dobru ideju, samo što je to, nažalost, otišlo dođavola u potpunosti. U ime nekakve ideje radili su se stravični zločini. I onda se pitate šta je sa ljudima, kako su mogli tako nešto da učine. Isto je i sa prosvećenim apsolutizmom. To je vrlo jedna zanimljiva ideja, gde imate prosvećenog vladara koji sve drži u svojim rukama. Ali…

Kuda sve to vodi?

Demokratija je rodila birokratiju. Predajem na Akademiji i bio sam predsednik odseka jedno vreme. Tada da ste hteli da donesete neku odluku, to je bilo gotovo nemoguće. Ako biste radili u korist studenata morali ste da prođete kroz takvu papirologiju da vas je glava zabolela. Udavili smo se u birokratiji i demokratiji čiju smo ideju zloupotrebili. Nismo bili spremni za nju. Prerano je došla kada mentalitet nije dorastao. Živeli smo predugo pod kolektivnim ideologijama, ali došlo je vreme za individualnu ideologiju. Za individualan rast i promišljanje pojedinca. Ali ne na bazi ničega, nego na bazi suštine, obrazovanja i edukacije.

Koliko je cela situacija sa pandemijom pokazala koliko je važno da se baš pojedinac aktivira u svakom pogledu?

Evo na primer, sada imate problem vakcina, mnogi ljudi ne žele da je prime. Ne veruju doktorima. Ali, kad treba da idu na neki drugi pregled ili ne daj bože im se otkrije rak, onda odjednom veruju. Imamo dvostruke aršine, neka iracionalna razmišljanja koja nisu u skladu sa realnim. Da ne pominjem šta sve unosimo kroz hranu… Puše, piju, uzimaju suplemente, pa se podvrgavaju estetskim operacijama, ali kad je vakcina u pitanju onda nisu sigurni… Koji je to mozak?

U Beogradskom dramskom pozorištu na repertoaru je i predstava “Ružni, prljavi, zli” Lenke Udovički u kojoj tumačite glavnu ulogu. U njoj su prikazni ljudi sa margine koji su na neki način takođe žrtva sistema o kojem smo pričali. Zar ne?

Da, oni su apsolutno posledica sistema, svi smo žrtve sistema jer svaki sistem ima svoje žrtve. Oni jesu neki ljudi koji su ostavljeni na margini, koji su nezbrinuti… Sada je problem jer ne možemo do kraja upirati prstom u njih, “vi ste sami krivi zbog toga”, a opet, ne možemo ni da osudimo do kraja vlast. Tu je siva, mutna zona u kojoj čovek traži krivca, a nisu do kraja stvari crno-bele. Svi kažu – sistem. Ali, baš u predstavi “Demokratija” se time bavimo – pitanjem priznavanja sopstvene krivice, jer je to pitanje sopstvene odgovornosti. Koliko puta smo videli šta je pravo, a šta ne, a nismo preduzeli ništa. Ponašamo se voajeristički – gledamo sa strane i ne želimo da preuzmemo odgovornost i učinimo pravu stvar. U takvom svetu živimo, voajerističkom. S tim se lično i ja borim kao i svi, nisam imun, niti nevin. Svi smo deo iste mašine. Ali, postavljanje tog pitanja ili dijaloga preko umetnosti i pozorišta je barem jedan korak napred ka osvešćivanju problema s kojim se svi suočavamo.

Pročitajte još

Milan Marić otkriva intrigantne detalje o filmu “Toma” i nastavku “Državnog službenika”

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi