Ljubomir Bandović za 24sedam: Ovo plastično vreme mora da se istopi

Visoko vrednovana nepotkupljivost, otvoreno i iskreno kazavanje svog mišljenja i ostajanje pri istom, odluka da ne bude član institucije… samo su neke od karakteristika glumca Ljubomira Bandovića koje su ga, možda, učinile logičnim i pravim odabirom za ulogu istorijske ličnosti kakav je bio Svetozar Miletić u filmu Darka Bajića “Ime naroda”, koji će se sutra naći pred bioskopskom publikom.

S Bandovićem smo razgovarali upravo o tim vrednostima čoveka koji nije prezao, po cenu života, da kaže i napiše istinu u čuvenoj “Zastavi”, da se bori za nju i za ime svog naroda, kao i o tom vremenu koje, složili smo se, nije ni nalik ovom danas.

– Pojedinci su tu da se na njih ugledamo. Da budu primer. Današnjem društvu i vremenu fale pojedinci kakav je bio Svetozar Miletić. U to vreme informacije nisu putovale tako brzo. Nisu mogli na vreme da ga sklone, te su morali da mu podmeću i da ga hapse. Danas, kad prepoznaju snagu u nekom mladom čoveku koji nije podložan igrarijama, vrlo brzo mu nađu nešto što bi ga obezvredilo. Današnje vreme je plastika, ono vreme je bilo čelično. Danas bi lako mogao da nam se potkrade lažni Miletić. Znate, nema ideje da me ne čini ono što nije na meni. Sada je najvažnije ono što je na meni i šta stavim ispred sebe na sto kada sednem, ali ću zato da jedem parizer kod kuće. Tada se deljala dobra domaća pršuta, ali se oblačilo nešto vuneno i skromno jer nije bilo važno. Najbitnije je bilo ono što izlazi iz mene, kako živim, kako branim svoje stavove, koliko sam spreman da istrpim. Iskušenja su bila ozbiljnija, život je bio skuplji.

Na kraju filma Svetozar Miletić više nije živ, tu je njegova ćerka Milica koja je nastavila borbu, godina je 1918. baš u ovim danima novembra, danima primirja i nade u bolje sutra. Kako iz ove perspektive gledate na to?

Posle svake kiše dolazi neka nova nada, duga je tu da nam to potvrdi. Godine 1918. zajedno sa početkom industrijske revolucije u Evropi i svetu nije bilo svetla na kraju tunela, nego su ljudi bili već pred njegovim krajem, obasjani tom svetlošću. Danas bih rekao da ne znamo kud krenuti da bismo uopšte videli bilo kakvo svetlo na kraju tunela. Nema ga. Mislim da ovo ne može više da se popravi. Mora da se uruši. Cela civilizacija je u fazi truljenja. Tad je i bilo nade za popravkom. Bilo je, kao što sam već rekao, granitno vreme, a ovo plastično može samo da se istopi. I treba tako da bude.

Primećuje se posebna iskrenost u vašem izrazu dok tumačite Svetozara Miletića. Koliko ste sebe prepoznali i našli dok ste gradili ovaj lik?

Umnogome. Reći i boriti se za ono u šta veruješ! Nepogrešivo prepoznajem mlade ljude, konkretno u našem poslu, koji su došli zbog svog rada, a ne zbog sebe. Spreman sam da se posvađam sa dugogodišnjim prijateljima i kolegama s kojima sam dugo radio, pa i sa rediteljem i upravnikom pozorišta ako treba, samo kako bih zaštitio mladog kolegu. Ne zato što vredi više od nekih drugih, nego zato što je u situaciji da mu se mora dati za pravo. Ima mnogo vredne i vaspitane dece pred kojima gledam u zemlju. Darko mi je u jednom momentu skrenuo pažnju na to kako je Meštrović prikazao Miletićevu ruku. Na polu zgrčenu šaku koja lupi o sto, ali i pomazi po nosu svoju ćerku Milicu. Toga ima i kod mene, a vrlo je upečatljivo i u filmu.

Rekli ste da biste voleli da ste savremenik sa Miletićem. Iz kojih razloga?

Da, voleo bih da me Miletić povede u šetnju parkom. Sećam se, imao sam to zadovoljstvo i čast da učestvujem sa Vladetom Jerotićem na par nekih tribina, gde sam na početku kazao: “Profesore, ja ću malo da ćutim”. Voleo bih da sam tako mogao sa Svetozarom, da šetam kroz park, da ćutim, da mi koriguje ove moje ideje koje imam u glavi, da mi štogod objasni. Uvek je velika čast biti pored tih ljudi. To je kao kada znate Peru Kralja, Mikija Krstovića, Diklića… Vreme s njima vam potvrdi vašu pretpostavku da se radi o velikim ljudima.

Veliki deo filma, ako ne i glavna nit, posvećena je Miletićevoj ćerki Milici koja je upravo od velikog čoveka naučila mnogo. Koliko je važna ta njegova vezanost za nju i podrška koju joj je pružio uprkos tadašnjem konzervativnom vremenu?

Kroz sve što je u životu radio, Miletić je imao vremena Milici da veruje. I da kaže: “Dobro, neka je, ne mora da bude očešljana, neka je u pantalonama, naka jaše konje, neka piskara to njeno…” Nije hteo da je okuje u konvenciju vremena i tadašnjih odnosa. Danas roditelji imaju jednu stvar: “Evo ti mobilni, tablet, marš u sobu, je l’ sam ti sve kupio, šta hoćeš od mene…” Deca izađu iz svojih porodica pametna, puna informacija, ali bez sadržaja. Prazna! Miletić je negovao sadržaj u Milici i samo ga je korigovao u onome za šta je ona bila darovita, ali još godinama nije prišla tim stvarima da bi se njima bavila. Podaci koje sam našao su neverovatni. Kao devojčicu od sedam, osam godina vodio ju je sa sobom na skupštine. Oni ga pozovu da govori, a on je stavi u krilo. Možete li da zamislite to dete koje gleda tatu za govornicom i trepće dok svi ostali gledaju u tatu i trepću. Ona je bila pozvana na veliki život. Ona nije imala puno izbora, nego da nastavi – evo sad se ježim dok ovo pričam.

… Znate, ne možemo mi iz ove perspektive da sagledamo značaj i veličinu svega toga. A, upravo je veličina u tome što oni nisu shvatali da rade nešto istorijsko, verovali su da se bore za momenat u kojem žive, za istinu. Koliko će to odjekivati u večnost – to oni nisu mogli da znaju. Zato, kada se priča o Svetozaru Mileteću zasija pola planete i zato je čast kada se dogodi da mi umetnici dobijemo priliku da radimo nešto ovako uzvišeno.

Pročitajte još: Katarina Žutić o ulozi prve žene novinara: Čovečanstvo se neće odreći cenzure

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi