Dostojevski: Ruski rulet zločina i kazne

Fjodor Mihailovič Dostojevski je rođen na današnji dan, 11. novembra 1821. godine, u Moskvi. Jedan je od najvećih pisaca u istoriji sveta i jedan od prvih predstavnika psihološkog realizma u evropskoj književnosti. Njegovi romani „Zločina i kazna“ i „Braća Karamazovi“, smatraju se inspiracijom za egzistencijalistički pravac filozofije u 20. veku.

Dostojevski je u mladosti bio radikalni protivnik ruskog carskog režima pa je uhapšen 1849. godine, osuđen na smrt i u trenutku lažnog pogubljenja pomilovan i poslat na dugogodišnju robiju u Sibir. To iskustvo je vremenom dovelo do evolucije njegovih političkih stavova, od liberalizma prema konzervativizmu i odbacivanju zapadnih vrednosti. Bio je poznat kao patološki kockar, što je imalo veliki uticaj na njegov književni rad bilo kao inspiracija, bilo kao podsticaj na pisanje kako bi pokrio finansijske gubitke.

U Sibiru je upoznao Mariju Dimitrijevnu sa kojom se oženio po povratku u Sankt Peterburg. Nažalost, ona dobija tuberkulozu i umire nedugo pošto su se vratili sa četvorogodišnjeg boravka u Nemačkoj. Fjodor njenu bolest i smrt teško podnosi i govori kako više nikad neće voleti. Ipak, oženiće se i drugi put.

U detinjstvu Dostojevski je neprekidno čitao. Sa 16 godina je već iščitao celog Puškina, Gogolja, Dimu… Bio je živahan i energičan dečak koji je bučnim i oštrim rečima branio svoja ubeđenja, ali je bio slabog zdravlja. Kasnije se menja, postaje ćutljiv i zamišljen, bez osmeha. Kada je imao sedamnaest godina u jednom od pisama bratu je zabeležio: “Ne znam hoće li mi se ikad smiriti moje turobne misli.“ Sve više se otuđuje od ljudi, ničije prisustvo mu ne prija, zamera se i najboljim prijateljima. Postaje razdražljiv i preosetljiv i takav ostaje do kraja života.

Kao sin lekara, pripadnika nižeg plemstva koga su ubili vlastiti kmetovi zbog okrutnog i sadističkog mučenja i ponižavanja, Dostojevski pohađa i završava vojno-inženjerske studije u Petrogradu, ali rano odlučuje da će se posvetiti književnosti. Prevodi Balzakovo delo „Evgenije Grande“ i pod uticajem Gogolja, sa dvadeset pet godina, 1846, piše svoje prvo delo, „Jadni ljudi“ koje je oduševilo tadašnjeg najznačajnijeg ruskog kritičara Visariona Bjelinskog i uvelo mladog pisca u sferu ruskih književnih krugova. U to doba on ulazi u kružok utopijskih socijalista koje je predvodio Butaševič-Petraševski, čija se „revolucionarna“ delatnost sastojala uglavnom od privatnih rasprava o budućnosti Rusije, reformama društvenog sistema, demokratizaciji i oslobođenju od kmetstva. Na književnom planu, usledilo je prvo snažno ostvarenje, kratki roman „Dvojnik“, u kojem je prikazan raspad ličnosti činovnika Goljatkina koji tone u šizofreniju kroz halucinacije u kojima se mešaju stvarnost i mentalne projekcije.

Prelomni momenat u životu Dostojevskog dešava se 1849. godine, nakon zabrane kluba „petraševaca“, hapšenja i sadističke farse koju je izvela carska policija. Pisac i njegovi drugovi u zoru su izvedeni na iscenirano streljanje, i dok su očekivali egzekuciju pred strojem, stiglo je „carsko pomilovanje“, kojim su, navodno, pomilovani i osuđeni na sibirsku robiju i progon. U stvari, radilo se samo o iživljavanju nad nemoćnim ljudima. Na robiji Dostojevski proživljava ideološki preobražaj. Počinje da glorifikuje carstvo, rusko pravoslavlje i nacionalizam. Robijao je četiri godine, a nakon toga je morao isto toliko vremena da služi kao običan vojnik u surovim uslovima zabačenih krajeva azijske Rusije.

Nakon povratka u Petrograd objavljuje „Zapise iz mrtvoga doma“, opis svog robovanja kroz fikciju, ali pun realističkih prikaza sapatnika-robijaša. Ta knjiga ostvaruje veliki uspeh i donosi mu delimičnu carevu rehabilitaciju. Ipak, nesređene porodične prilike – prvi brak sa histeričnom udovicom, njena bolest i smrt, lična drama koja se manifestovala kroz pojačavanje simptoma epilepsije od koje je bolovao, kockarska strast koja ubrzo prelazi u opsesiju, smrt brata Mihaila, čiju je porodicu morao da izdržava, dovode Dostojevskog u tešku situaciju koja je delimično usporila njegovo stvaralaštvo. Primer za to je roman „Poniženi i uvređeni“ iz 1861. godine, koji, uprkos snažnom naslovu, zaostaje za većinom njegovih prethodnih, a posebno budućih dela.

Godine 1862. odlazi na putovanje u Evropu i boravi u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji i Engleskoj. Posle je u još je nekoliko navrata putovao ovim zemljama, ovog puta sa drugom ženom, Anom Grigorjevnom koja mu je donela porodični mir i sreću i podarila četvoro dece. U Rusiji još žive direktni potomci Dostojevskog, i to, kako se tvrdi, u bednim materijalnim uslovima u koje su ih bacili komunistički totalitarizam i posledice kapitalizma nakon raspada SSSR-a. Ana je uspela i da ga odvikne od kockanja.

Godine 1864. Dostojevski objavljuje briljantne „Zapise iz podzemlja“, jedan od najintenzivnijih ispovednih kratkih romana. U njemu je pisac primenio niz postupaka u kojima je inovirao prozu i postavio obrazac svojih budućih velikih romana: ideološki obračun sa utopijskim i „humanističkim“ stereotipima, niz esejističkih poglavlja koja su esencijalno dramatizovana, sokratovske dijaloge vođene u atmosferi nabijenoj strastima i skandalima, žurnalistički stil kojem je jedina svrha funkcionalnost u izražavanju autorove vizije, a ne estetski doživljaj, kao i psihološku tipologiju. Razvio je tehniku struje svesti davno pre nego što je postala popularna u angloameričkom romanu 20. veka, sažeo je radnju u svega nekoliko dana ili sati, kao u romanu „Idiot“, dajući vremenski presek u svesti naratora i stvorio istinski „polifonijski roman“.

Većina romana ovog legendarnog pisca smeštena je u tmuran ambijent velegradskog podzemlja, sa središtem oko uzbudljivih događaja iz trivijalnih romana i crnih hronika kao što su ubistvo, zločin, očeubistvo, krađe i različiti skandali. Uz to, Dostojevski svako svoje delo prožima pitanjima o naravi zla, ljudske patnje, smrtnosti i besmrtnosti, postojanja i nepostojanja Boga, slobode i odgovornosti, sudbine Rusije i Zapada. Po nekim kritičarima, on je spiritualni autor, pa je njegova karakterizacija kao „čoveka srca u kome se bore Bog i Sotona, a zalog je ljudski život“ možda i primeren opis njegovog stvaralaštva. U tipologiji njegovih junaka, kako se navodi u knjizi „Anatomija kritike“, likovi se kreću od nadzemaljskih bogova i polubogova, do običnih ljudi i inferiornih pojedinaca koji su ispod nivoa vrednosti prosečnih ljudi. Likovi Dostojevskog su često i niže od običnih ljudi, ponekad i animalni, ali u trenucima ekstaze dosežu rang anđela, pa je ta dvostruka optika jedna od tajni uzbudljivosti njegovih romana.

U najveće romane genijalnog pisaca spadaju „Zločin i kazna“, njegovo tehnički najsavršenije delo, „Idiot“, „Zli dusi“, „Zapisi iz podzemlja“, „Poniženi i uvređeni“, „Mladić“ i „Braća Karamazovi“.

Dostojevski je umro 9. februara 1881. godine, u Sankt Peterburgu, iznenada, nakon krvarenja prouzrokovanog epileptičnim napadom. Život mu je u poslednjim godinama bio sređen, i može se reći da se oslobodio siromaštva i nevolja koje su ga pratile kroz veći deo života. Imao je nameru da napiše nastavak romana „Braća Karamazovi“, koji je zamislio kao trilogiju ili čak tetralogiju, ali ga je smrt u tome sprečila. Priređena mu je veličanstvena sahrana, na kojoj je bilo skoro 100.000 ljudi. Sahranjen je na groblju “Tihvin”, pri manastiru Aleksandra Nevskog, u Sankt Peterburgu.

Fjodor Mihailovič Dostojevski pripada najužem krugu svetskih vrhunskih pisaca, poput Dantea, Šekspira, Tolstoja, Servantesa i Prusta. Njegov uticaj na svetsku književnost je nemreljiv. Retko koji moderan pisac je uspeo da se otme njegovom uticaju, a posebno mu duguju pokreti ekpresionizma i egzistencijalizma.

„Onaj koji nikad ne promeni svoje mišljenje voli samoga sebe više nego istinu.“

„Ako pri svakoj prijateljskoj usluzi odmah misliš na zahvalnost, onda nisi darovao, već prodao.“

„Ne možemo da utičemo na to s koje će strane vetar duvati, ali možemo da podesimo jedra.“

„Kada je bogatstvo izgubljeno ništa nije izgubljeno, a kada je zdravlje izgubljeno skoro sve je izgubljeno.“

„Biti širokog srca i shvatanja je veće bogatstvo nego imati puno novca.“

„Ako si uspešan u nečemu, ili će te kopirati, ili će ti zavideti, ili će te mrzeti.“

„Niko se nije vratio da živi u prošlosti, zato ne misli na prošlost, gledaj samo u budućnost.“

„Čovek je najveća greška prirode.“

„Ako si se uputio prema cilju, i putem počeo da zastajkuješ i kamenjem gađaš svakog psa koja na tebe laje, nikada nećeš stići na cilj.“

„Nekoga je bolje imati među neprijateljima nego među prijateljima.“

„Tajna čovečjeg bića nije u tome da živi, nego zašto živi.“

„I sreća može da se umori ako nekog predugo prati.“

„Ako raj nije u samom tebi nikad nećeš ući u njega.“

„Svi ideali sveta ne vrede suze jednog deteta.“

„Ništa na svetu nije teže od iskrenosti, i nema ništa lakše od laskanja.“

Dostojevski

PROČITAJTE JOŠ:

Danilo Kiš: Nevidljiv i veliki pisac sa gitarom

Miloš Crnjanski: Rođeni pisac koji je odlučio da umre

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi