Vaja Dujović za 24sedam: Tugu treba pustiti kada dođe po svoj prostor

25.11.2020

20:06 >> 17:11

0

Autor: Dejan Ćirić

Iza neobičnog imena uvek nasmejane glumice krije se zanimljiva životna priča protkana umetnošću i pravim vrednostima

Vaja Dujović za 24sedam: Tugu treba pustiti kada dođe po svoj prostor
Promo/Vladimir Avramović

Vaja Dujović je neko ko pre svega nosi radost života, a onda i svoju glumu, isto tako vedro, ali i hrabro. Gledali smo je u ostvarenjima „Branio sam Mladu Bosnu“, „Santa Maria della Salute“, „Jedne letnje noći“, „Vojna akademija“, „Lud, zbunjen, normalan“, najnovijem „Državnom službeniku“ i mnogim drugim. Biranim koracima iskustva Vaja gradi svoj umetnički put koji se u velikoj meri prepliće sa njenim životnim stazama na kojima se uvek trudi da ostane srećna i stabilna. Za ovo prvo joj nije potrebno mnogo. Dovoljno je more, crna čokolada, šlageri iz šezdesetih i ples. Za drugo, dragi ljudi, vera u ljubav i Boga. Između svega toga je ono najvažnije u ovoj priči – igra, za koju glumac živi, a koja Vaju za sada vodi pravim kolosecima, osvetljavajući nove izazove u kojima će, sudeći po ovom intervjuu, ostati svoja. A to je najvažnije.

Nosite veoma retko i autentično ime. Šta je, osim njega, kod vas specifično i drugačije a da vas određuje kao osobu?

Sa osmehom idem kroz život, to je baš specifično za mene. Nikad mi nije teško da nekome uputim osmeh, i često se smejem, čak i bez nekog posebnog razloga. Nepopravljivi sam optimista, mislim da je to jako važno i mnogo boji moj karakter. Pozitivan stav i pozitivna energija su pola zdravlja.

Po nekim izvorima, ime Vaja znači jaka, nesalomiva i čvrsta. Koliko se taj opis može preneti na vaš karakter i senzibilitet, ali i na život i profesiju?

Iskreno, nisam znala za to značenje. Nisam, doduše, ni istraživala, jer mi je dovoljno bilo, i na ponos, što je to staro srpsko ime, koje je nosila jedna baka u Bosni. Beskrajno sam emotivna, ali i jaka i stabilna. U stvari, kad bolje razmislim, postala sam takva. Ovaj posao, a i život sam po sebi, tera nas da naučimo da stojimo čvrsto, da se ne damo slomiti, i svaki pad nas jača. Pala sam puno puta, ali sam uvek ustala kao nova Vaja, hrabrija i bogatija za jedno novo iskustvo. Sve to se taloži u nama, a mi, glumci, to pomalo koristimo i za uloge koje igramo.

Šta vam uvek pomaže da ustanete posle pada?

Vera u promenu i u rast. Vera u Boga i u ljubav. “Lepota će spasti svet!”

Promo/Marija Šmakova

Koliko je vaš otac Vladan Dujović, kao glumac, bio prst pokazatelj ka stazama koje su vas na putu umetnosti vodile daleko od stranputica?

Svakako su i otac i majka uticali na to da nađem svoj put. Vaspitanje je temelj, neodvojivo je od ukusa i, na neki način, biranja staza kojima želimo da idemo. Ne odvajam mnogo umetnički život od privatnog, to je sve ispreplitano i stalno vuče jedno drugo. Tako su i moje vaspitanje i odnosi koje sam izgradila u kući uticali na moje odabire i ponašanje u poslu. Moj umetnički put je neizvestan, ali me, zasada, vodi vrlo lepim pravcem. Znakovi su uglavnom u srcu, oni intuitivni, kada osećate da je nešto lepo, dobro, tačno i istinito, da je umetnost. Realnost se često ne uklopi, jer ume da bude surova, i bez znakova ili sa znakovima koji nam nisu najdraži, ali zato je tu srce da podseti na ljubav prema pozivu i opet stvori novu iskru umetničkog puta.

Čini se da karijeru gradite postepeno, bez srljanja, bez upadanja u vrtlog hiperprodukcije i nepotrebnog trošenja talenta. Koliko je to teži put i na koji način pronalazite meru?

Danas je sve hiperprodukcija. Ljudi paralelno rade više projekata, ali ne smemo biti alavi kako bismo sačuvali svoje glumačko biće. Nemam odgovor na pitanje da li je taj put teži, puštam da me vodi intuicija. Naravno da na odabir uloga utiče više faktora, ali i oni se menjaju s novim poslovima. Mera je ključna, kako u tom odabiru, tako i u glumačkoj igri. Kada vas ima previše, publika se zasiti. U tom smislu, ja sam zadovoljna. Nije uvek lako i ne dođe posao onda kada vi to želite, i to je, možda, najteži deo, ali treba prihvatiti da sve ima svoje vreme i biti spreman.

Nemate potrebu za preteranim medijskim eksponiranjem, niste od onih koji pune novine i ekrane. Koliko to jeste lični izbor i kako u vremenu u kome mediji i društvene mreže kroje čak i karijere ostati svoj, ali i vidljiv na mapi?

Učim sve to. Trudim se da se ne eksponiram previše, a opet da “budem tu”. To je definitivno lični izbor kojim se brani elementarna privatnost. To je jedan mali vid borbe sa estradizacijom i banalizovanjem svega. Društvene mreže su mač sa dve oštrice, kao što svi već znamo, i treba biti jako mudar u njihovom korišćenju u bilo koje svrhe. One danas pomažu da razni ljudi budu poznati i popularni, i u tom moru se treba izdvojiti. Pre svega svojom profesijom i svojim radom.

Promo/GFC Produkcija

Kada se osvrnete, pomisao na koju ulogu donosi osmeh na lice, i zbog čega?

Uloga Jovanke Čubrilović u filmu “Branio sam Mladu Bosnu”. Toliko sam srećna što je baš to bila moja “ulaznica” u svet filma, i što je ta uloga otvorila moju karijeru. Prvi put sam se susrela sa likom koji ima istorijski značaj i osetila tu vrstu odgovornosti da pričam priču žene koja je postojala. Kasnije sam uradila master rad, monodramu na osnovu njenog dnevnika i pisama koje je razmenjivala sa mužem. Da ceo taj doživljaj stvarno bude senzacionalan i za pamćenje, i da mi toliko ostane urezan u sećanje, doprinelo je i to što sam upoznala potomke Veljka i Jovanke Čubrilović. To su neki trenuci u karijeri koji su infuzija smisla ovog posla, a meni se to desilo na samom početku.

Šta vam je serija „Državni službenik“ donela kao novi glumački izazov i iskustvo, a šta na ličnom nivou, kao još jedan značajan korak u karijeri?

Bila sam srećna zbog uloge Ane, jer mi je ona, posle dužeg vremena, donela priliku za savremen izraz. Kod nas se lako pada “u kalup” i imala sam strah da ću, kako je krenulo, zauvek igrati samo likove iz epohe. Na ličnom nivou me je, kao i svaka uloga, obogatila. Glumac je posle svake uloge za nijansu drugačiji. Tematika, odnosi i iskustvo u takvom žanru su velika stvar za mladog glumca. Najizazovnije mi je bilo da igram majku deteta od sedam-osam godina i postignem to da publika poveruje. Takođe, izazov je bila i ta dvostruka igra, nijanse na kojima se ona zasniva, to uopšteno traženje mere i razloga da se taj lik opravda. Ono što me jako raduje je to što serija ima više sezona, i onda uloga nema kraj. Raste iznova i daje prostor za domaštavanje i menjanje. Kao što se, na kraju dana, i ljudi menjaju, tako mogu i likovi, a to je za glumačku igru veoma dragoceno.

Delili ste kadar sa velikim imenima kao što su Žarko Laušević, Nebojša Dugalić i mnogi drugi. Šta mladoj glumici u takvoj ekipi najviše znači, da li joj ona otvara novu dimenziju igre i, samim tim, novo iskustvo? 

Tanka je linija između treme i potpune slobode u igri koja se desi kada glumite sa njima. Njihova autentična igra i savršen osećaj za partnerstvo vas uvuku u scenu, i vi ulogu jednostavno živite, dok reditelj ne kaže: “Stop!”. Dobila sam neku sigurnost, a lakoću igre i dalje učim. Rad na tako kompleksnom liku i sa takvim kolegama doneo je novu notu u mojoj igri i, čini mi se, slobodniju emociju. Poverenje je čudo!

Promo/Vladimir Avramović

Očigledno je da ste dorasli velikim podelama. Da li svaka nova uloga podiže sopstvenu lestvicu očekivanja, ali i odgovornosti?

Lestvica očekivanja se podiže s godinama. Kako se iskustvo gomila, tako očekujem od sebe da u skladu sa njim igram i ne ponavljam greške. Ne uspeva mi uvek, ali radim na tome. Svakoj ulozi pristupam kao da mi je prva. To ne umem da objasnim, ali svaki put je kao da dobijete prazan papir na kome treba da iscrtate lik. Uvek je to stvaranje nečega iz početka, samo sa više ili manje veštine.

Šta vas najviše sputava u tom kreativnom procesu, a šta u životu?

Pokušavam da učim iz sopstvenih grešaka, jako sam samokritična, a sputavam uglavnom sama sebe, posebno kada ponavljam greške i nešto radim “na prvu loptu”. To su stvari koje samo ja znam, ali i razlog više da se ljutim. Trudim se da razmišljam da sam snažna i zrela za sve, i da sa takvim stavom dočekam nove uloge. Kad budu došle, svakako me čeka pomenuti “prazan papir”. Što se privatnog života tiče, koči me samo nestrpljivost.

Delujete kao sasvim jednostavna, vedra i neposredna osoba koja živi i glumi u skladu sa sopstvenim osećanjima. Koliko vam je to važno u životu?

To je za mene definicija slobode i beskrajno mi je drago što neko sa strane to prepoznaje. Nikada nisam razmišljala o tome, ali izgleda da tako delujem na ljude, a ima li veće sreće od toga da kao javna ličnost na taj način dajete primer drugima.

Promo/Emilija Gajić

Pomenuli ste da ste veoma emotivni, ali i da čuvate i gradite svoju stamenost i čvrstinu. Koliko je splet takvih osobina važan za ono što pružate i kao glumica i kao osoba?

Kad bolje pogledate, sve te karakteristike su bliske jedna drugoj, pa i nije čudno da sam od njih satkana. Mislim da je važno sve što nosimo i stičemo s godinama. Borba sa samim sobom i “uređivanje” mentalnog prostora je svakodnevno. Ume da bude teško, ali je lepo, jer se tako raste, a kroz rast se više pruža i prijateljima, i partneru, i likovima koje igrate, i publici. S druge strane, moje tuge su uvek u meni, one su deo mene. Suze se dese s vremena na vreme, kao neko oslobađanje. Tuga je u nama, kao i ljubav, treba je prihvatiti i pustiti kada dođe po svoj prostor.

Šta vas raduje, oplemenjuje, čini srećnom i svojom?

Porodica i prijatelji. Moji ljudi. Beskrajno sam srećna što ih sve imam u svom životu. Negujem odnose jer su dragoceni izvor ljubavi i sreće, koji zaista oplemenjuje. U nekim trenucima u životu, kada shvatite da je to ono što je bitno, što ostaje, ostavlja neizbrisiv trag i nadahnjuje, onda je to parola za sva vremena – negovati i čuvati drage ljude. A ovako, uvek me raduje proleće. April mesec, pa jul, kad slavim rođendan, idem na more i ne nosim farmerke. Raduje me crna čokolada, proja, pršut, ajvar i crnogorski smočani kačamak. Raduju me mirisi i pesme koje me sećaju na neke lepe trenutke u životu. Raduje me spontani ples. Raduje me moj auto, kad ide kao munjica, dok se vozim magistralom i slušam šlagere iz šezdesetih. I uvek sanjam more. Tamo je i utočište, i beg, i mir. Sigurnost je tamo gde je dom.

Promo/Marija Šmakova

Iako je danas sve neizvesno zbog pandemije, da li ipak postoji nešto konkretno na profesionalnom planu u budućnosti?

Imala sam sreću da u ovoj godini lepo radim, ali još ne smem da govorim o tome. Mogu samo da kažem da će publika videti nekoliko izuzetnih projekata.

PROČITAJTE JOŠ: Miloš Biković za 24sedam: Zadatak mislećeg čoveka je da sačuva vrednosti u koje veruje – 24sedam

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam

Možda vas zanima

Najčitanije Vesti