Miloš Biković za 24sedam: Zadatak mislećeg čoveka je da sačuva vrednosti u koje veruje

Kultna predstava Beogradskog dramskog pozorišta “Kad su cvetale tikve”, u kojoj mladog boksera Ljubu Vrapčeta tumači Miloš Biković, biće direktno prenošena 24. decembra putem lajvstrima u sklopu promocije boksa u Srbiji i Rusiji.

Jedan od naših najangažovanijih glumaca govori za 24sedam o komadu Dragoslava Mihailovića, saradnji s Mišom Janketićem koji mu je ulogu ostavio u amanet, kao i o filmu “Budi Bog s nama” Slobodana Šijana, ali i zbog čega je važno da se snimi ostvarenje „Košare”.

– Sledeće godine je Svetsko prvenstvo u boksu u Beogradu, a tim povodom, uz saradnju sa bokserskim savezima Srbije i Rusije, imaćemo mogućnost da ovu predstavu emitujemo ne samo u ove dve zemlje, već i u celom svetu. Titlovaćemo komad na engleski i ruski jezik, i očekujem da ovo bude proboj srpske pozorišne kulture na strano područje. Boks je plemenit sport, uči vas kako da budete jaki, zdravi, ali i kako da kanališete svoje agresivne porive – kaže Biković na početku razgovora.

Komad doprinosi popularizaciji ove sportske discipline, ali je istovremeno i priča o rastegljivosti granica ljudskosti i morala, odbrani časti i dostojanstva… Kako vi na to gledate?

Slažem se, ali pre svega, rekao bih da je ovo, iako nema direktno priče o tome, izrazito feministički komad, a istovremeno, reklo bi se nemoguće, i hrišćanski. To se upravo ogleda u poslednjoj rečenici koju izgovora Ljuba Vrapče: „Mama, ti si u pravu, ja sam kriv, ja sam za sve kriv.“ Tu majka kaže: „Imala sam jedno dobro dete, ali sam bila glupa, nju sam izgubila, jer sam gledala muške, oni su budale, pameti nemaju, al’ ipak su glavni.“ Jedan izrazito feministički komad govori o ženskom principu koji u sebi ima nešto što se zove žrtva, odricanje, praštanje, nežnost… Nešto što bi u ovom svetu pomoglo da se tenzije spuste i da se, u tom ludačkom merenju čiji je novčanik ili ego veći, agresija kultiviše, što je na neki način i poenta boksa.

Može li se povući paralela između glume i boksa?

Svakako – rad na sebi, discpilina, savladavanje svojih poriva. Kao što u boksu ne smete da dozvolite da vas savlada strah, tako ne smete ni u glumi. Kao što u ringu ne smete da postanete agresivni, ili da se opustite i ne trenirate zato što ste pobedili jedan meč, tako i u glumi ne smete da se opustite nakon jedne premijere.

Lik Vrapčeta nasledili ste od velikog Miše Janketića. U novoj postavci Bobana Skerlića, premijerno izvedenoj 2014, imali ste čast i da sa njim igrate. Šta je ono što nosite u sećanju iz tog iskustva i saradnje sa velikim bardom našeg glumišta?

Prvenstveno njegove savete, koji su se tada činili kao sitnice, ali su bili od krucijalne važnosti. Kada sam prihvatio ulogu, znao sam da ne mogu da se merim sa glumcem kakav je bio Janketić, ali da je na meni ta odgovornost da odglumim najbolje što mogu, na svoj način.

Fanove „Južnog vetra“ očekuje, reklo bi se po najavama, još uzbudljiviji nastavak. Da li mogu da se porede Maraš i Ljuba Vrapče?

Naravno. U „Tikvama“ igram već sedam godina i na neki način sam odrastao uz Vrapčeta. A u lik Maraša sam ugradio mnogo toga što sam naučio od Ljube. Obojica su pošli putem mračnog samoljublja.

Trenutno ste jedan od najangažovanijih, ako ne i najangažovaniji glumac. Kako se nosite sa popularnošću koja ide uz sav taj trud i uspeh?

Na sve to gledam kao na blagoslov odozgo. Nisam ja to zaslužio samo svojim radom već je to i dar, kao i talenat koji sam dobio. Ništa od toga ne pripada meni i zato ne dajem sebi neki veliki značaj zbog toga, već su trudim da istrajem.

Snimate film „Budi Bog s nama“ u režiji Slobodana Šijana, gde ćete igrati čuvenog zaboravljenog pionira filma i filmske kritike Boška Tokina. Koliko ste o njemu znali ranije?

Ništa o njemu nisam znao i zato mislim da će film biti zanimljiv jer će nam otvoriti oči da smo imali takvog stvaraoca početkom 20. veka, jednog pionira filma, i značajno je za nas da o njemu što više saznamo. Takođe, vrlo je zanimljivo videti kakav je to bio Beograd kad su ga nazivali „Pariz na Balkanu“. Mi to sada na možemo da pojmimo.

Govoreći o svom filmu, Šijan je rekao da će prikazati, između ostalog, sudbinu intelektualca u promenljivim i poljuljanim vremenima. Kakva je sudbina mislećeg čoveka danas?

Ista. Poljuljana vremena su i danas, samo što je drugačija scenografija. U Srbiji možete da budete ili protiv vlasti ili za nju. Ne možete da budete misleći čovek koji će reći: „Ovo su dobro uradili, a ovo loše“. Ne možete da razmišljate svojom glavom, u stvari možete, ali za to ćete platiti određenu cenu. Danas morate da budete u datom diskursu. A sudbina mislećeg čoveka je u borbi i istrajavanju u svojim vrednostima koje odabere. To su za mene kultura, nacionalni interes, vrednosti koje su bile ovde i pre nego što je nastao bilo koji diskurs, pre sprske demokratije, pre nego što je nastao komunističko-četnički diskurs, pre imperijalističkog, nacionalnog… Vrednosti poput porodice, vere u Boga, u sebe, u umetnost i ljubav, te stvari moramo čuvati i to jeste zadatak i cilj svakog kulturnog delatnika.

U tom ključu ne možemo da ne pomenemo i projekat „Košare“. Zbog čega je važno da se istraje u ideji da se snimi i dokumentuje priča o tim mladim ljudima?

Ti mladi ljudi koji su imali jedva dvadeset godina su otišli na granicu da se bore sa svim mogućim najjačim vojnim silama koje su bile udružene u savez. Zar vam to ne liči na malog čovečuljka koji sa perorezom ide na zmaja?! Zar takav čovek nije zaslužio film? Takav podvig, da perorezom ideš na zmaja, jer veruješ i želiš da odbraniš svoju zemlju, mora da znači da je srce u njima veće nego taj zmaj. E, za to srce vredi istrajati!

 

PROČITAJTE JOŠ: Miodrag Radonjić ekskluzivno za 24sedam: Svaki poraz je samo blatnjavi korak ka pobedi

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi