Ernest Hemingvej: Starac, smrt i Nobelova nagrada

Pisanje je, u najboljem slučaju, usamljeni život. Organizacije za pisce umanjuju piščevu usamljenost, ali sumnjam da poboljšavaju njegovo pisanje. Kako javno raste, tako odbacuje usamljenost i često mu se posao pogoršava. Jer svoj posao radi sam, a ako je dovoljno dobar pisac, svakodnevno se mora suočavati sa večnošću ili njenim nedostatkom, govor je Ernesta Hemingveja povodom Nobelove nagrade koju je dobio za roman “Starac i more”.

Na današnji dan 1954. godine pročitan je u Stokholmu jer slavni pisac nije mogao da prisustvuje svečanoj dodeli. Bio je onemogućen jer je doživeo avionsku nesreću neposredno pre toga, a nesreće su, nažalost, bile sastavni deo života velikog književnika, podjednako kao i sama smrt, kako su mnogi biografi pisali.

Opisujući njegovu konciznu, ali živopisnu prozu, magazin „Tajm” zabeležio je 1961. godine:

„Sve kod Hemingveja izgleda onako kako bi mogao da vidi čovek onog dana kada zna da će umreti”.

Nesreće su počele još tokom Prvog svetskog rata, kada je služio na italijanskom frontu kao vozač hitne pomoći u Crvenom krstu. Incident je opisao u svojoj nefiktivnoj knjizi “Smrt u popodnevnim časovima”.

– Sećam se da smo, nakon što smo prilično temeljito tražili mrtve, sakupili samo njihove fragmente.

Iste godine, 8. jula bio je teško ranjen minobacačkom vatrom, vrativši se iz menze, donoseći čokoladu i cigarete za ljude na prvoj liniji fronta. Uprkos ranama, Hemingvej je pomogao italijanskim vojnicima da se povuku na sigurno, za šta je dobio italijansku srebrnu medalju za hrabrost. Tada je imao samo 18 godina.

Kasnije je zapisao:

– Kad kao dečak odete u rat imate veliku iluziju besmrtnosti. Drugi ljudi stradaju, ne vi. Onda, kada bivate teško ranjeni tad prvi put izgubite tu iluziju i saznate šta vam se može dogoditi.

Zadobio je teške gelerske rane na obe noge, operisan je odmah u distributivnom centru i proveo je pet dana u poljskoj bolnici pre nego što je prebačen na oporavak u milansku bolnicu Crvenog krsta. Kako je rekao, bio je „tako ranjen da je osećao da će mu život iskliznuti iz tela kao svilena maramica iz džepa povučena za jedan ćošak”, ali je preživeo. Ubrzo potom pojavio se u štabu sa 237 šrapnela u telu, koje je sam izbrojao, i aluminijumskim kolenom.

Godine 1940. iskustvo iz Španskog građanskog rata u kojem je takođe učestvovao, pretočio je u roman -“Za kim zvono zvoni”, još jedno delo koje je osvojilo veliki broj čitalaca i još više učvrstilo reputaciju Ernesta Hemingveja kao velikog pisca. Popularnosti ovog romana doprinela je njegova filmska verzija sa Gari Kuperom i Ingrid Bergman u ulogama Roberta Džordana i Marije.

Ernestova tragedija počela je kada se otac Klarens Hemingvej, inače lekar po struci, ubio 6. decembra 1928. u 58. godini života, pucajući sebi u glavu iz revolvera. Klarens je patio od depresije i dijabetesa, kao i mnogi članovi Hemingvejeve porodice. Ironično, Hemingvej je u to vreme dovršavao svoj poluautobiografski roman „Zbogom oružje”. Očeva smrt proganjala ga je celog života. Od tada pa nadalje, Ernest je deo tuge i zbunjenosti utapao u alkoholu.

O tom događaju zapisao je 1948. ubeđen da je oca njegova majka Grejs Hol gurnula u smrt:

„Moj otac je bio kukavica, upucao se bez razloga”

Očevo telo pronašao je Lester, Ernestov mlađi brat, koji je tada imao svega 13 godina. I on je kasnije postao pisac, ali njegova dela ostala su u senci slavnog brata. Lester je pronađen mrtav u svom domu u Majamiju 1982. godine. Ubio se pištoljem koji je pozajmio od prijatelja. I ovaj Hemingvej se godinama borio s depresijom i dijabetesom, a kada su mu lekari rekli da moraju da mu amputiraju obe noge, odlučio je da sam okonča svoj život. Imao je 67 godina.

Ernest je, pored brata Lestera, imao sestre Marselin, Ursulu, Medlin i Kerol. Ursula Hemingvej Džepson godinama je imala rak i tri puta je operisana. Počinila je samoubistvo 1996. predoziravši se jakim tabletama protiv bolova, u 65. godini života.

Pisac je imao četiri braka i trojicu sinova. S Polinom Fajfer dobio je sina Gregorija, koji je odustao od studija i odselio se iz porodičnog doma u Kanzasu. Iako je prvenstveno hteo da bude lekar, Greg je pokušao da ostvari karijeru u nizu poslova, a u međuvremenu je postao zavisan od alkohola i droge. Upravo zbog svojih poroka jednom prilikom je završio u zatvoru. Kada je Ernest za to saznao, nazvao je svoju tada već bivšu suprugu Polin, pa je na nju divljački vikao. Tada nije znao da mu je bivša supruga obolela od retke vrste tumora, zbog čega je strogo trebalo da izbegava stres. Fajfer je umrla nekoliko sati nakon telefonskog razgovora. Ernest je za smrt svoje bivše supruge krivio Gregorija, koji je godinama nakon toga izbegavao da se suoči s ocem.

Gregori je umro 2001. u 70. godini života, nakon što ga je policija uhapsila jer je nag sedeo uz put. Na nogama je imao ružičaste štikle i haljinu u ruci. Saznalo se da je poslednjih godina svog života živeo kao Glorija i da se podvrgnuo operaciji promene pola. U zatvorskoj ćeliji je proveo pet dana, a šesti nije dočekao jer nije pio svoje lekove za maničnu depresiju i visoki krvni pritisak.

Piščeva unuka Margo Hemingvej je postala jedna od najtraženijih supermodela sedamdesetih godina. Ali ona je od ranih tinejdžerskih godina bila sklona divljim zabavama i oduvek je veličala samodestrukciju i romantizovala samoubistvo. Margo, koja je tokom života takođe patila od depresije, pronađena je mrtva u svom kalifornijskom stanu. Autopsija je pokazala da se predozirala lekovima za epilepsiju. Imala je 42 godine.

Hemingvej je utonuo u depresiju i kad su njegovi književni prijatelji počeli da umiru: 1939. Vilijam Batler Its i Ford Madok Ford; 1940. F. Skot Ficdžerald; 1941. Šervud Anderson i Džejms Džojs; 1946. Gertruda Stajn; a sledeće 1947. godine Mek Perkins, Hemingvejev dugogodišnji urednik i prijatelj.

Tokom ovog perioda patio je od jakih glavobolja, visokog krvnog pritiska, problema sa težinom i na kraju dijabetesa – od kojih je većina bila rezultat prethodnih nesreća i dugogodišnjeg obilnog opijajanja. Bio je gotovo smrtno povređen u dve uzastopne avionske nesreće koje su dovele do fizičkog i psihičkog pogoršanja. Posle pada aviona, Hemingvej je pio više nego obično da bi se borio protiv bolova. Zbog povreda nije mogao da otputuje u Stokholm na dodelu Nobelove nagrade.

Pušten je iz bolnice krajem juna i stigao je kući, u Kečum, 30. juna 1961. godine. Dva dana kasnije, otključao je podrumsko spremište u kome su se nalazile njegove puške, popeo se gore do predsoblja prednjeg ulaza i pucao u sebe „dvocevkom sačmaricom koju je toliko često koristio da je mogla biti prijatelj“.

Njegov žena Meri je pozvala bolnicu, a lekar je brzo stigao u kuću utvrdivši da je Hemingvej „umro od samonanešene rane u glavi“. Meri je odvezena u bolnicu, a sutradan se vratila kući koju je očistila i pobrinula se za sahranu i putne aranžmane. Bernis Kert piše da joj se samoubistvo Hemingveja činilo nerealnim i novinarima je rekla da je njegova smrt bila slučajna. U intervjuu za štampu pet godina kasnije, potvrdila je da je Ernest Hemingvej pucao u sebe. Kao i njegov otac i brat.

Pročitajte još: Slikarski genije i zavodnik: Pablo Pikaso i njegovih 7 ljubavi

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi