Petar Lubarda: Misterija života, slikarstva i smrti umetnika koji je pobedio Pikasa i Dalija

13.02.2021

17:13 >> 18:51

0

Autor: Dejan Ćirić

To je rvanje sa nevidljivim koje mora postati vidljivo. Ja sam ja i svet slikam po svojoj volji. Uzburkam more, da se zapeni kao šampanj. Rasklapam bregove. Cr

Petar Lubarda: Misterija života, slikarstva i smrti umetnika koji je pobedio Pikasa i Dalija
Printscreen/Youtube

Petar Lubarda je rođen u Ljubotinju, kod Cetinja, 27. jula 1907. godine. Bio je jedan od najznačajnijih likovnih umetnika 20. veka, redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i spoljni član Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti.

Osnovnu školu je pohađao u Ljubotinju, Cetinju i Herceg Novom, a gimnaziju u Herceg Novom, Šibeniku, Sinju i Nikšiću gde počinje da slika. Studije slikarstva započeo 1925. godine u Umetničkoj školi u Beogradu, a nastavlja kratko u Parizu 1926, na „Académie des Beaux Arts“. U Crnu Goru se vraća 1932. i iste godine dolazi u Beograd. Prvu samostalnu izložbu imao je 1925. u Nikšiću a potom 1927. i 1929. u Parizu i Rimu. Od 1927. godine učestvovao je na mnogobrojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Bio je član Društva srpskih umetnika „Lada“ od 1938, grupe „Samostalni“ od 1951, kao i ULUS-a, ULUCG-a i SULUJ-a. Ratne godine od 1941. do 1944. provodi u zarobljeništvu u logorima u Nemačkoj i Italiji. Njegovog oca, kraljevskog oficira streljali su partizani, pa je izvesno vreme, kao ideološki nepodoban, imao problema u umetničkoj karijeri.

Od 1945. radi kao profesor na Likovnoj akademiji u Beogradu. Godine 1946. odlazi na Cetinje gde učestvuje u fomiranju prvih stručnih likovnih institucija u Crnoj Gori. Otvara se Umjetnička škola na Cetinju u kojoj je bio predavač i direktor. Škola se u periodu od 1947. do 1948. premešta u Herceg Novi. U Beograd se vraća 1950. godine gde ostaje do kraja života. Dopisni član SANU postaje 1959, a redovni 1961. godine. U SANU je ostavio pismo u kojem zahteva da se pri svakom izlaganju njegovih dela obavezno naglasi da je po narodnosti Srbin.

Preminuo je na današnji dan, 1974. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Godine 1997. ustanovljeno je najveće priznanje „Petar Lubarda“ koje se dodeljuje za likovnu umetnost u Crnoj Gori. Slikarsku zaostavštinu poklonio je Beogradu 1973. godine. Bio je oženjen Verom Lubardom, a njihova kuća je pretvorena u legat (Legat Atelje Petra Lubarde).

Foto: Arhiva Kuće legata Beograd

Slikarski put velikog umetnika započinje tamo gde je rođen – u crnogorskom kršu i brdima koji su mu se trajno urezali u stvaralačku memoriju. Praktično, u svemu što je slikao, kao plastična matrica može se identifikovati taj prvi vizuelni pejzaž koji ga je od rođenja okruživao. Kao da se u svakom od kasnijih znamenitih ciklusa vraćao linijama, oblicima i koloritu krajolika koji je poneo i nosio ma kuda da se kretao – Crnom Gorom, Srbijom, Evropom ili svetom. Počeo je da slika na svojevrsni realistički način koji je već poprimio svetlo-tamne valerske odnose svetla koji su tragali za naglašenim govorom slikarske materije. Dramatika slikarskog prizora podignuta je na prelazu tridesetih u četrdesete godine, a simbolično je vidljiva u Zaklanom jagnjetu (1940).

Za ovu Lubardinu sliku mnogi kritičari su istakli da po surovosti prizora nagoveštava kataklizmu Drugog svetskog rata. Posle rata, Lubarda se upustio u dotad nepoznatu avanturu u srpskom i jugoslovenskom slikarstvu otvarajući potpuno slobodne puteve kreativnosti, najpre u manirizmu kolorističkog ekspresionizma, u kome je formu redukovao do granice prepoznatljivosti, a odmah zatim je svoje slikarstvo uveo u asocijativnu i apstraktnu fazu koja je definitivno obeležila ne samo njegov opus, već i celokupno slikarstvo na ovim prostorima u drugoj polovini 20. veka. Tokom trajanja rata i nekoliko godina potom, Lubarda nije stvarao njemu tipična dela visokog intenziteta i biografi smatraju da u tom periodu nije stvorio velika dela jer je bio u depresiji, što se odrazilo na njegovo slikarstvo.

Od istorijskog značaja je bila njegova izložba održana 1951. godine u Galeriji ULUS-a u Beogradu, kojom je preporodio jugoslovensko slikarstvo i koja je pokazala ceo program obnove našeg slikarstva posle epohe socijalističkog realizma i otkrila taj tanani prelaz iz ekspresivnog realizma u asocijativnu apstrakciju. Neka od najpoznatijih dela iz tog perioda su Bitka na Vučjem dolu (1950), Guslar (1952), Konji (1953) i Kosovski boj (1953).

“Kosovski boj” Wikipedia/Orjen

Tada se govorilo da je „zvezda repatica udarila u centar Beograda“, budući da je izložba šokirala posetioce, a Petar je voleo da ostaje na svojim izložbama i razgovara sa ljudima. Pobedio je na bijenalu u Sao Paolu 1954. godine, a potom i u Japanu. Dobio je i Herderovu i Gugenhajmovu nagradu. Zbog ovih, ali i raznih drugih postignuća postao je jugoslovenski kulturni diplomata. U Sao Paolu je jednoglasno pobedio pored radova Salvadora Dalija, Mura i Pikasa, a poslednjeg je pobedio još jednom, na bijenalu u Japanu. Petar je u sebi imao ugrađen umetnički kod, jer je poznavao sve vrste umetnosti. U slikarskom smislu, voleo je da kaže da je improvizacija dogradnja melodije.

Wikipedia/Orjen

Isidora Sekulić je smatrala da u Lubardinim slikama predela nema nikakvog uslađenja prirode, već su prikazani predeli jednostavni i jasni. Pavle Vasić Lubardin stil opisuje kao „prožet snažnom originalnošću”. Pisac i kritičar Stanislav Vinaver Lubardu naziva „velikim slikarom” i piše da je odlazio da posmatra Lubardine slike svaki dan čitavih mesec dana, koliko je trajala izložba u ULUS-u. Istaknuti kritičar i istoričar umetnosti Milan Kašanin pisao je da je Lubarda „uravnotežen, zdrav i snažan” i „tipičan predstavnik vitalnih i umetničkih sposobnosti našeg čoveka”. Miša Bašičević piše da je Lubarda spojio dva izraza „nadrealistički” i „apstraktni”. Zoran Markuš naziva Lubardu „pesnikom epske dramatike” i piše da bi on sa svoja dva remek-dela „Boj na Kosovu” i „Put u Kosmos” mogao da uđe u svaku antologiju savremene svetske umetnosti. Mića Popović je za njega rekao da je „zaista genijalan slikar” i da je „ostavio delo za snove i za antologiju, za obimne ispire i usamljene šetače”. Dragoš Kalajić za ulogu Lubarde na domaćoj slikarskoj sceni piše „pojavljuje se jedan autohtoni, izuzetni izraz svetskog značaja, čije je značenje imalo isključivo nacionalni karakter obuhvatajući geološku i istorijsku, foklornu i kulturnu osnovu zajednice”. Kalajić takođe primećuje da su Lubardine slike izražavale kolektivno nesvesno, kao i da su retka dela koja mogu da vaspitavaju ljude.

Printscreen/Kuca Legata

O privatnom životu Petra Lubarde, nesvakidašnjeg i apstraktnog slikara, kako u stvaralaštvu tako i u privatnosti, današnoj javnosti nije mnogo poznato. Sa suprugom Verom živeo je u Iličićevoj ulici broj 1, u vili na Dedinju, u kojoj je naslikao vredna umetnička dela. Prema rečima rodbine i poznanika, Petar je bio dobar i lep čovek nižeg rasta, blage naravi i vrlo vredan i predan poslu. Kažu da je neprestano radio, obično noću do ranih jutarnjih sati. Zatvarao se u atelje iz kog dugo ne bi izlazio, često slikajući i po šesnaest sati dnevno. Večeru, koju bi mu supruga servirala, imao je u ponoć, ali je i taj obrok prekidao kako bi prišao slici i dodao neki detalj.

Njegovi radovi su bili velikih formata, pa je često satima stajao, četkicom praveći poteze. Mnogo je voleo poeziju i pojedine pesme bi predstavljao kroz svoje slike. Voleo je da čita filozofiju i da sluša klasičnu muziku, džez, Bitlse, tadašnju modernu muziku, a imao je i veliki tirkizni tranzistor. Zanimala ga je kultura Maja, starog Meksika i Egipta.

Bio je vrlo privržen porodici, ali za mnoge mističan, dalek i odsutan. Odeća mu je skoro uvek bila dva broja veća. Bio je duhovit, voleo je da priča viceve. Uvek je imao blagi osmeh. Često je bio zamišljen i u svom svetu. Govorio je veoma tiho, gotovo nerazgovetno. Voleo je decu iako svoju nije imao. Uvek je u sebi nosio tugu što je verovatno bilo uslovljeno gubitkom oca i brata, kao i razvod sa prvom suprugom Jelenom.

Wikipedia

Vera Lubarda je važila za jednu od najlepših žena Beograda. Imala je gustu crnu kosu i vrlo upečatljive oči kojima je, prema rečima savremenika, zavodila, ali koje su, ujedno, kod mnogih izazivale nelagodnost. Često ih je krila velikim naočarima. Petra je upoznala 1946. godine i od tada se više nisu rastajali. Ubrzo su se venčali na privatnoj ceremoniji na kojoj čak ni njihove porodice nisu bile prisutne. Iako je bila mnogo mlađa od njega, Petar ju je obožavao. Zvala ga je „moj stari“. Po temperamentu su bili potpuno različiti, pa se brzo shvatilo ko je zapravo dominantan u kući. Opraštao je njene hirove, često su putovali, a kao talentovani slikar, moglo bi se reći da je Vera Petru bila menadžer. Organizovala je izložbe, pisala izveštaje o njima i prodaji slika. Savremenici kažu da je bila retkost upoznati toliko zaljubljen bračni par. Izlazili su po tada popularnim gradskim mestima i družili se sa kulturnom elitom Beograda. Vera je volela da se druži sa „odabranim svetom“, dok je on, ipak, bio bliži narodu.

Pročitajte još

Kako su godine odmicale, Vera i Petar bi se često zatvarali u svoju vilu. Rodbina i prijatelji su vremenom gubili kontakt sa njim. Petrova smrt je ostala misterija jer njegovim potomcima nisu poznati rezultati njegovih medicinskih nalaza. Navodno su izgubljeni. Petar se, po povratku iz Indije, bavio kompozitnim slikarstvom i počeo je da koristi sintetičke boje koje nisu bile na bazi vode, već nitro lakovi. Smatra se da je to uticalo na njegovu smrt. Pojedini veruju da ga je Vera trovala. Čak se i jedan blizak prijatelj navodno ispovedio kako mu je Petar jednom to rekao, ali je toliko bio opčinjen njom bez obzira na sve – da može i da ga truje, samo da je tu, da prođe prostorijom. To mu je bilo dovoljno za ceo dan. Vera je odmah posle njegove smrti prekinula vezu sa njegovom rodbinom.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam

Možda vas zanima

Najčitanije Vesti