Tuluz-Lotrek: Duša Monmartra i porok „Mulen ruža“

Anri de Tuluz-Lotrek rođen je na današnji dan, 24. novembra 1864. godine u Albiju, u Francuskoj. Poticao je iz stare aristokratske porodice, sa mnogo uvaženih predaka koji su imali kraljevsko poreklo. Bio je prvo dete grofa Alfonsa i grofice Adele de Tuluz-Lotrek. Imao je i tri godine mlađeg brata, koji je umro još kao beba. Njegovi roditelji su bili bliski rođaci, tačnije Alfonso je Adeli bio brat od tetke, a brak je sklopljen u nameri da se aristokratska krv očuva što „čistijom“ i da porodično bogatstvo ostane u familiji. U to doba se još nisu znale posledice spajanja osoba iz bliskog porodičnog kruga, tako da je Anri za posledicu odmalena imao genetsku manu koja se manifestovala kroz oboljenje kostiju.

Imao je bezbrižno i srećno detinjstvo, ispunjeno lovom, balovima i zabavom, sve dok u četrnaestoj godini, iako je već tada bolovao od groznice, od koje su ga bezuspešno dugo lečili, nije slomio levu nogu, a godinu dana kasnije i desnu. Pomenuta mana sprečavala je kosti da pravilno zarastu, tako da njegove noge zauvek ostaju male i zakržljale, dok mu se lice posle puberteta menja, otkrivajući veliku debelu donju usnu i veći nos, a vid počinje da mu slabi, zbog čega je do kraja života nosio naočare. Njegova konačna visina bila samo metar i po. Zbog svog izgleda Tuluz-Lotrek ne uspeva da uspešno učestvuje u društvenim aktivnostima i zato se potpuno okreće umetnosti. Postaje važan postimpresionistički slikar, art nuvo ilustrator i litograf, koji u svojim radovima predstavlja boemski život Pariza s kraja 19. veka. Sredinom 1890. godine radi i ilustracije za humoristički časopis, „Rire“. Dega vrši veliki uticaj na njega, a 1893. mu lično upućuje pohvalu: „Lotrek, vidi se da ste majstor svog zanata“, što je za mladog umetnika bila velika čast, ako se zna da je Dega retko davao pohvale i da je čak savetovao svim novim slikarima da se okanu tog poziva zato što nije donosio profit, jer „u Parizu svi slikaju a niko ne kupuje slike“.

Lotrek je u francuskoj prestonici brzo postao poznat u umetničkim krugovima, ali ga je veoma privlačilo i parisko podzemlje. „Svi ga poznaju i ceo Pariz mu se smeje“, tako je mladi slikar opisivan. Druženje sa sumnjivim ljudima, naklonost ka prostitutkama i stalne pijanke doneli su mu status kultne figure pariske noćne scene, kao i podozrenje i nevericu u očima plemstva. Otac ga je zbog toga molio da slike ne potpisuje porodičnim imenom. Voleo je da se prerušava, šali i zabavlja, i uprkos podsmehu, u svakom društvu je pokazivao nadmoć, obrazovanje i produhovljenost. Jedno vreme je čak živeo u bordelu, a prostitutke su mu bile muze i prijateljice.

Lotrek nije bio impresionista. Oni jesu uticali na njega, ali njegov stil je više naginjao ekspresionizmu, a važnost je pridavao crtežu i liniji. I na njega, kao i na druhe slikare tog vremena, uticao je japanizam, što se najbolje vidi na njegovim litografskim radovima, odnosno plakatima koji su prikazivali reklame i najavljivali razne predstave i događaje u kabareima širom Pariza. Nazivan je „dušom Monmartra“, po čuvenoj umetničkoj četvrti u kojoj je živeo. Njegove slike su često prikazivale čuveni „Mulen ruž“ i ostale lokale i kabaree, kao i pozorišta na Monmartru. Radio je i slike sa motivima i scenama iz pariskih javnih kuća koje je posećivao, što je u početku šokiralo javnost i uzdrmalo tadašnju umetničku scenu. Njegove slike koje su otkrivale sjaj i bedu pariskog društva sadržavale su satiru, grotesku, izazivale kako sreću, tako i tugu i razočaranje, i bile dočekivane ili sa oduševljenjem ili oštrim neodobravanjem. Lotrek slika i čuvenu pevačicu Ivet Gilber, Žan Avril i Luj Veber, legendarnu „La Guli“, igračicu koja je izmislila ples kan-kan.

Savremenici u početku nisu obraćali pažnju na njegov rad, niti su Lotrekovoj umetnosti pridavali veliki značaj. Međutim, potpuna senzacija i vrtoglava popularnost nastupaju izradom plakata za „Mulen ruž“ koji prikazuje siluete u pozadini, a u prvom planu siluetu mršavog čoveka oštrog nosa sa cilindrom na glavi, datu iz profila. Jedina figura koja nije prikazana kao silueta je upravo La Guli. Ono što Lotreka razlikuje od većine stvaralaca, što je nesumnjivo posledica ogorčenosti na sopstveni izgled, jeste to što se uvek trudio da pronađe ružnoću, a portretisane devojke često je prikazivao ružnije nego što jesu. Ipak, njegove slike su glasne, žive i pune smeha, perja i svile natopljene grehom, mirisom teškog parfema i jakog duvana.

Tokom života upoznao je mnogo poznatih ličnosti, kako francuskih, tako i stranih. Godine 1884.  radi portret Viktora Igoa, a imao je čast i da se upozna sa Oskarom Vajldom, koji je tokom svog izgnanstva došao u Pariz, pa je naslikao i njegov portret. U Londonu je imao izložbu na kojoj je upoznao tadašnjeg britanskog kralja, a koju godinu ranije, na izložbi u Parizu upoznao se i sa srpskim kraljem Milanom, koji je kupio jednu sliku koja se dugo nalazila u kraljevoj zbirci, ali je, nažalost, prodata i promenila je mnogo vlasnika.

Poznato je i Tuluzovo veliko prijateljstvo sa čuvenim Van Gogom. Među njima je postojalo iskreno poštovanje i divljenje za rad onog drugog. Van Gog je čak jedno vreme odsedao kod Tuluza, kad je boravio u Parizu, ali, za divno čudo, ovaj veličanstveni grad nije bilo izvor inspiracije za njega, pa se brzo vraćao u Holandiju. Kada je do Pariza doprla vest da je Van Gog odsekao sebi uvo i završio u ludnici, Tuluz staje na njegovu stranu, svađajući se sa ljudima. Posle smrti Van Goga, Anri u njegovu čast, zajedno sa drugim slikarima, organizuje posebnu izložbu na kojoj su izloženi radovi Van Goga.

Kao nepopravljivi alkoholičar, neposredno pred smrt Lotrek zapada u krizu i odlazi u privatni sanatorijum, psihijatrijsku bolnicu za bogate aristokrate, gde radi dosta skica na papiru sa temom cirkusa. Nakon izlaska, ipak se vraća starom načinu životu i ubrzo umire od komplikacija izazvanih alkoholizmom, 9. septembra 1901, u trideset sedmoj godini. Sahranjen je nedaleko od mesta u kome je rođen. Njegove poslednje reči bile su: „Stara budalo!“, upućene ocu koji je bio pored njegove samrtničke postelje.

Posle Tuluzove smrti, njegova majka i Moris Žoajan, promoter njegove umetnosti, trgovac njegovim umetničkim delima i najbolji prijatelj od detinjstva, organizuju promociju njegovih slika. Majka odvaja fond i pravi muzej posvećen Lotreku u Albiju, mestu njegovog rođenja.

Tokom slikarske karijere, koja je trajala skoro 20 godina, naslikao je 737 platna, 723 akvarela, 363 postera i 5.086 crteža. Godine 2005, njegove slike na aukciji dostižu sumu od 14,5 miliona dolara.

PROČITAJTE JOŠ: Edit Pjaf: Tragičan život u ružičastom – 24sedam

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi