ULUS: 101 godina dostojanstvene umetnosti

Udruženje likovnih umetnika Srbije (ULUS), najveće je, i regionalno najstarije, nacionalno reprezentativno udruženje u kulturi koje broji preko 2.500 članova, od kojih je oko 550 u statusu samostalnih umetnika.

Prvobitni razlozi za udruživanje umetnika bili su okrenuti rešavanju strukovnih pitanja i pitanja statusa umetnika u društvu. To je bitno razlikovalo ULU od drugih umetničkih udruženja iz tog perioda, kao što su to na primer LADA iz 1904. ili Udruženje srpskih umetnika za plastičnu umetnost i muziku iz 1898, koja su likovne stvaraoce okupljala prema umetničkim afinitetima. Kao strukovno udruženje umetnika koji deluju na teritoriji Republike Srbije, ULUS je osnovan posle Drugog svetskog rata, 1945. godine. Od tada, pa sve do danas, svoju misiju ostvaruje u zaštiti radnih i profesionalnih prava i interesa likovnih umetnika, obezbeđivanju njihovog boljeg društvenog položaja i, samim tim, osiguravanju boljeg položaja umetnosti u društvu, podizanjem standarda kvaliteta umetničke produkcije i organizovanjem reprezentativnog umetničkog programa.

Redovne programske aktivnosti ULUS-a se realizuju u dva izložbena prostora u centru Beograda – Galeriji ULUS i Umetničkom paviljonu “Cvijeta Zuzorić”. U okviru ovih izlagačkih prostora, ULUS na godišnjem nivou organizuje preko 20 samostalnih izložbi savremene vizuelne produkcije i preko 15 kolektivnih izložbi, među kojima su najznačajnije tradicionalne izložbe – Prolećna i Jesenja, te izložbe Novih članova ULUS-a, Trijenale proširenih medija, Trijenale grafike, i druge. Unazad nekoliko godina, ULUS je počeo sa kustoskim praksama umetnika, koji na samoorganizovan način proizvode umetničke programe u organizaciji matičnih sekcija: slikarska, vajarska, grafička, sekcija proširenih medija i grupa samostalnih umetnika. Pored svojih programa, ULUS je često domaćin i gostujućim programima koje organizuju druge kulturne ustanove (Oktobarski salon, Noć muzeja, privatne umetničke kolekcije i drugo). Oslanjajući se na najbolja iskustva iz svoje tradicije, ULUS nastoji da održi kvalitet umetničkog programa i razvije savremenu programsku politiku, stvarajući nove umetničke inicijative. Na godišnjem nivou, u ULUS-ovim izlagačkim programima učestvuje preko hiljadu umetnika, a kroz vrata galerijskih prostora Udruženja prođe na desetine hiljada posetilaca.

Osnivanje Udruženja likovnih umetnika 15. novembra 1919. godine u Beogradu bilo je kulminacija dugogodišnjih težnji za stvaranjem krovne staleške organizacije umetnika. Kod umetnika je sazrela svest o važnosti zajedničkih akcija kojima se uticalo na poboljšanje profesionalnog statusa umetnika, delovalo na širu kulturnu sredinu, podizao ukus publike i menjale se njene navike. Za razliku od umetničkih grupa, zasnovanih na srodnim umetničkim ciljevima i poetičkim afinitetima članova, Udruženje likovnih umetnika uputilo je poziv za okupljanje i profesionalno organizovanje svim umetnicima u zemlji, nezavisno od njihovih umetničkih stremljenja, političkih ideja i pripadnosti određenom likovnom pravcu ili pokretu. Za prvog predsednika Udruženja izabran je Uroš Predić, čovek besprekornog profesionalnog ugleda i ličnog integriteta, koji je svojim autoritetom i idejama doprinosio svim akcijama za obezbeđivanje boljih uslova na umetničkoj sceni u zemlji. Udruženje likovnih umetnika koncipirano je kao savez jugoslovenskih udruženja, sa centrima u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani koji će delegirati jednak broj članova za zajedničke kongrese. Cilj je udruženja da kod likovnih umetnika razvija klasnu svest, drugarsku solidarnost i da vodi borbu za zaštitu duhovnih i materijalnih interesa svojih članova i zaštitu umetnosti u celoj zemlji.

Prva dekada ULU bila je obeležena i stalnim nedostatkom izlagačkog i radnog prostora. Društvo prijatelja umetnosti „Cvijeta Zuzorić“ donekle je rešilo problem specijalizovanog izlagačkog prostora tako što je 1928. godine uz pomoć dobrotvornih priloga izgradilo Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“ po projektu arhitekte Branislava Kojića. Paviljon je otvoren prvom Jesenjom izložbom, koja je obuhvatala radove beogradskih umetnika, a 1929. u Paviljonu se održava prva Prolećna izložba, uz učešće umetnika sa celog jugoslovenskog prostora. Predstavnici ULU su učestvovali u radu selekcione komisije i žirija svih godišnjih izložbi u „Cvijeti Zuzorić“, što obuhvata 13 Jesenjih i 12 Prolećnih izložbi do 1941. godine.

Iako većina istoričara navodi da je ideja o izgradnji Paviljona „Cvijeta Zuzorić“ potekla od Branislava Nušića, uvidom u zapisnike ULU, od 14. juna 1921. godine, zaključuje se da je prvobitna inicijativa ipak potekla od samih umetnika, dok je Nušić, tada na poziciji upravnika Umetničkog odeljenja pri Ministarstvu prosvete, entuzijastično prihvatio ideje umetnika i realizovao ih osnivanjem Udruženja prijatelja umetnosti „Cvijeta Zuzorić“ 1922. godine. Istorije Paviljona „Cvijeta Zuzorić“ i Udruženja likovnih umetnika ostaće neodvojivo isprepletane sve do danas. Otvaranjem Paviljona umetnički život postaje intenzivniji i organizovaniji zahvaljujući tome što je najvećim delom bio koncentrisan u Paviljonu i time postao pregledan za istoričare i umetničke kritičare.

Rad Udruženja likovnih umetnika prekinut je početkom rata 6. aprila 1941. godine. Time je stavljena tačka na verovatno najuzbudljiviji period Udruženja, kada su stvorene osnove njegove delatnosti koje su prisutne i danas. Osnovana od strane umetnika koji su se školovali u Parizu, Minhenu, Krakovu i Pragu, organizacija je obeležena i nadahnuta jugoslovenskim duhom, ali se svojim delatnostima utkala u tokove evropske umetnosti toga doba. U decenijama preobražaja u svim porama društva, ULU je uticao na povećanje interesovanja za likovnu umetnost u celoj Kraljevini SHS, kao i na vidljivo poboljšanje životnih uslova umetnika, posebno zahvaljujući inicijativama za državne otkupe radova i za izgradnju ateljea. Napredak se posebno uočava od 1929. godine: izložbeni život postaje dinamičan, pojavljuju se privatni kolekcionari i stvara nova, edukovana publika.

Dve nedelje posle oslobođenja Beograda, 3. novembra 1944. godine, Udruženje obnavlja rad. Udruženje likovnih umetnika, koje je do tada bilo jugoslovensko udruženje, 1945. godine prerasta u Udruženje likovnih umetnika Srbije (ULUS), koje je obuhvatalo i likovne i primenjene umetnosti, a zatim se uključuje u Savez udruženja likovnih umetnika Jugoslavije. Odlukom gradske uprave, ULUS dobija na korišćenje i upravljanje Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“. Zahvaljujući entuzijazmu umetnika, ULUS 1950. godine dobija novi izlagački prostor, Galeriju ULUS na Terazijama br. 2, koja će tu raditi do 1959. godine i selidbe u nove prostorije u ulici Vuka Karadžića. U prvim posleratnim godinama ULUS nastavlja da bude ogledalo promena i da usmerava umetnike, tako da velike izložbe ULUS-a nude nijansiran pregled tadašnjih dominantnih tendencija u umetnosti. Prvi broj časopisa Udruženja likovnih umetnika Srbije „Lik“ izlazi 29. novembra 1950. godine.

Pedesete godine obeležene su i dinamičnom izlagačkom aktivnošću ULUS-a. Uz pomoć Komisije za kulturne veze sa inostranstvom, 1952. godine u Paviljon „Cvijeta Zuzorić“  stiže kapitalna Izložba savremenog francuskog slikarstva, pregled najznačajnih pokreta i umetnika moderne umetnosti (Pikaso, Šagal, Miro, Matis itd.), kao i Izložba francuske umetnosti 19. veka, dve godine ranije. Ovaj veliki kulturni događaj bio je tumačen kao znak konačnog otvaranja prema svetu. Usledio je niz inostranih izložbi koje su omogućile da beogradski umetnici budu u kontaktu sa globalnim umetničkim tokovima ili da uživo vide remek-dela svetske umetnosti, kao u slučaju velike izložbe Pariske škole 1958. godine. Takođe, u Paviljonu se 1955. godine organizuje izložba skulptura Henrija Mura uz predgovor Herberta Rida i prisustvo samog autora.

Galerija ULUS na Terazijama dobrim izložbama je za kratko vreme stekla brojnu publiku i ostvarila saradnju sa inostranstvom, za kojom se tada sve više osećala potreba. Beograd je 1951. bio polumilionski grad, a Izložbu reprodukcija posetilo je oko 15000 posetilaca. Izložba Petra Lubarde u Galeriji ULUS u maju 1951. bila je istorijski značajna kao uvođenje novog modela slike i nove definicije slikarstva. Rehabilitacija  međuratne umetnosti izvršena je izložbom 70 slikarskih i vajarskih radova beogradskih slikara i vajara 1920-1940, koja je bila sastavljena uglavnom od dela iz zbirke Pavla Beljanskog. Izložbu je za već za prvu nedelju posetilo oko 8000 posetilaca.

U cilju dodatne afirmacije umetnika i ohrabrivanja za dalji rad, ULUS je 1960. godine ustanovio godišnje nagrade ULUS-a koje su se dodeljivale na Jesenjoj izložbi, Zlatnu paletu za slikarstvo, Zlatnu iglu za grafiku i Zlatno dleto za skulpturu. Od 1967. godine ove godišnje nagrade počinju se dodeljivati na Prolećnoj izložbi ULUS-a, dok se tek 1985. na predlog Umetničkog saveta uspostavlja nova nagrada Jesenje izložbe, koja je dodeljivana za celokupni opus, a ne za pojedinačni rad na izložbi, i koja je podrazumevala štampu monografije i organizaciju samostalne izložbe nagrađenog autora. ULUS od 1972. godine upravlja Fondom za unapređenje stvaralaštva mladih umetnika. Dvogodišnja stipendija koju je ovaj Fond obezbeđivao dodeljivana je u cilju podsticanja kreativnosti umetnika do 35 godina starosti, koji su u svom radu već dali dokaz o talentu i postigli izvestan stepen afirmacije.

Samostalni rad Paviljona obeležili su i uspesi na internacionalnom planu. Organizuju se izložbe inostrane umetnosti (Španski enformel, Nemačka kinetička umetnost, Finski dizajn, Italijanska savremena umetnost itd.) i jača saradnja sa stranim kulturnim centrima i ambasadama. Paviljonu je u periodu 1981-1986. poverena organizacija Oktobarskog salona. Dobijanje Vukove nagrade 1984. godine svedoči o kulturnom doprinosu Paviljona kao nezavisne institucije.

Gradska uprava 1985. godine prisilno iseljava ULUS iz Baba Višnjine ulice br. 19 zbog dodele tog prostora prodavnici nameštaja. Bogata arhiva ULUS-a i Paviljona i oko 1500 radova iz Fonda mladih završili su doslovno na ulici. Nezadovoljni umetnici organizuju masovne proteste sa zahtevom da se ULUS-u vrati Paviljon na korišćenje i upravljanje. Grad ispunjava zahteve umetnika i od 1986. do danas sedište Udruženja je ponovo u Paviljonu.

Usled raspada Jugoslavije, sankcija i nemogućnosti komunikacije sa drugim sredinama, tokom devedesetih članovi ULUS-a ostaju uskraćeni za učešće na tradicionalnim i prestižnim izložbama poput Međunarodnog bijenala grafike u Ljubljani i Bijenala crteža u Rijeci. U nedostatku saradnje sa inostranim institucijama, Grafička sekcija ULUS-a je pokrenula inicijativu za organizovanje Međunarodnog bijenala Grafike i postigla veliki uspeh sa impresivnim odazivom umetnika iz inostranstva. Iako početak novog milenijuma donosi obnovu saradnje sa inostranstvom, krunisanu nizom kapitalnih izložbi u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ (Savremena engleska umetnost iz kolekcije Paragon pres, Multipli u organizaciji Britanskog saveta, Ginter Iker, Dan Rajzinger, 150 godina španske fotografije itd.), problemi degradiranog položaja umetnika ostali su isti.

Rad ULUS-a u poslednje dve-tri decenije otežan je finansijskim problemima. Izgubio se čitav niz mera koje su obezbeđivale dobrobit umetnicima, a sa nestankom nekadašnje infrastrukture nestala je i solidarnost i sistemska podrška. Ministarstvo kulture i gradske institucije podržavaju pojedinačne projekte ULUS-a preko konkursa, ali ne postoji plan za finansiranje aktivnosti Udruženja u celini. Bez logističke i finansijske podrške i dalekosežnih planova, sve je svedeno na improvizaciju i na entuzijazam pojedinaca. Borba za opstanak zamenila je borbu za napredak.

U vreme komercijalizacije svega i neprestane trke za profitom u kojoj su nedovoljno lukrativne discipline osuđene na poraz, umetničko stvaralaštvo počinje da se posmatra kao vid industrije koji sam treba da se izbori za svoje mesto na tržištu, ili kao investicija od koje se očekuje neproporcionalno velika zarada u budućnosti. Posledice takvih iluzija biće vidljive tek u narednim godinama. Slobodni likovni umetnici nisu u stanju da posluju po tržišnim principima ni u mnogo bogatijim zemljama od naše.

Uprkos svemu, kroz uspone i padove, u nepovoljnim okolnostima i ponekad sa neadekvatnim vođstvom, Udruženje ipak nastavlja stogodišnju borbu i za duhovne i za materijalne interese umetnika. Bez planske i sistemske podrške koja bi trebalo da bude osnova takve esnafske delatnosti, ULUS štiti pravo na dostojanstven život umetnika i traga za načinima kako da odgovori na izazove novog vremena i predstavi se na globalnoj umetničkoj pozornici.

PROČITAJTE JOŠ: Neobična izložba „Mreže” Ane Bogdanović: Osluškivanje svetlosti

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi