„Ljiljo, voli me“: Reči kojima je Vladimir Majakovski potpisao sopstvenu smrt

Vladimir Majakovski, književnik i slikar, bio je najistaknutija pesnička ličnost ruskog futurizma i prvih godina revolucije i sovjetske vlasti. Rođen je 19. jula 1893. godine u Bagdati kraj Kutaisija, u sadašnjoj Gruziji (tada Ruskom Carstvu). Bio je jedno od troje dece lokalnog šumara, čija je porodica nekada bila plemićka. Otac mu je bio Rus, majka Ukrajinka, a odrastao je u Gruziji, pa je često isticao kako su ga te tri kulture definisale. Tokom gimnazijskih dana učestvovao je u socijalističkim demonstracijama, čime je nastavljao aktivizam svojih roditelja. Nakon očeve smrti, s majkom i dve sestre, preselio se u Moskvu. Tamo je nastavio gimnaziju, razvijajući strast prema marksističkoj literaturi. Nakon što majka više nije mogla da mu priušti školovanje u gimnaziji, upisao je školu umetosti koju je pohađala i njegova sestra.

Bio je veoma talentovan slikar i pesnik, ali mu je politički aktivizam bio na prvom mestu. Kao boljševik, zbog svog delovanja protiv sistema često je bio hapšen i zatvaran. U zatvoru je i počeo da piše svoje prve stihove. Jednom prilikom je rekao da su za njega poezija i revolucija postale jedno. 1912. imao je svoj prvi javni nastup, a iste godine objavio je pesme „Noć“ i „Jutro“, koje su se pojavile u „Manifestu futurizma“. Sa svojim prijateljima pesnicima, godinu dana kasnije je krenuo na turneju po Rusiji koja je uključivala 17 gradova u kojima su govorili svoju poeziju. U međuvremenu je izbačen iz škole zbog svojih javnih nastupa.

Kada je počeo Prvi svetski rat vojska ga je odbila zbog njegovog ranijeg političko-aktivističkog delovanja. Počeo je da radi za novine i objavio je nekoliko pesama. Preselio se u Petrograd i tamo radio za časopis „Novi satirikon“, a zatim ga je Maksim Gorki pozvao da radi za njegov časopis „Letopis“. 1915. je obavio svoje čuveno delo „Oblak u pantalonama“. Nakon toga usledila su dela „Kičma flaute“, „Rat i svet“ i „Čovek“.

Bio je osoben kao ličnost, pojava i pesnik. Od početka je bio buntovne i dinamične prirode, otvoren u nastupima i raspravama, čovek protesta i dinamičnog shvatanja života. Nastojao je da stvori novu poeziju koja bi odgovarala urbanom, a zatim i revolucionarnom razdoblju istorije Rusije i čovečanstva. Uveo je u poeziju vulgarizme, žargonske reči, eksplozivan jezik, stepenast stih, namerno grube antiestetizme, stvarao vlastite kovanice, služio se vrlo često igrom reči, do tada nepoznatim metaforama, a posebno je voleo hiperbole. Neizvestan, buntovan, angažovan i promenljiv životni ambijent krasile su još čudnije emotivne priče. Uveo je nove žanrove poeme – lirske reportaže, lirsko-epske poeme, lirsko-fantastične poeme. Svojim delom izvršio je veliki uticaj na razvoj sovjetske poezije, kao i na pesnike izvan SSSR-a.

Živeo je snažnim, dinamičnim i punim životom čoveka i pesnika, a umro je tiho i povučeno. Pretpostavlja se da je izvršio samoubistvo pištoljem, na današnji dan, 14. aprila 1930. godine. Bilo je špekulacija da su ga ubili agenti NKVD i njegova smrt je zauvek ostala misterija. Javno je izjavio: „Mrzim sve ono gde se smrt javlja i snuje! Obožavam život pa ma kakav bio“. Osudio je samoubistvo Sergeja Jesenjina, ali je u svom oproštajnom pismu napisao: „Ovo nije način (drugima ga ne preporučujem), ali ja nemam izlaza.“ Pretpostavlja se da se ubio jer je bio isuviše otuđen od društva u kome je stvarao i razočaran u ljubav.

Njegova najpoznatija dela su: „Poeme“, „Oblak u pantalonama“, „O tome“, „Vladimir Ilič Lenjin“, „Na sav glas“, „Drame“, „Vladimir Majakovski“, „Hladan Tuš“, gde se ruga sovjetskoj birokratiji i mnoga druga.

Pored veoma dinamičnog društvenog i političkog angažmana, život Vladimira Majakovskog pratila je čudna ljubavna priča. Žena po imenu Ljilja Brik u koju je bio ludo zaljubljen, bila je udata i to baš za izdavača njegovih pesama. Uzbudljiva i rizična romansa nije imala srećan kraj. Sa Eli Džons je bio u tajnoj vezi. Ona mu je rodila ćerku za koju je saznao tek posle nekoliko godina, kada mu je ona to priznala u Francuskoj, na jednom od njihovih tajnih sastanaka.

Oblak u pantalonama

Glavna okosnica „Oblaka u pantalonama“ je nesrećna ljubav Majakovskog prema Mariji, kojom započinje i završava ova poema. Marijin lirski subjekt temeljen je na stvarnoj ženi, Mariji Denisovoj, koju je Vladimir upoznao tokom putovanja u Odesu 1913. godine. Ona je takođe bila umetnica. Navodno je bila lepa, pametna i jako privržena svemu novom, modernom i revolucionarnom. Majakovski se odmah zaljubio u nju i to bolno i strastveno, ali činilo se da ona nije bila impresionirana ni njime, ni njegovim pesništvom. Ipak, ona je svojom pojavom, ali i odbijanjem njegove ljubavi značajno uticala na književni rad Majakovskog, koji je pre toga bio usmeren isključivo na političko-aktivističko delovanje. Pesma po svojoj tematici, a pogotovo ideji, nije samo ljubavna. Ona pre svega govori o slobodi i apsurdu života i čoveka. Ljubav je prikazana kao bol i patnja, a njegov objekat obožavanja, Marija, kao njegov krvnik i mučitelj.

Kako u poeziji, tako i u životu, pa samim tim i u ljubavi, Vladimir Majakovski nije mogao biti običan. Sve ekscentrične, futurističke, erotske, ulične ljubavi koje upijamo iz njegovih stihova, pesnik je osetio na sopstvenoj koži i sve one su, barem većim delom, prouzrokovane jednom te istom ženom.

Godine 1915. Majakovski se pojavio u kući porodice Brik, Osipa i Ljilje, koji su često pravili okupljanja istaknutih umetnika i značajnih ličnosti svog vremena. Književnika su do tada zaobilazili jer njegovi oštri stihovi i neobični nastupi nisu odgovarali njihovom ukusu. Sve do trenutka kada ga je mlađa Ljiljina sestra Elza dovela u njihov dom. Vladimir je tada prvi put pred publikom pročitao svoju poemu „Oblak u pantalonama“. Iako je bila inspirisana drugom ženom, sve vreme dok ju je čitao nije skidao pogled sa Ljilje koja ga je opčinila svojom pojavom. Iako, po nekim tvrdnjama, uopšte nije bila lepa Ljilju je krasio epitet fatalne žene koja je izluđivala muškarce širom Rusije. Odrasla je u uglednoj, jevrejskoj porodici, koja joj je pružila odlično obrazovanje. Govorila je tri jezika, svirala klavir, diplomirala arhitekturu na Moskovskom univerzitetu. Ali, njena priroda nije mogla da se uobliči u kalup ugledne, fine žene. Sa 13 godina počela je da izlazi sa momcima, želela je da se uda za sopstvenog ujaka,  a sa svojih 17 je imala prvi abortus nakon čega više nije mogla da ostane u drugom stanju.

Sa 26 godina Ljilja se udala za advokata, a zapravo književnog kritičara i publicistu Osipa Brika. Iako su bili dosta sličnih interesovanja i izvanredno povezani na intelektualnom nivou, njihov odnos bio je daleko od savršenog jer seksualno i emotivno jedno drugom nikada nisu bili dovoljni. Brik je imao javnu aferu sa svojom sekretaricom, a ni Ljilja nije bila verna. Bez obzira na to, ostali su zajedno sve do njegove iznenadne smrti 1945. godine.

Kada je završio čitanje svoje poeme u domu Brikovih, Majakovski je upitao Ljilju da li sme njoj da je posveti. Tako je nastalo ono čuveno „Tebi, Ljiljo” koje stoji na početku ovog remek-dela. Nakon ovog susreta, pesnik je sve svoje pesme posvećivao upravo njoj, a Osip Brik mu je većinu tih pesama, inspirisanih ljubavnom vezom sa njegovom ženom, objavljivao. Taj čarobni, poslovni trougao, nije ostao samo na nivou poslovnog. Njih troje su nakon nekog vremena počeli i da žive zajedno. Prema jednoj prepisci između Ljilje i njenog prijatelja, ona je imala seksualnu vezu sa obojicom. Kako je napisala prijatelju, volela je da vodi ljubav sa svojim mužem dok je držala Majakovskog zaključanog u kuhinji, koji je od nemoći i besa, urlao i lupao po vratima moleći ih da prestanu.

Pročitajte još

Sergej i Isidora: Ukleti crveni šal kao simbol kobne ljubavi

Vladimir je bio očajnički zaljubljen u Ljilju. Pisma koja joj je pisao bila su prepuna izliva ljubavi, a neretko ih je završavao i crtežom malog psa, umesto potpisa, koji je trebalo da simbolizuje njegovu vernost. S druge strane, Ljilja je prema njemu, u pismima, bila dosta hladna i uzdržana. U jednom od njih, koje je uputila svom prijatelju, napisala je kako je njen muž Osip bio opsednutiji Majakovskim, njegovom strašću i intelektom, dok je ona njegovu bučnu prirodu smatrala uznemiravajućom. Nakon nekih pet godina života u naizgled skladnom ljubavnom trouglu Ljiljina strast prema Majakovskom počela je da se gasi, on joj je postao previše posesivan pa joj je čak, kako je sama govorila, priređivao i ljubomorne scene.

Iako ju je Vladimir istinski voleo, Ljilja nikada nije bila jedina žena u njegovom životu, ali je uvek bila prva. Dva puta je pokušavao da se oženi i oba puta ga je ona sprečila. Iako više nije uživala u njihovoj vezi, želela je da ga ima pokraj sebe. Da li iz finansijskih razloga (Majakovski je jedno vreme izdržavao Brikove, plaćao im stan, kupovao Ljilji kola i bunde), ili iz razloga nematerijalne, kulturne dobiti (kada je upoznao Tatjanu, počeo je njoj da posvećuje svoje pesme), ili je to više imalo veze sa njenom prirodom i željom da bude obožavana, i danas je misterija. Ipak, Ljilja je uspela da zadrži primarno mesto u njegovom srcu. Na kraju oproštajnog pisma koje je ostavio pisalo je: „Ljiljo, voli me“.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi