Federiko Garsija Lorka: Ciganski romansero zaljubljen u Dalija, za čijim grobom se i dalje traga

06.06.2021

20:26 >> 15:34

0

Autor: Mona Cukić

Pozorište je poezija koja izranja iz knjige i postaje dovoljno čovečna da može da razgovara i viče, plače i očajava, govorio je umetnik

Federiko Garsija Lorka: Ciganski romansero zaljubljen u Dalija, za čijim grobom se i dalje traga
Profimedia

Federiko Garsija Lorka, španski pesnik, dramaturg i pozorišni reditelj rođen je na današnji dan 1898. godine. Njegova zaostavština se u Španiji danas smatra nacionalnim kulturnim blagom.

Lorka je studirao književnost, slikarstvo i muziku, što je kasnije došlo do izražaja u njegovom bavljenju scenskom umetnošću tj. dramom. Putovao je širom Španije, ali je posetio i Ameriku, SAD i Argentinu. U SAD je stigao u doba ekonomske krize pa je tu zemlju doživeo kao svet praznine i teskobe u kojem nema ničeg humanog, već je sve podređeno trci za novcem.

Među prvim pesnicima avangarde osetio je razornu snagu i nehumanost mehanizacije i potrošačkog društva koje je ona proizvodila. Njegov boravak u Americi je rezultirao potresnom zbirkom “Pesnik u Njujorku”. Najznačajnije drame Garisje Lorke jesu “Krvava svadba” i “Dom Bernarda Albe”. Pesnik je pozorište smatrao “najjačim i najkorisnijim oružjem u podizanju zemlje i barometrom, što pokazuje njenu veličinu i pad.”

Profimedia

Mladost

Lorka je bio sin imućnog andaluzijskog zemljoposednika. Nikada nije bio uspešan đak. Godine 1909. sa roditeljima se seli u Granadu. Radi studiranja književnosti i prava odlazi u Madrid gde se upoznaje i druži sa mnogim tadašnjim španskim intelektualcima kao što su umetnici Luis Bunjuel i Salvador Dali, što je imalo veliki uticaj na njega.

Muziku je studirao kod M. de Feil koji mu je usadio ljubav prema narodnoj pesmi i usmerio ga ka sakupljanju narodnog blaga. U Madridu se takođe upoznaje sa aktuelnim evropskim i svetskim zbivanjima i problemima. Krajem dvadesetih godina postaje depresivan ponajviše zbog neprihvatanja okoline i prijatelja njegove homoseksualne orijentacije. Bunjuel i Dali tada zajedno rade na filmu “Andaluzijski pas”, koji je Lorka protumačio kao direktan napad na njega. Shvativši problem, njegovi roditelji ga šalju na put po Americi. Od 1929. do 1930. boravi u SAD, najviše u Njujorku, a posetio je i Kubu.

Godine 1919. postavio je svoju prvu dramu “Zla čarolija leptira”. Bila je to igra u stihu koja je dramatizovala nemoguću ljubav između bubašvabe i leptira, uz prateću glumačku mrežu drugih insekata. Sa scene ga je ismejala nezadovoljna publika nakon samo četiri predstave i uticala je na odnos Garsije Lorke prema pozorišnoj publici do kraja karijere.

Njegova prva knjiga pesama “Libro de poemas”, objavljena je 1921. godine i tiče se tema vere, izolacije i prirode koje su ispunile njegova prozna razmišljanja.

Profimedia

Tokom sledećih nekoliko godina, sve više se uključuje u špansku avangardu. Objavio je pesničku zbirku pod nazivom “Canciones”, mada nije sadržala pesme u uobičajenom smislu. Ubrzo nakon toga, Lorka je pozvan da izloži seriju crteža u Galeries Dalmau u Barseloni. Njegove skice bile su spoj popularnog i avangardnog stila. I njegova poezija i crteži odražavali su uticaj tradicionalnih andaluzijskih motiva, kubističke sintakse i zaokupljenosti seksualnim identitetom. Kasnije je dvostruka lica opisao kao autoportrete, pokazujući “sposobnost čoveka da plače, kao i da pobeđuje”, u skladu sa svojim uverenjem da su tuga i radost nerazdvojni, baš kao i život i smrt.

“Ciganski romansero”

“Ciganski romansero” iz 1928. deo je njegove serije “Cancion” i postala je njegova najpoznatija knjiga poezije. Bila je to visoko stilizovana imitacija balada i pesama koje su se još uvek pričale širom španskog sela.

Garsija Lorka opisuje to delo kao “izrezbareni oltarski komad, Andaluzija sa Romima, konjima, arhanđelima, planetama, jevrejskim i rimskim povetarcem, rekama, zločinima, svakodnevnim dodirom krijumčara i nebeskom notom gole dece Kordobe. Knjiga koja teško da uopšte izražava vidljivu Andaluziju, ali tamo gde skrivena Andaluzija podrhtava.”

Knjiga mu je donela slavu širom Španije i hispanskog sveta, a tek mnogo kasnije stekao je značaj kao dramski pisac. Do kraja života, pisac će tragati za elementima andaluzijske kulture, pokušavajući da pronađe njenu suštinu ne pribegavajući “živopisnoj” ili klišejskoj upotrebi lokalne boje.

Profimedia

Snaga kojom je u svoje stihove uneo narodnu tradiciju Andaluzije, učinila je da Španija i Latinska Amerika prihvate poeziju ovog pesnika gotovo kao svoje narodne pesme.

Njegova druga predstava, “Mariana Pineda”, sa scenskim postavkama Salvadora Dalija, otvorila je veliko priznanje u Barseloni 1927. godine.

Povratak u Španiju

Lorka se 1930. vraća u novoproglašenu Republiku Španiju. Na poziv svog granadskog profesora, socijaliste F. de la Riosa, prihvata posao direktora i umetničkog animatora studentskog putujućeg pozorišta “La Baraka”. Tokom turneje, napisao je svoje sada najpoznatije drame, “Ruralnu trilogiju”, “Krvavo venčanje”, “Jermu” i “Kuću Bernarda Albe”, koje su se sve pobunile protiv normi buržoaskog španskog društva.

Pozvao je na ponovno otkrivanje korena evropskog pozorišta i dovođenje u pitanje udobnih konvencija kao što su popularne salonske komedije tog doba. Njegov rad osporavao je prihvaćenu ulogu žena u društvu i istraživao tabu pitanja homoerotizma i klase. Garsija Lorka napisao je malo poezije u ovom poslednjem periodu svog života, izjavivši 1936. godine:

“Pozorište je poezija koja izranja iz knjige i postaje dovoljno čovečna da može da razgovara i viče, plače i očajava.”

Osim što se vratio klasičnim korenima pozorišta, okrenuo se i tradicionalnim oblicima u poeziji. Za njegovo poslednje pesničko delo, “Sonetos de amor oscuro” (Soneti mračne ljubavi, 1936), dugo se mislilo da je inspirisano njegovom strašću prema Rafaelu Rodrigez Rapunu, sekretaru “La Barake”.

Dokumenti i uspomene otkriveni 2012. godine sugerišu da je stvarna inspiracija bio Huan Ramirez de Lukas, 19-godišnjak s kojim se Lorka nadao da će emigrirati u Meksiko.

Lorka je leta proveo u Huerta de San Visente od 1926. do 1936. Ovde je napisao, u celini ili delimično, neka od svojih glavnih dela, među kojima “Kad prođe pet godina”, “Krvavo venčanje”i “Divan del Tamarit”. Pesnik je živeo u Huerta de San Visente neposredno pre hapšenja i atentata avgusta 1936.

Profimedia

Smrt 

Za vreme izbijanja građanskog rata, Lorka se zatekao u Viznaru, u Granadi. 19. avgusta 1936. Fašistički vojnici su ga uhvatili i streljali, a telo su mu bacili u neobeležen grob. Frankova vlada je pokušala da uništi uspomenu na Lorku tako što je uništila sva njegova dela, a spominjanje njegovog imena je bilo strogo zabranjeno. Kako je bio među prvim i najslavnijim žrtvama građanskog rata, Lorka je ubrzo postao simbol žrtve političke represije i fašističke tiranije.

Tvrdilo se da je bio apolitičan i da je imao mnogo prijatelja i u republikanskom i u nacionalističkom kampu. Gibson to osporava u svojoj knjizi o pesnikovoj smrti iz 1978. godine. Navodi, na primer, objavljeni manifest Munda Obrera, koji je Lorka kasnije potpisao, i navodi da je bio aktivna podrška Narodnom frontu. Lorka je pročitao ovaj manifest na banketu u čast kolegi pesniku Rafaelu Albertiju 9. februara 1936.

Mnogi antikomunisti bili su naklonjeni Lorki ili su mu pomagali. U danima pre hapšenja pronašao je sklonište u kući umetnika i vodećeg člana Falange Luisa Rosalesa. Zapravo, dokazi sugerišu da je civilni guverner Valdes umalo bio streljan od strane Rosalesa jer je pomogao Lorki. Pesnik Gabriel Selaja napisao je u svojim memoarima da je jednom pronašao Lorku u društvu falangiste Hosea Marije Ajzpure.

Selaja je dalje pisao da je Lorka večerao svakog petka sa osnivačem i vođom falangista Hoseom Antonijom de Riverom. 11. marta 1937. godine u štampi falangista pojavio se članak u kojem se osuđuje ubistvo Garsije Lorke; članak je otvoren: “Ubijen je najfiniji pesnik carske Španije.”

Profimedia

Žan-Luis Šonberg je takođe izneo teoriju “homoseksualne ljubomore”. Dosije o ubistvu, sastavljen 1936. godine na Frankov zahtev i na koji su se Gibson i drugi pozivali, a da ga nisu videli, tek treba da ispliva na površinu. Prvi objavljeni izveštaj o pokušaju lociranja Lorkinog groba može se naći u knjizi britanskog putnika i hispaniste Džeralda Brenana “Lice Španije”. Uprkos ranim pokušajima poput Brenanovog 1949. godine, nalazište je ostalo neotkriveno tokom čitave ere Franka.

Traženje groba

2008. godine španski sudija otvorio je istragu o Lorkinoj smrti. Porodica Garsije Lorke povukla je prigovore na iskopavanje potencijalnog grobnog mesta u blizini Alfakara, ali na tom mestu nisu pronađeni ljudski ostaci. Istraga je prekinuta.

Krajem oktobra 2009. godine, tim arheologa i istoričara sa Univerziteta u Granadi započeo je iskopavanja izvan Alfakara. Smatralo se da je Lorka sahranjen sa najmanje još trojicom muškaraca pored krivudavog planinskog puta koji povezuje sela Vinar i Alfakar.

Francisko Espinola, portparol Ministarstva pravde andaluzijske regionalne vlade, rekao je da će nakon višegodišnjeg pritiska telo Garsije Lorke “biti ekshumirano za nekoliko nedelja”. Lorkini rođaci, koji su se u početku protivili ekshumaciji, rekli su da bi mogli da obezbede uzorak DNK kako bi identifikovali njegove ostatke.

U januaru 2012. lokalni istoričar Migel Kabalero Perez, autor knjige “Poslednjih 13 sati Garsije Lorke”, podneo je zahtev za dozvolu za iskopavanje drugog područja udaljenog manje od pola kilometra od nalazišta, gde veruje da se nalaze Lorkini posmrtni ostaci. Dalja istraga započeta je 2016. godine, bez uspeha.

Homoseksualnost 

U periodu od 1925. do 1928. Lorka je sarađivao sa Dalijem. Prijateljstvo je bilo uzajamno strastveno, ali je Dali odbio bilo kakav erotski aspekt njihovog odnosa.

Profimedia

Kako mnogi biografi pišu, intenzitet odnosa sa Dalijem je Lorku naterao da prizna, ako ne i prihvati vlastitu homoseksualnost. Sa uspehom zbirke pesama “Ciganski romansero”, dolazi do otuđenja od Dalija i raskid afere sa skulptorom Emilijom Sorianom Aldrenom. To je dovelo do pojačane depresije. Lorka je osećao bol zbog svoje homoseksualnosti. Osećao je  da je zarobljen između osobe uspešnog autora, slike koju je održavao u javnosti, i napaćene osobe koju je pokazivao samo u privatnosti.

Pročitajte još

Cenzura

Falangistički režim Franciska Franka stavio je opštu zabranu na dela Garsija Lorke, koja je ukinuta tek 1953. Te godine je objavljen (cenzurisani) Obras Completas (Kompletna dela). Nakon toga, “Blood Wedding” i “The House of Bernard Alba” uspešno su odigrani na glavnim španskim scenama.

Tek nakon Frankove smrti, o životu i smrti Garsije Lorke moglo se otvoreno razgovarati u Španiji. Do toga je došlo ne samo zbog političke cenzure, već i zbog oklevanja porodice Garsije Lorke da dozvoli objavljivanje nedovršenih pesama i drama pre objavljivanja kritičkog izdanja njegovih dela.

Južnoafrički rimokatolički pesnik Roy Cambell, koji je oduševljeno podržavao nacionaliste tokom i nakon građanskog rata, kasnije je proizveo hvaljene prevode Lorkinog dela.

Pročitajte još

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam

Najčitanije Vesti