Olivera Marković: Crno beogradsko jutro kada je izbegla sigurnu smrt

Olivera Marković je bila jedna od najpopularnijih i najvoljenijih srpskih i jugoslovenskih glumica. Pored pozorišta i filma, bavila se i pevanjem, naročito ruskih romansi. Igrala je u svim žanrovima. Prema anketi „Večernjih novosti“ nalazi se na trećem mestu najvećih srpskih glumica 20. veka.

Glumom se aktivno bavila 60 godina i za to vreme se pojavila u više od 50 filmova, 40 TV serija i preko 150 pozorišnih uloga. Slavu je stekla već početkom 1950-ih ulogama u pozorišnim predstavama „Mačka na usijanom limenom krovu“ Tenesi Vilijamsa i „Lov na veštice“ Artura Milera.

Jedna od Oliverinih najpoznatijih uloga je „Tetka” u filmovima „Balkan ekspres“, „Balkan ekspres 2“, kao i istoimenoj TV seriji. Poznata je i po filmovima „Kozara“, „Sibirska ledi Magbet“, „Tito i ja“, „Sabirni centar“, „Mrtav ‘ladan“, „Mali svet“ i „Službeni položaj“ za koji je nagrađena Zlatnom arenom u Puli. Od kraja osamdesetih do početka dvehiljaditih godina pojavljivala se u serijama Siniše Pavića „Bolji život“, „Srećni ljudi“ i „Porodično blago“. Publika je ipak najviše zavolela njenu ulogu Angeline Savić u „Otvorenim vratima“.

Rođena je kao Olivera Đorđević 3. maja 1925. godine, u Beogradu. Imala je samo devet godina kada je u Niškoj Banji osnovala „pozorišnu grupu“ u kojoj je bila glavna glumica, rediteljka, autor tekstova i upravnica. Govorila je da je imala bezbrižno detinjstvo i da je za taj period vežu samo lepe uspomene. Bila je nestašna, ali je najviše od svega volela da peva. Završila je Drugu žensku gimnaziju, a nakon toga upisala studije istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu na kom je apsolvirala. U međuvremenu, 1948. upisala je i Fakultet dramskih umetnosti, na kom je diplomirala 1952. godine u klasi profesora Mate Miloševića. Bila je član Beogradskog dramskog pozorišta od 1951. godine. Nagradu Narodnog pozorišta dobila je dva puta, 1972. i 1978.

Velika glumica je karijeru započela ulogama zavodnica i fatalnih lepotica.

– Nikada nisam bila ni Ofelija, ni Julija, niti sam volela takve uloge. Počela sam kao zavodnica i naigrala se takvog repertoara – od glupača do prevejanih, od opajdara do dama iz visokog društva – izjavila je jednom prilikom. Kasnije je isticala da „glumac mora znati kada treba da se povuče i promeni žanr da ne bi ispao smešan“.

Kad je igrala glavnu ulogu u pomenutom filmu “Sibirska ledi Magbet”, video ju je jedan od holivudskih velikana i ponudio se da joj pomogne da okuša sreću u Americi. Međutim, Oliveru to nije zanimalo. Posle jednog gostovanja u Bugarskoj 1964. godine, s ansamblom “Frula”, “nije imala vremena” da sačeka dolazak Kirka Daglasa koji je izrazio želju da je upozna.

Međutim, jedno “priznanje” bilo joj je posebno dragoceno – igrala je u predstavi “Braća Karamazovi” u JDP-u, a u publici je te večeri bio i Lorens Olivije koji je tih dana, zajedno sa suprugom Vivijen Li, gostovao u Beogradu sa svojom predstavom. Pošto je zavesa spuštena, prišao je Oliveri, poljubio joj ruku i rekao doslovno: „Vaš lik i glas nikada neću zaboraviti“. Olivera nije govorila engleski jezik i u tom trenutku nije mogla da razume kompliment jednog od najvećih  glumaca i reditelja u istoriji filma.

– Iz sopstvenog iskustva s inostranim filmskim glumcima, a ono nije malo, mogu reći jedno – što je čovek veći umetnik, utoliko je jednostavniji i skromniji – govorila je glumica.

Prvu veliku ljubav svog života Olivera je kao tinejdžerka upoznala u ratom zahvaćenom Beogradu 1944. godine, kada se na Kolarčevom univerzitetu okupila kreativna omladina sa željom da stvara pozorišne predstave. Jednog dana je na audiciju došao Rade Marković. Dok su se te godine sastajali u holu petosobnog stana na Terazijama broj 12, priključio im se i počeo da ih podučava jevrejski reditelj drame i opere, Erih Helc. Planirali su da spreme nekoliko predstava koje će odigrati nakon oslobođenja, ali kako je tada počelo američko bombardovanje Beograda, a Kolarac bio u centru dešavanja, dogovorili su se da probe nastave u vili Pere Radovanovića na Pašinom brdu i zakazali prvi termin narednog dana u 9 sati ujutru.

Tog kobnog dana svi su stigli na vreme osim već zaljubljenog para. Sudbina je odredila da se Rade i Olivera veče pre toga dogovore da se nađu na Južnom bulevaru rano ujutru, a potom zajedno upute na zakazano mesto. Rade je stigao prvi u trenutku kada su se nad Beogradom oglasile sirene i počelo žestoko bombardovanje. Dugo je čekao Oliveru koja se na sreću nije pojavila, a potom je sam krenuo na probu. Stigavši do vile, zatekao je stravičan prizor. Mesto gde je trebalo da počne da se rađa pozorišna umetnost, bilo je sravnjeno sa zemljom i poginulo je svih 40 umetnika koji su došli na vreme. Iako se od ovog jezivog događaja nikada nisu potpuno oporavili, Olivera se uskoro udala za Radeta i njen život se potpuno promeno. 1946. godine dobili su sina, Gorana Markovića.

Nakon oslobođenja, osnovano je Beogradsko dramsko pozorište, a Rade i Olivera su pedesetih godina prošlog veka važili ne samo za najlepši par teatra na Crvenom krstu, već se o njima govorilo i kao o umetnicima koji su publici doneli jedan potpuno novi scenski izražaj koji je širom otvorio vrata našeg savremenog pozorišnog stvaralaštva. Beograđani i danas pamte potpuni kolaps u saobraćaju koji je zbog prevelikog interesovanja publike nastajao onih večeri kada su se igrale predstave Tenesi Vilijamsa i Artura Milera sa čuvenim bračnim parom u glavnim ulogama. Olivera i Rade su doživeli slavu o kojoj malo ko kod nas može i da sanja, ali kako su bili nepripremljeni za novi talas novinarskog svetskog trenda, čiju su trač rubriku naši novinari oberučke prihvatili, a oni bili u žiži javnosti, rastali su se tiho, daleko od očiju javnosti nakon sedamnaest godina braka. Nasledivši kreativnost i talenat svojih roditelja, njihov sin ne samo da je krenuo umetničkim stopama, već je i postao jedan od naših najboljih filmskih reditelja.

Nakon razvoda, glumica koja gotovo da nije imala vremena ni za šta osim posla, veoma brzo se upustila u vezu sa kolegom Dušanom Bulajićem, ne sanjajući da će se ova ljubav pretočiti u novi brak koji će, protkan nežnim emocijama, trajati više od trideset godina. Dok je sa Radetom bila večiti partner na sceni i vodila buran javni život, sa Dušanom, koji je takođe bio proslavljeni dramski umetnik, postala je večni partner van nje. Razmišljajući o svom emotivnom životu, Olivera je često u šali znala da kaže da joj se čini da se udala čim se rodila i da se zapravo ne seća perioda svog života u kom nije bila u braku.

Zbog toga što je njeno ime već ozbiljno odzvanjalo našom kulturnom scenom i radi sina Gorana, sklapanjem novog braka Olivera nije ponovo promenila prezime, a kako su svoj privatni život Dušan i ona držali daleko od trač rubrika, veliki deo javnosti ne samo da nije ni znao da je u novom braku, već su je do kraja života mnogi vezivali za Radeta Markovića. Dušan je bio veliki umetnik, ali nije voleo slavu. Njih dvoje su decenije proveli zajedno kao članovi Narodnog pozorišta u Beogradu, a da nisu postali partneri na sceni.

Svoju intimu su čuvali samo za sebe, ne shvatajući ljudsku znatiželju da proviri kroz ključaonicu nečijeg doma. Zbog ovakvog stava, često je dolazilo do situacija koje su mogle da budu krajnje neprijatne, ali je Dušan svojom harizmom uspevao ne samo da ih lako prevaziđe, već i da o njima priča kao o zanimljivim anegdotama iz svog bračnog života. Jedna od njih je i ona kada im je dok su šetali prišlo dete sa rečima: „Čika Rade, da li biste mi dali autogram?” Duško se osmehnuo i rekao: „Naravno”, a potom ne želevši da detetu sruši iluziju, pomazio ga po kosi i na malom blokčetu se bez problema potpisao kao Rade Marković.

Bili su potpuno različite prirode, izlazili odvojeno, imali različite poglede na karijeru i uspeh, ali je uprkos svim razlikama, među njima vladala nesvakidašnja harmonija bračnog života. Olivera je vodila jedan veoma ambiciozan život, Dušan ga je živeo povučeno, ali među njima je do kraja njegovog života postojala iskrena ljubav. Dušan je umro 3. juna. 1995. godine. Olivera se više nije udavala.

Velika glumica je preminula na današnji dan, 2. jula 2011. godine, u 87. godini života posle duge i teške bolesti. Sahranjena je u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu.

Goran Marković je nakon majčine smrti predao kustosu Narodnog muzeja u Beogradu nekoliko Oliverinih ličnih predmeta. Uz kutiju za nakit, vizit karte, veštačke trepavice našla se i umrlica njene koleginice kojoj se divila, maestralne Žanke Stokić. Olivera je tu umrlicu skinula sa drveta davne 1947. godine kada je Žanka sahranjena, kao uspomenu na veliko ime iz sveta jugoslovenske glume. Žanka je bila prva “Gospođa Ministarka” Narodnog pozorišta 1929. godine, a Olivera je tu ulogu igrala 1982. na istoj sceni. Nažalost, Markovićeva nikada nije dobila nagradu „Velika Žanka“.

Pročitajte još

Žanka Stokić: Simbol vanserijskog talenta i nevinog stradanja umetnika

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi