Tužni humor Antona Čehova: Uz čašu šampanjca u smrt

Anton Čehov je jedan od najznačajnijih ruskih pisaca pripovetki i drama iz jednog čina. Rođen je u Taganrogu, 29. januara 1860. godine, a preminuo na današnji dan 1904. godine. Studirao je medicinu na Moskovskom univerzitetu i bio lekar, ali se pisanjem bavio još od srednjoškolskih dana, kada je počeo da objavljuje članke i tekstove u novinama.

Prve priče je objavio da bi mogao da se izdržava u toku studija medicine. U književnosti se pojavio kratkim humoreskama, sažetog izraza i karakterizacije, zatim je prešao na novele i pripovetke, gde se njegov tužni humor postepeno pretvorio u rezignaciju i očaj.

Istu tematiku obrađivao je i u dramama, u kojima nema ni tradicionalnog zapleta ni raspleta, kao ni pravih junaka ili jakih strasti, nego je u njima naglašena lirskim elementima sugestija atmosfere u kojoj se odvija život njegovih junaka. Smatra se, uz Mopasana, najvećim novelistom evropskog realizma, dok je svojim dramama izvršio, a i danas vrši, jak uticaj na evropsko pozorište.

Teško detinjstvo

Rođen je kao treće od šestoro dece trgovca Pavela Jegoroviča i Jevgenije Jakovljevne Morozove. Od 1876. do 1879. Čehov pohađa osnovnu i srednju školu u Taganrogu, često posećuje pozorište, objavljuje tekstove i uređuje školske novine. Bio je zaljubljenik u srpsku književnost, pogotovo u našeg čuvenog pesnika Jovana Dučića.

Čehovljev otac 1876. godine bankrotira i seli se sa porodicom u Moskvu, dok Anton ostaje u Taganrogu. U to vreme Čehov piše svoju prvu dramu “Bez oca”, koja nije pronađena do danas. Anton P. Čehov 1879. godine završava srednju školu i odlazi u Moskvu, gde upisuje medicinu na Moskovskom univerzitetu.

Tokom studija objavljuje anonimne članke u studentskim časopisima, ubrzo uzima i pseudonim Antoša Čehonte pod kojim piše u časopisima Peterburška gazeta, Novo vreme, Oskolki i Ruska misao. Između 1880. i 1887. Piše još pod pseudonimima: “Doktor koji je izgubio svoje pacijente”, “Brat moga brata”, “Čovek bez…” i t.d.

– Napišite, molim vas, priču o tome kako jedan se mladić – sin seljaka, bivši bakalničar, član hora, gimnazijalac i student, koji je vaspitavan da poštuje ljude prema njihovom činu, da celiva popove u ruku i da se divi njihovim razmišljanjima, da bude zahvalan za svako parče hleba; kog su mnogo tukli i koji je često išao u školu bez čizama, koji je i sam stalno upadao u tuče, mučio životinje i voleo da ide na ručak kod bogatih rođaka; napišite priču o tome kako taj mladić kap po kap iz sebe cedi roba i kako se jednog dana budi sa osećajem da njegovim žilama ne teče ropska krv, nego prava ljudska – piše o sebi Čehov u pismu poznatom piscu i izdavaču Alekseju Suvorinu, 7. januar 1889. godine, a prenosi BBC na srpskom.

U aprilu 1890. Čehov odlazi na putovanje kroz Sibir do ostrva Sahalin, gde kao lekar istražuje život u zatvoreničkim logorima, nakon toga plovi još Tihim i Indijskim okeanom, a na putovanju se zadržao do oktobra iste godine. Putovanja su u Čehovljevom životu bila konstanta, pa tako već 1891. ide u obilazak zapadne Evrope, a iste godine izdaje novele “Dvoboj” i “Žena sa sela”. Kupuje malo imanje u Melihovu, gde seli sa porodicom.

Epidemija kolere nastupa u razdoblju 1892.-1893., A Čehov kao jedan od vodećih ljudi u pokrajinskoj sanitarnoj komisiji, besplatno leči najsiromašnije seljake i bori se protiv gladi.

– Za celo leto imao sam nekoliko stotina pacijenata, a zaradio sam samo jednu rublju – piše Čehov u pismu još jednom poznatom ruskom piscu Nikolaju Lejkinu 14. septembra 1885. godine.

Objavljuje 11 priča među kojima je i “Moja žena”, “Skakavac” i jednočinku “Jubilej”.

Većinu pozorišnih komada Čehov je napisao za tada tek osnovano pozorište Moskovski umetnički teatar, poznatiji pod skraćenicom MHAT.

Glumci i reditelji ovog pozorišta poveli su krajem 19. veka pravu umetničku revoluciju. Rešili su odbace dramske obrasce koji su do tada važili i počnu da glume tako da pozorište što bliže odražava stvarni život.

Njegova najpoznatija i najznačajnija dela koje je kasnije napisao su “Ujka Vanja”, “Galeb”, “Tri sestre”, “Višnjik”.

“Galeb” je decembra 1898. godine postao prvi Čehovljev komad koji je odigran u MHAT-u, posle jednog neuspešnog izvođenja u drugom pozorištu gde je izviždan. Ovaj put je predstava postigla toliki uspeh, da je “Galeb” postao simbol MHAT-a i nalazio se na grbu pozorišta sve dok nije zatvoreno 1987. godine.

U ovom pozorištu je Čehov 1901. upoznao glumicu Olgu Kniper, kojom se oženio. Međutim, sreća nije dugo potrajala. Smrt ih je razdvojila tri godine kasnije, u leto 1904. godine. Čehov je imao 44 godine.

Smrt

Zbog tuberkoloze koja ga je mučila, pisac je sa ženom boravio na lečenju u nemačkoj banji Badenvejler. Kada mu se stanje pogoršalo 15. jula, zatražio je da mu pozovu lekara.

Među nemačkim lekarima krajem 19. i početkom 20. veka postojalo je nepisano pravilo – ako vam je kolega bolestan i vidite da nema spasa, dajte mu da popije malo šampanjca, objašnjava u knjizi o Čehovu britanski profesor književnosti Donald Rejfild.

Čehov je nekoliko godina pred smrt čak napisao priču “Šampanjac”, gde se glavni lik zbog flaše pića našao u svetu “sa one strane”.

– Lekar je rekao da donesu šampanjac. Anton Pavlovič je seo… Onda je uzeo čašu, okrenuo se licem ka meni, divno mi se osmehnuo i rekao kako dugo nije pio šampanjac. Polako je iskapio čašu, tiho se okrenuo na levi bok i utihnuo zauvek – opisala je Olga Kniper-Čehova poslednje minute supruga, navodi Rejfild.

Čehov je sahranjen na Novodevičjem groblju u Moskvi.

– Bila sam ti danas na grobu – kaže njegova udovica u dnevničkom zapisu od 27. avgusta 1904. – Sumrak, oko sedam sati. Tiho je, lepo, čuju se samo ptice.

Iako je tvrdio da mu je medicina žena, a književnost ljubavnica, i uprkos tome što je svoj profesionalni život češće posvećivao upravo lečenju, u medicini je ostao poznat više kao – bolesnik, a svetsku slavu donelo mu je pozorište.

Pročitajte još

Puškin: Kako je ruski pisac doživeo “procvat” u izloaciji

Pročitajte neke od najzanimljivijih izreka ruskog pripovedača i pisca drama – Antona Čehova:

“Čovek samo srcem dobro vidi. Suština je očima nevidljiva. Ono što je bitno, ne vidi se…”

“Čovek celog života živi, celog veka uči, ali nas tek nesreća nauči.”

“Kad sunce sija i na groblju je veselo.”

“I za hiljadu godina čovek će isto ovako uzdisati: “Ah, teško je živeti” – i u isti mah ovako isto kao i sada, bojaće se i neće hteti da umre.”

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi