Za njim i dalje zvono zvoni: 60 godina od samoubistva Ernesta Hemingveja

Ernest Miler Hemingvej rođen je u Ouk Parku, 21. jula 1899. godine. Bio je američki pisac i novinar. Dobio je Pulicerovu nagradu 1953. godine za svoj roman „Starac i more“, kao i Nobelovu nagradu za književnost godinu dana kasnije.

Svojim posebnim načinom pisanja koji karakterišu kratke rečenice, Hemingvej je značajno uticao na razvoj lepe književnosti 20. veka. Mnogi njegovi romani se danas smatraju klasičnim delima svetske literature.

Nesreće su, nažalost, bile sastavni deo života velikog književnika, podjednako kao i sama smrt, kako su mnogi biografi pisali. Ernestova životna tragedija počela je kada se njegov otac Klarens Hemingvej ubio u 58. godini života, pucajući sebi u glavu iz revolvera. Klarens je patio od depresije i dijabetesa, kao i mnogi članovi Hemingvejeve porodice. Očeva smrt proganjala ga je celog života. Od tada Ernest je tugu i zbunjenost utapao u alkoholu.

Očevo telo pronašao je Lester, Ernestov mlađi brat, koji je tada imao samo 13 godina. Lester je pronađen mrtav u svom domu u Majamiju 1982. godine. Ubio se pištoljem koji je pozajmio od prijatelja. I on se godinama borio s depresijom i dijabetesom, a kada su mu lekari rekli da moraju da mu amputiraju obe noge, odlučio je da sam okonča svoj život. Imao je 67 godina.

Ernest je, pored brata Lestera, imao sestre Marselin, Ursulu, Medlin i Kerol. Ursula Hemingvej Džepson godinama je imala rak i tri puta je operisana. Počinila je samoubistvo 1996. predoziravši se jakim tabletama protiv bolova, u 65. godini života.

Pisac je imao četiri braka i trojicu sinova. S Polinom Fajfer dobio je sina Gregorija, koji je postao zavisan od alkohola i droge. Umro je 2001. u 70. godini života, nakon što ga je policija uhapsila jer je nag sedeo uz put. Na nogama je imao ružičaste štikle i haljinu u ruci. Saznalo se da je poslednjih godina živeo kao Glorija i da se podvrgnuo operaciji promene pola. U zatvorskoj ćeliji je proveo pet dana, a šesti nije dočekao jer nije pio lekove za maničnu depresiju i visok krvni pritisak.

Piščeva unuka Margo Hemingvej je postala jedan od najtraženijih supermodela sedamdesetih godina. Od ranih tinejdžerskih godina bila sklona divljim zabavama i oduvek je veličala samodestrukciju i romantizovala samoubistvo. Patila je od duboke depresije. Pronađena je mrtva u svom kalifornijskom stanu. Autopsija je pokazala da se predozirala lekovima za epilepsiju. Imala je 42 godine.

Hemingvej je do kraja života patio od jakih glavobolja, visokog krvnog pritiska, problema sa težinom i na kraju dijabetesa, a sve je to bio rezultat prethodnih nesreća i dugogodišnjeg obilnog opijajanja. Bio je gotovo smrtno povređen u dve uzastopne avionske nesreće koje su ga dovele do fizičkog i psihičkog pogoršanja. Posle pada aviona, Hemingvej je pio više nego obično da bi se borio protiv bolova. Zbog povreda nije mogao da otputuje u Stokholm na dodelu Nobelove nagrade.

Pušten je iz bolnice i stigao je kući, u Kečum, 30. juna 1961. Na današnji dan, 2. jula iste godine, otključao je podrumsko spremište u kome su se nalazile njegove puške, popeo se do predsoblja prednjeg ulaza i pucao u sebe dvocevkom sačmaricom koju je toliko često koristio da mu je mogla biti prijatelj.

Iza sebe je ostavio književna remek-dela kao što su „Starac i more“, „Za kim zvono zvoni“, „Sunce se ponovo rađa“, „Zbogom oružje“, „Snegovi Kilimandžara“, „Imati i nemati“… kao i mudre misli koje se i danas citiraju.

Uvek radi dok si trezan ono što govoriš da ćeš uraditi dok si pijan. To će te naučiti da držiš jezik za zubima.

Nemoj misliti da rat, ma koliko potreban bio, ma koliko opravdan bio, nije zločin.

Hrabrost je gordost pod pritiskom.

Ne postoji lov poput lova na čoveka. Oni koji su dovoljno dugo lovili naoružanog čoveka i to im se svidelo, ništa drugo ih nakon toga više ne može privući.

Najbolji način da ustanoviš da li možeš nekome verovati je da mu sam prvi poveruješ.

Ne postoji ništa što se može uporediti sa pisanjem. Sve što radiš jeste da sediš za pisaćom mašinom i krvariš.

Što se tiče morala, jedino znam da je moralno ono nakon čega se osećaš dobro, a da je nemoralno ono nakon čega se osećaš loše.

Sve zaista zločeste stvari počinju nevino.

Volim da slušam. Mnogo sam naučio jer sam pažljivo slušao. Većina ljudi nikada ne sluša.

Ne postoji lojalniji prijatelj od knjige.

Pisanje i putovanja čine tvoju stražnjicu širom ukoliko ne vodiš o tome računa. Zato ja volim da pišem stojeći.

Jedina stvar koja može pokvariti dan su ljudi. Ljudi su uvek bili ograničenje sreće osim jako malog broja onih koji su dobri kao samo proleće.

Svi mi smo samo učenici u zanatu u kome niko nije postao učitelj.

Što stariji postaješ sve je teže imati junake, ali je to jedan vid potrebe.

Oklevanje se povećava u odnosu na rizik u jednakoj razmeri sa godinama.

Sve dobre knjige imaju jednu zajedničku stvar – realnije su nego da su se zaista i desile u stvarnosti.

Kukavičluk, za razliku od panike, je gotovo uvek nemogućnost da isključiš funkcionisanje mašte.

Lagano pisanje čini teško čitanje.

Nema usamljenijeg čoveka u smrti, pored samoubice, nego čoveka koji je živeo mnogo godina sa dobrom ženom i nadživeo je. Ako se dvoje ljudi vole, nema srećnog završetka tome.

Sve što čovek ima je ponos. Nekad ga imaš toliko da je greh. Svi smo radili stvari zbog ponosa za koje smo znali da su nemoguće. Nismo marili. Ali čovek mora implementirati svoj ponos sa inteligencijom i opreznošću.

Sreća kod inteligentnih ljudi je najređa stvar koju poznajem.

Pročitajte još

Perl Bak: Bolan razlog zbog kog je počela da piše

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi